Policijski glasnik

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 10 и 11

година отарости, учинила на ме врло пријатан утисак, а и била је према мени тако љубазна, тако пријатна. Уосталом, мени су тада сви људи изгледали такви.'' „Она ме позва да је походим. И од тада сам по неко вече нроводила у њеиоме врло лепо намештеном стану. Како су дражесне биле те вечери! Ои и ја, седели смо на једиоме дивану, претпаним књигама и лепим сликама, и он ми је све објашњавао, а газдарица је, пошто би нас послужила разним понудама, одлазила по своме послу.® в Али једнога вечера — газдарица ме је господина Шмита позвала то вече к себи — ње није било код куће. Хтела сам одмах да се вратим, али ми не даде господин Шмит. Он рече, да треба да је причекам, јер ће она сигурно брзо доћи. Да ли сам се бојала да проведем које четврт часа с њиме на само ? Морала сам се на то насмејати. Ја да се бојим од њега? Па зар бих игде могла бити сигурнија, до у његовом другитву? Зар иије његова будаћност била и моја, моја част и његова?« »Седосмо. Разговор никако да дође у свој ток. Он је био пеобично раздражен, очи су му имале скоро грозничав сјај, те се и ја збиља почех да плашим. Он ме загрли и иоче ме љубити, али су ти пољупци били сасвим друкчији, но што су иначе били. Било ми је тако нелагодно, тако сам се страшила. Отргнем се од њега и хтедох да бежим одатле. Ну он ми прецречи пут, и затражи од мене нешто — нешто ужасно. 8 и Кад сам ја то одлучно одбила, он се поче понашати, као да га је памет оставила. Баци ми се пред ноге и молио ме је, да му дам доказа о својој љубави. За тим се диже и стаде ми пребацивати. Ја га и не волим, јер сада, рече он, када га треба усрећити и уверити о .љубави, ја га без срца и дугае одбијам.® »А кад сам му казала, да бих ја све дала, иа и живот свој за њега, кад ба то морало бити, само не своју част, он се на то горко смејао.® „Речи, ништа друго до речи! узвикну он. „Ништа друго не даје доказа већ само дело с( . »Ја сам била изван себе. Он је ужасиим погледом гледао у мене и говорио, да више иеће веровати у моју љубав, ако му ие испуним оно што од мене тражи." »Бирај с( , узвикну ми ои, моју љубав или моју мржњу!« „Његову мржњу! Не! Само то не. Зар бих ја могла живети без његове љубави? Зар је било и могућно помислити, да бих ја могла живети без његове љубави?« »О, оче, зар заиста заслужујем оно име, које си ми дао, за то, што сам хтела да га уверим, да ми је његова л>убав преча од живота, милија од части. Скоро ћу стајати иред Божјим престолом, и за то ваљда нећегп веровати, да ја у својој последњој речи лажем, и за то ти кажем, да су то биле најгорче сузе у моме животу, кад сам учинила оно што је захтевао, и да сам му то иринела на жртву на најтежи начин. (( „Од тада нисам више била срећна. Када сам хтела певати, грло ми се сушило, а смејање ми није ишло од срца, већ је било усиљено. Изгледало ми је, као да ме сви људи гледају другим очима и плашила сам се сама од свога гласа. Сунчев сјај ми је тешко падао, а твој ме јепољубац пре спавања пекао на чеду као врела жеравица." »Па нисам се вигае ни својој љубави радовала. Била сам, као лептир, коме скину прах са крила.® В И он се променио према мени од онога вечера. Само сам се још два пут с њиме састала. Последњи пут, синоћ, позвао ме је да уђем с њиме његовој газдарици. Била сам се одлучила, да више не крочим с њиме у ту кућу. За тим смо отишли у једну каФану, али он је био ћутљив и било му је веома досадно. За времена смо се растали, већ у 10 сати. Од тада га више никад моје очи нису виделе." »Данас у подне — нисам ишла у радњу —■ добијем гшсмо од њега, где ми пише, да је јутрос отишао из Берлииа, да продужи своје студије на другом универзитету. Увидео је, да ми нисмо једно за друго, а и његови родптељи не би одобрили тај његов корак, и за то ми вели за навек с Богом. Ако га будем тражила, све ће бити узалуд, јер његово право име није Шмит. А она жена, код које смо провели оне пресрећне и незаборавне часове, није била његова газдарица, нити му и она зна право име. (( „Само ми је то неколико речи написао, и то је било довољно, те да ми за навек убије вољу за живот! Све је то било,

