Policijski glasnik

БРОЈ 52

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

405

заиота убедио. Јер и то припада у лукавотво жене, што оиа ради тренутне користи, да би човеку иоказала своје допадаље и хоће да се покаже убеђена — али је он зато тада у најнепоузданијем положају, у који у гом правцу може допасти. * Скупимр ли заједно све, што о жени знамо онда можемо рећи укратко: жена нити је бол>а нити је гора; ни мање ни више вредна од човека; она је само нешто друго од њега, и као што је све у ирироди за свој циљ најбоље створено, тако је' и са женом. Циљ њеног бића друкчији је, као и онај човеков, и с тога она и јесте нешто друго од љега.

П0УЧН0 ЗАБАВНИ ДЕО П0Х0ТЉИВЕ ЖИВОТИЊЕ У ЉУДСКОМ ОБЛИКУ — ИЗ ГОРОИОВИХ МЕМОАРА прев. Д. Ј. Антула СУД. КАПЕТАН. (Свршетак) Одмах ое видело, да у његовој иричи имађаше врло мало истине. Вобур продужи причање наводећи, како је до недеље остала гако лешина иод креветом, на коме спаваше убица. У недељу нреко ноћ намисли, да се ње отараси. Са ужасним цинизмом исирича потом, како је снео тело у подрум и како је извршио отсецање главе. У два часа у јутру беше извадио тело Бутријево испод кревета и метнуо га на раме. Босих ногу, без свеће, пипајући у мраку, сишао је низ степенице, прошао кроз двориште и дошао до подрума. Налазећи се још увек у мраку, решио се да силази завојицом, ну на по пута посрну и лешина му се откотрља до подножја стеиеница. И сам се откотрљао и пао ну, већ у пола распаднуто, тело пријатеља кога је убио. Најзад, при уласку у унутрашњост подрума, запали свећу, К0 ЈУ ј е раније био припремио и залепи је на неку дашчицу. Метнувши понова Бутрија на раме, снео га је у мали подрум под басамацима. Хладан зној беше му се нахватао ио челу. Положио је лешину на земљу и сео за један тренутак поред ње, дисајући тешко, као после каквог великог напада. Знајући, да ће се брзо проначи убица, ако се позна жртва, решио се да нагрди лешину! Са својим врло рђавим и слабим џепним ножићем, најпре је исекао нос, потом десно уво и све ово закопао у један угао подрума. Но свршетку овог ужасног рада, почео је да расуђује о дејсгву овог нагрђења. Још се увек Бутри познаваше! Какво ли још нагрђење гша да издржи, па да се више не поанаје ? Немогући да га нронађе, држао је за проотије да му отсече главу! Са његовим иожем, није то баш била тако лака ствар. Ипак беше успео да исече месо и гркљан, ну дошав до пршљенова, да би одвојио главу од трупа, морао је свуд у наоколо сећи и главу увијати, док се седми пршљен не одвоји, те је тако могао исећи влакна. По извршењу овог страховитог дела, узео је ову накарадну главу, завио у свој рубац и попео се у собу. 'Гаман је хтео понова да легне у постељу, кад му паде на памет, да би лешини могло бити „хладно к у оном малом чодруму! Понова је сишао и лешину без главе Бутријеве пренео у други топлији подрум, сасвим у дну ! — Убогом ђаволу било би, онако голом, сасвим хладно у напуштеном подруму, рећи ће нам Вобур са неком чудном сентименталношћу. За време овог другог похода у подрум, много ужаснијег од првог, ако је могуће бити ужаснијег од овога, — пао је са лешином још два пута. Какав ужасан »пут на Голготу" ^беше учинио овај убилац!

Сутра дан у јутру, у понедеоник, зави главу у Фланелски прсник своје жртве и однесе да ју баци у јаван нужник, подигнут на рукабу Сене — на кеју Хенрика 1У-ог. Ну, како глава беше и сувише велика, те није могла проћи кроз отвор на сандуку, — баци је у одељење, одређено за смештај метла и кова чистача у служби санитетској. На моје обавештење, агенти заиста тамо и нађоше главу јадног Вутрија. Требало је заиста слушати овог човека, како прича своју погребну шетњу у подрум, носећи на рамену лешину, која му се измацињаше, падаше и котрљаше до подножја степеница ! Признајем да сам — слушајући ову причу — посумњао, да је овај несрећник при чистој свести. Прикупише се податци о прошлости овог звера, чије се име данас налази у свима делима криминалне психологије. Као прави „Сатир," Вобур је још у своме детињству извршио родооскрвнење ; у војсци, као рђав војник и бегунац, био је оптужен, да је убио и силовао у шуми неку девојчицу. По овом делу ослободише га из недостатка довољних доказа, али га као бегунца, послаше у Орански казнени завод, где се обележио као човек гадних страсти. Вративши се у Париз, пошто су га пустили у слободу, једне вечери напао је на неку девојку, која му је умакла, благодарећи једино својој енергичној одбрани. Затим... се спарио од једном са младим Бутријем, голобрадим и нежиим момчетом женских манира и дражи.... Вероватно да је Бутри хтео просто против стати „покушајима" Вобуровим, те га је због тога овај несрећник убио. Процес овог сатира би одвратно излагање ка, видик људске нокварености, да председник суда у више прилика беше принуђен да претрес огласи за тајан. Па, ипак, поротници нађоше, да и ако беше неоепорно, да је Вобур убио свога друга Бутрија, јер је и сам то признао, — не беше извесно да је Вобур покушао даизврши гнусан атентат, за који је оптужен, а нарочито да је убијство извршио са предумишљајем. Вобур се спасе гиљотине и би осуђен на вечиту робију. Може бити најзад да су се поротници устезали приликом оцењивања одговорности овога звера нарочито с тога, што држаху да му разум не беше на своме месту. У осталом, ја налазим да је модерна научна теорија, која вели да су сви ови монструми луде, — утешна за човечанство. Вобур — Ап^опу <1е 8ос1оте — без сумње беше убио онога, који му се противљаше.... Хоћу да завршим ову одвратну серију историјом једног убице, који тврђаше једно време, да би се оправдао по оптужењу за извршени злочин, да је морао убити жргву да би се спасао „нечасних« напада од њене стране.... То беше гнусна клевета нанета покојнику. За неко извесно време, читајући по новинама описе аФера учињених из „страсти," многи злочинци употребљаваху ово средство за одбрану по оптужењу за извршене злочине. Ова ач-ера, која се догодила пре оних двеју, које горе иснричах, оставила ми је доста свирепих успомена. Ретко сам због кога убице провео толико рђавих ноћи, као због овога. Бејах тек неко кратко време у полицији сигурности и »наседање« приликом вршења истраге најтеже ми падаше. Читавих петнајест дана готово и не заспах, очајавајући што не могу да ухватим овог зликовца, коме при свем том знађах и име и адресу. У неком пешчаном окну близу Жоенвила, раденик неки, по имену Пике, радећи једног јутра свој посао, спази једну лешину, ишарану повезима ножа, са лицем страшно нагрђеним. Полицијски комесар у Жоенвилу, Г. Карпен, беше приспео, ради утврђивања идентичности жртве, пре но што смо, Г. Кутирије, истражни судија, и ја, приспели на лице места. Убијени беше неки путујући трговац са тицама, врло познат у околини као смешан тип и као човек, који живљаше са мало. На дну прокоиа нађосмо шешир жртвин и маншету, умрљану крвљу; у џеповима које претурисмо, не нађосмо новчаник, јер му исти беше однешен.