Policijski glasnik

БРОЈ 49

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

387

смири, претераност устаје, и цела варош је њена. Она пуни паркове, улице, и дванаест или петнаест хиљада лондонских каФана. Али њен општи кварт — изузев суботу, када је она свуда — јесте у Пикандилији, у Регент-Стриту, у Хај-Маркту. С обе стране улица, дућани су отворени и сјајно осветљени. КаФане су препуне, да се чисто преливају. По излозима се виде вазне шкољке и дивне рибе. На самој улици, на сред пута или на тротоарима, у центру раскрсница, дижу се столови препуни разноврсна јестива, а свеКе се на њима пуше и дркћу. Светина иде од ресторана до ресторана, изилази из каФана, гура се, тиска се дозива се и враћа се. Два часа изјутра, и нико не мисли да је време да се спава. У сред тишине, обилазе озбиљни и равнодушни полицајци; ништа не говоре. Енглеска је земља слободна, и сам порок има право. Али чим се појави каква свађа, чим се једна жена толико опије да помисли да јој је све допуштено, и почне да ларма, ремети мир и скупља гомилу, ти полицајци интервенишу; несрећницу тада везују на једним носилима, и, у пркос њене вике и дерњаве, носе у кварт. За то је потребно само један минут: полиција посматра и не вели ништа; и чим се за њу јави прилика да се умеша, она то чини без оклевања и с поуздањем; јер она има па то права, и то своје право врши умерено, те нема потребе да се туче с онима које има право да апси, да их бије и да их злоставља. Ја сам каткада видео где је требало шест људи да савладају једну жену; али нисам никада видео те људе да прибегавају свирепости; они апсе једну од тих несрећница као што би апсили ког члана парламента. Око три часа или три и по, осветлење почиње да слаби, и они који су изишли ради уживања помишљају да иду кући; али оне које су то учиниле по своме послу, оне остају: за њих је тада тренутак када се дају на посао. Колико сам их пута ја видео тада, када их јутро хоће да отера, где улазе у каФане и, седајући за столове који други остављају, прождиру кромпире и остатке од ракова што би у тањирима остало! Пиано свира свој завршетак, певачи певају своју последњу романцу: сваки полази својој кући. Оне знају да неће јести него тек сутрадан, и још шта ће имати јести? Пир — или остаци. Кроз мирне и пусте улице, при чудноватој светлости коју производи дан који се рађа и гас који бледи, сретају се несрећна створења бледа као крпа, размршене косе, где вуку своју укаљану тоалету.

— Шест аенса., госаодине, ох, шест иенсА!... не знам где ћу лећи спавати; нисам ништа јела, а пила сам целе ноћи! Оне су кадшто тако мало јеле, али су често тако много пиле, да падају и засне на првим степеницама на које наиђу. У Лондону има много јада, много ужаса, много срама; али ништа није горе него видети ове пијане жене које посрћу и које снавају по тротоарима. Једнога дана, око пег часова, ишао сам оксфорском улицом, разговарајући се с једним полицајцем ; на углу једне куће, опазисмо женску где се извалила; глава јој беше изврнута. — >,Је ли болесна?« — »Није, господине; она је гшјана*. И узимљући је за мишке: — „Хајде, рече јој, устај !« Она устаде, пође неколико корака, затим, посрћући, паде свом својом снагом у поток. Дигосмо је опет. Она стаде плакати и хтеде од нас главом убрисати са себе ужасио црно блато. — »Зар је нећете водити у затвор ?« кажем ја полицији. — „Нећу, то је једна сиромашна девојка из мога кварта; нема јој седамнаест година; до пре осам дана била је поштена; немаштина ју је натерала да се пропије. Па онда, моја служба истиче кроз један час; када бих је затворио, морао бих устати одвећ рано да је предам суду. Одвешћу је на крај мога „реона«; предаћу је свом другу, који ће је одвести њеној кући". И с таквом раном на своме телу, тада су њихове улице, ноћу, права река блата, Енглези се усуђују називати нас Грцима у декаденцији, оптуживати Париз да је место пропасти, где су претераност организовале све владе од реда код нас! Шта ли се Енглеска нада да ће добити с овом хипакризијом и овим лажима? Кога ли ће она моћи убедити да је Хај Мархт зборно место самих странаца и да тамо нема ништа енглескога? И онда када би то било: у Суреји, у Бетпел — Грену, у Кларненвелу, и то нису странци који преплављују улице у суботу у вече; претераност раскоши ту се не излаже, него немаштина, беда, са својим цинизмом и ужасима. У томе што Енглеска од себе саме крије и одриче своје зло, има можда то добро што она не угњетава жену која је једном пала, што јој не затвара пут који води честитости, што је не предаје за навек полицији. Али после? чини ли то што да зло не постоји? Одрицати је ли уништити? (Свршиће се)