дакле, лаж: његова пријатност, њежност његовога понашања, речи препуне љубави — све лаж — лаж — лаж! (( „И суице је непрестано сијало онако сјајно као и увек, а људи су игали тамо амо по иослу, смејући се и шалаћи се! Не знам колико сам пута прочитала његове смртоносне редове у иисму." »Тако си ме затекао и кад си се вратио у вече из Фабрике кући. Погледао си ме зачуђено, узео си ми писмо из руку и прелетео си ио њему оштрим погледом. Кад си га прочитао, ухватио си ме за рамена и подигао са столице. Никада те таквога нисам видела. Обрве ти беху јако набране, из очију ти севаху варпнце, а глас ти је личио на грмљавину грома. (( »Напоље!® викнуо си ми, наиоље ! Нећу да живим под једним кровом са једном —! (( „И- отидох, не рекох ти ни једне речи. Па и шта сам ти могла рећи ? Ти ми ипак не би опростио. Тек када будем мртва, када хладни таласи скрију моје грешно тело, ти ћеш се одљутити и сећаћеш се мене са љубављу. Ту ћу наду понети собом у ледени гроб, и она ће ми олакшати посдедњи мој корак. С Богом, драги оче — с Богом ! — — (( Иотресеп сам био необично. Шта сам требао да чиним ? Да ли је требало овога бедника тешити, што је ненамерно убио душу свога детета? И у којој цељи? Што је се већ десило, то се није могло говорити. У закону, за оваква убиства, не постоји казна. Овде је само још требало побринути се за достојну сахрану покојнице. И то је и учињено. Истина, да и он није био потпуно без кривице, гато своју преварену кћер није извео по том на прави пут. Али за ту грешку, кажњен је и сувише строго. Са немачкога Д. В. В.

ЗЛОЧИН Ж КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА (89) — Допустите да се известим је ли дошла... Није! Ето невоље! Али ја знам да она може врло скоро доћи. Ако је изишла то је само до једне даме, због својих сирота. Мати им је умрла... И ту сам се подухватио и наредио све. Ако се за десет минута СоФија Семјоновна не врати, ја ћу вам је послати лично, ако хоћете још данас; али ево и мог стана. Ево моје две собе. Иза ових врата станује моја газдарица, госпођа Реслих. Сад погледајте овамо, да вам нокажем главне своје документе: из моје спаваће собе ова врата воде у две сасвим празне собе, које се издају. То су оне... то морате мало пажљивије да разгледате... Свидригајлов је држао две намештене собе, доста простране. Дуњечка се неповерљиво обзираше, али ништа није особиго опазила ни у намештају, нити у распореду собе, ма да би се што шта имало наћи, например, да се стан Свидригајловљев налази између два готово нразна оделења. Улазак у његов стан није право из ходника, него кроз две газдаричине собе, готово празне. И из његове спаваће собе, кад је отворио закључапа врата, иоказа јој такође један празан стан за издавање. Дуњечка се заустави на ирагу не схваћајући зашто су је звали да то разгледа, али Свидригајлов похита да разјасни. — Ево, погледајте овамо у ову другу велику собу. Видите та врата, затворена су кључем. Норед врата је столица, свега једна столица у обе собе. То сам ја донео из свога стана, да ми је згодније слушати. Ето тамо, одмах иза тих врата налази се сто СоФије Семјоновне; ту је она седела и разговарала с Родјоном Романовићем. А ја сам овде нрислушкивао два вечера узастопце, тако на столици седећи, оба пута по два часа, — па, наравао, нешто сам и дознати могао, како ви мислите? — Ви сте прислугакивали ? - Јест, прислушкивао сам; сад хајдемо к мени; овде се нема где ни сести. Одведе Авдоћу Романовну опет у своју прву собу, која му је служила за салу, и замоли је да седне на солицу. Сам пак седне покрај стола, с друге му стране, бар за два мет.ра даље од ње, али вероватно му је у очима већ блистао онај пламен који је Дуњечку онако уплашио. Она се стресе ијошједном неповерљиво се обазре око себе. Покрет јој беше ненамеран; она очевидно није хтела да покаже неповерљивост. Али осамљеност стана Свидригајловљева напослетку је запрепастила.