Policijski glasnik

404

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛА.СНИК

БРОЈ 52

причати што је могуће црње, а је ли то оамо био Други, непрестано ће га оправдавати. При овоме није потребно ни да је иа једној страни било ма чега, што би посматрачици пало у очи; довољно је да су симпатије и антипатије макар и из ранијих доживљаја, из онога што се прочитало или чуло. Баш као што је читачица романа, једноме јунаку најнаклоњенија, док другога с највећом мржњом гони, тако се и сведочица игра са својим Фигурама, при чему се дешава да нађе како је убилац „тако мушки" дело извршио, а убијени и иначе да је био само „досадни Филистар«. Овде нарочито не може се никад бити довољно опрезан. Нико неће рећи, да се све ово изнесено само код жена догађа, али ове Форме кад их људи употребе никад нису тако простране и јасне — разумљиво и разговетно оне се опажају само на менама. 2. Суђење. Бг. Рихард Авенарије прича неуноредљиву историју о једном енглеском брачном пару, које се препираше о крилима анђела. Он мишљаше да је то прилично сумњиво, да они баш имају крила, али Ока одређено објасни: „ТћаЂ тиз1; ће® 1 ) — Од када ја знам за ову одличну причицу, она ми увек пада на памет кад год испитујем какву сведочицу, образујући ми у неко време и објашњење за многе догађаје. »Тћа1; тиа! ће" вели жена кад нема никаквих разлога, „Тћа1; тиз<; ће" вели она кад јој је свако аргументисање досадио, »Тћа!; тиз1; ће® вели она кад јој је дотични догађај нејасан, кад не разуме начин доказивања другога, и „Тћа1; тив1; ће <( вели она и онда, кад има ма какву намеру — иа жалост само она то по нравилу одене у бујицу речи, која увек изазива помисао: Да је то само она учинила као она добра енглескиња; и да је још казала в Тћа1; тив1; ће к — било би исто. Отуда долазе велике тешкоће, с којима се сваког дана сусрећемо, кад од жена хоћемо да дознамо га1ло зшепсН. Ми чујемо масу ствари често изненађујуће и важне садржине и само кад покушамо да дознамо, од куда сведочица све то зна, одмах добијамо за одговор: »Тћа1; тив1; ће <( у свима варијацијама, почевши од немога слегања раменима, па све до бујице речи без икакве садржине. Опасност је у томе да се неискусни иследник не обмане због одређености изражавања и не помисли: једна жена, која гако одређено говори, мора за то имати основа, и само јој недостаје окретности да их изнесе. Таква погрешка није одвећ опасна, кад дело нема никаквих даљих иоследица; али ако иследник „неокретној" сведочици прискочи макар са једним: „вимислите тако, јер... (( или „ваљда зато, што... <( — то ће сведочица само ако није одвећ тврдоглава, рећи: да, и на тај се начин тада рађају привидно потпуно основана саопштења, за која би се међутим, само да се мало више пажње било обратило, одмах видело, да нису била ништа друго, него оно потпуно неосновано: »Тћа1; тиа!" ће. <( Оваква неоснована саоиштења жена јављају се сразмерно ретко онамо, где се одваја, разлучује и разчлањује; где се аналитично регресивно поступа. Шене могу много пре саопштити и наћи: решења и обележја; а што се може и разуме, то се такође може и основати. Њима су много тежа свака састављања, зближавања и замршавања, поступање синтетично и прогресивно. Са овим се слажу нарочито она важна саопштења, учињена о женама које етудирају. ЛаФит нарочито уздиже, што жене на медицинским испитима баш тамо не успевају где је потребан синтетички дар, потврђујући у исто време речено гомилом саопштења чињених о суђењу жене нарочито у супротности према човеку. „Шени више импонује и најмањи успех него најсилнија тежња" — у томе није неправедност, није површност, са анализом тече упоредо и синтеза: Поједино садашње она гони, али будуће напредке, који тек постају, схватити и на будућност повучену промену есконтовати или макар само и ценити, то она не може. Отуда и силне промене у исказима жене, кад се сумња појачава и пада. Шена која данас може рећи стотину основа за кривицу тешко компромитованог кривца у стању је сутра све на супрот обрнути, само ако јој се саопшти, да је кривцу пошло за руком да један аИМ — доказ учини вероватним. И исто тако: има ли оитужаба да забележени један успех, то ће ранија оправдања често, постати најопаснија онтужења. Али баш овде има то своје границе на којој жена за-

М «То мора бити.»