ПОУКЕ И ОВАВЕШТЕЊА Од једног оиштинског писара добиди смо једно овакво питање: Старатељски судија првостепеног суда Н. решењем својим од 5. јуна 189 5 године, казнио је, на основу члана 9 I закона о старагељству, једнога стараоца извесне пунидне масе, са 2 4 динара новчане казне, због доказане неуредности у вршењу старатељске дужности. Ова осуда ни до сада није извршена, а, кажњени старадац противи се да казну на деп начин сада плати бранећи се застарелошћу осуде. Због тога, овај писар пита нас: да ли се гсрња осуда може сада извршити или је она доиста застрела, и, ако је застарела, онда ио коме закону, кад закон о старатедству, који је казну предвидео, није предвидео и застарелост исте казне ? На ово питање ми му одговарамо следеће: И ако закон о старателству, који одређује казну од 10 до 120 гроша чаршиских за стараоце који су неуредни у својим старалачким дужностима, — није предвидео и то да ли је осуда изречена по његовим прописима, и за које време застаревају иди не, ипак — по нашем мишљењу — те осуде морају застарети, ако се за извесно време не изврше, кад исти закон I

I није предвидео ни то: да такве осуде не могу никако застарети. У таквим сдучајевима мора се поступити по општим правилима која је прописао казнени законик за кривице, и осуде, које долазе у ону исту категорију, у коју долази и кривица и осуда о којој је напред реч. А, кривица стараоца за неуредно вршење старалачке дужности, за коју закон о старатељству доноси казну од 10 до 120 гр. чаршијских, долази у категорију иступних кривица, ирема четвртом одељку § 1. казненог законика, који од речи до речи гласи: «Истуиљење је оно дело, за које закони доносе затвор до месец дана или новчану казну до тридесет талира. )} — Па како је по §. 3 9 6. реченог казненог законика, пресуда којом је ко за испуњење кажњен, застарева за три месеца, рачунећи од дана кад је извршна постала, (изузимајући пресуде којом је кривац кажњен због: нросте крађе, преваре и утаје у вредности преко десет гроша чаршијских, које застаревају за годину дана), — тако је по томе законском пропису застарила и она осуда старатељског судије о којој је у питању реч, иошто за време од 1 895 године па до сада није извршена, и, она се, као застарела, по натпем мишљењу, не може сада извршити. Но, да би ово питање могло расветдити и меродавне државне власти, потребно је, да се у I

конкретном случају прими протоколарна изјава кажњеног стараоца, којом се он брани да је поменуга осуда застарила, и, да се иста пошаље старатељском судији — са разлозима које смо горе изнели — на решење, противу кога ће кажњени старалац, ако са истом не буде задовољан, моћи употребити правно средство, и томе дати могућности старијој надлежној власти да ову ствар правилно расправи, ако старатељски судија буде одлучио да поменута казна коју је он изрекао није још застарела. * * ❖ Један општиноки пиоар управио је на нао једно овако питање: «Н... Р... трг. из Г... тужбом својом од 14. Априда 1900 год. оптужио је суду општине В... М... М... из истог меота, да му је овај на самовласан начин заузео извесно земљиште; па је тражио, да се помоћу вештака премери и заузето му земљиште уступи као његову својину. Онтужени М.... на оаслушању свом одговорио је, да он Н... није заузео ништа, већ да је старо земљишге његова својина, али тапију при себи нема, јер ју је изгубио. Вештачким извиђајем на лицу места, нађено, је, да је заиста М... саузео земљиште тужиочево. Суд општински на основу вештачког извиђаја, пресудом својом од 18. Априла 1901 год.