стаје, или чини обрнуто, јер се и она, као и сви слаби највише од тога страши да иослсдње конзеквенце извуче. Стари идеалист за Социјализа&! и женску Еманцииацију Леру (Иегоих) вели досга јасно: »Кад би се злочинци предавали женама то би их оне у првом настуну гнева све побиле; а кад би се причекало толико да се овај наступ утиша, оне би их све ослободиле. <( Први моменат објашњава се лаком раздражљивошћу, страсношћу и њиховим инстиктивним осећајем праведности, који за злочин одмах захтева освету; други пак тим, што наступа реакција онога последњег енергичног закључивања — праву, истииску дакле правду, оне не познају. »Људи се«, вели Шилер, »управљају ирема разлозима, женин суд је њена љубав. Шене могу само љубити и мрзити, али бити праведне и кад не љубе, ову вештину оне неће никада ценити ни научити. (( Како се само често чује од жена питање: да ли ће се оптужени баш на њихов исказ са- свим ооудити или ослободити? и потврди ли се оно само, видеће се да је оно по правилу последица, рестрикција исказа, ценкање и тумарање, стање, које се никада не сме из очију губити. Хоће ли се дакле од жене да чује истина онда се мора најпре добро разумевати у томе: у право време отпочети и, што је још важније, у право време престати. У опште даћемо право Старо-тосканској изреци: „жене су мудре кад несвесно ноступају будале кад размишљају." Да жена иде у крајност кад сама захвата у злочин, познато је. Може бити оправдано и то, што модерни писци покушавају да мању интелигенцију жена објасне социјалним погодбама, одакле се опет може објаснити и то што женин пут променама у МШеи-у иде даље. И овде је она изузетак, који увек води у екстремност. То је рекао још и Ришеље: »Једној жени, па ма то била и побожна никад недостаје у лукавству да се опрости сведока, који је терети", и италијански позитивисти примају неизбројне случајеве о томе да је у најкомпликованијим злочинима, на врло карактеристичан начин њихов план увек од жена потицао и, што је колико тачно толико и важно да „жене, ако су само један злочин учиниле, одважују се на најразличније деликте, често без никаквог циља«. У овим околностима наћићемо можда по који пут објашњење за иначе потпуно непојмљиве злочине, па можда чак и опомену, да је први злочин од жене извршен. Ипак као да има неког задовољства у злочину коме се подаје, кад се првим делом преграда прекрши! 3. Свађа са женом. Додајемо овде још и ову малу главу, коју намењујемо најмлађим неискусним иследницима. Нека нас само добро разуму, јер нема ничега што јаче подстиче и поучаВа него нрепирање са вештим и образованим женама о темама које вреде препирања — само што ми у служби таквих обично не доживљујемо јер 90°| о жена које код нас сведоче обично су из најнижег реда, а са овима ирепирати се нити је поучно нити хвале достојно. Ми два пута долазимо у положај да се у званичној дужности са женама препиремо. Једном кад осумњиченог кривца хоћемо да уверимо да јој је кривица већ доказана и какве бесмислице у њеним саопштењима леже, и други пут кад се са пеком сведочицом мучимо да јој докажемо да она мора знати нешто, за шта она раг 1ои1: неће да зна; кад јој хоћемо да преставимо нетачности у њеним закључцима и кад је у ватри за добру ствар хоћемо да одведемо онамо, где нам је за даље потребна. Старнм правилом: »подај жени право и она одмах увиди своје неправо« у овом положају не можемо се користити, и започне ли само неискусни веселу борбу речима — подлеже одмах и ствар тада трпи увек и без изузетка. То су искусили многи, који су живот познавали, па и ако нису били криминалисти. »Ко са женама диспутује" ; вели Берне, »је као онај, који непрестано мора дереглију да испражњује". Једна пољска пословица вели: „шафран не можеш гребенати као ни жену уверити«; а једна сардинска изрека: »Три су ствари тврдоглаве: овца, магарац и жена (( . Остати пасиван на супрот овој тврдоглавости није лак задатак иследников; али ко хоће да ради за интерес службе и у исто време ни мало времена да изгуби, т&ј нека остави начелно и без изузетка свако расправљање сваку распру са сведочицом. Нека он сто пута има уверења, да ће битно моћи номоћи ствари, само кад му пође за руком да жену убеди — ово »кад« никад неће наступити. И кад неко истински верује да је једну жену заиста убедио, то је могло бити само привидно, или за тренутак, или је најзад у заблуди, што је толико наиван да ју је