Policijski glasnik

СТРАНА 74

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 10

штвеним. Уверење о »колективној кривици друштва" обуздаваће казнено делање државе. Много је, и по појединца и по целину, важније и значајније отклонити чињење злочина, него казнити учињено дело. Као што је познато, иод именом »казненоправне теорије" разуме се спор око питања по ком праву и зашто држава казни, дакле питање о правном основу и циљу казне. Лист покушава, да своју, раније овде наговештену, казненоправну теорију изближе одреди према осталима, које су се кроз много столећа у броју једва прегледном и у врло разним облицима међусобно бориле. Још из времена грчке ФилосоФије па све до позно у периоди свитања претежна већина писаца, не упуштајући се у дубља испитивања правног основа казне, обележаваху као сврху казне застрашење целине, поправка и чиљење злочинца нешкодљивим. Појавом деветнаестог столећа започе спор казненоправних теорија двојаким правцем. С једне стране трудило се, да се једна једина сврха казне, одбацујући све остале, узме за подлогу свеколике казненоправне системе, за шта је типична теорија Анселма Фајербаха. Са друге стране, право државе да казни критички се испитивало и философски заснивало на њеној унутрашњој овлашћености, који правац има своје главне представнике у Канту и Хеглу. Тако су једна другој на супрот стале »релативне« и »апсолутне« теорије. Најпозније, већ у наше дане, јавља се у борби и теорија праведне »накнаде® (коју сваки писац друкче разуме) као највишег принципа свега казненога права. * У спору казненоправних теорија треба се пре свега држат.Ј^лрга, да за правника нема и не може бити другог правног оснстћ: за право државе да казни него њена нужност да држи аравни ред. У том смислу и Листова теорија је апсолутна или теорија нужности. Свако друго оправдање сувишно је све дотле, докле не постоји, осем анархистичке теорије, ни једна која устаје против оправданости егзистенције државе. Исто тако свако оправдање, које излази ван границе научнога сазнања, погрешно је, јер за казну не треба тражити оправдања изван онога што служи као основа или подлога правном реду. Оно је некорисно, ако се задовољи тиме, да казну сведе на какав други правни појам, који би опет зависио од појма државе, или да је како историски или психолошки објасни. Оправдавање казне искључиво једном сврхом не може бити ни због различности злочинца који се казне. У томе и јесте главна погрешка старијих и већине новијих релативних теорија. Стављајући једно поред друго застрашење, поправку и чињење кривца нешкодљивим, дакле три сврхе, Лист износи своју теорију као сложену релативну. Оваком схватању циља казне обично се ставља на супрот теорија казненоправне накнаде. Но ту противност доста је тешко правилно појмити, јер сваки заступник те накнаде везује за овај израз други појам. Према данашњем стању спорнога питања, треба се држати овога што иде. 1. Противности које постоје између детерминистичког и недетерминистичког гледања на свет без значаја су за Казнено Право. Научни детерминизам, који нас се овде једино тиче, тражи примену једнога правила, које се не да нападати, а то је, да мора бити довољно мотива или основа за човекове радње, у колико оне долазе у свет појава; он нас учи, дакле, да се и злочин само тако може појмити, ако се сведе на свој довољан узрок. Казненом Праву и не треба за његове темеље претпоставка каквог безузрочног самоопредељења, каква слобода воље која би стајала изван закона узрочности. За Казнено Право баш је потребна та ни с које стране озбиљно неспорена поставка, да је радња човекова каузирава (проузрокована) психички (ке механички), дакле да је представом одређена, детерминована, мотивована. 2. Што се више увиђало да је спор о слободи воље за Казнено Право ствар равнодушна, тим је више и јаче избијала у литератури наших дана противност између генералне и специјалне превенцаје. Идеја накнаде изменила се у суштини својој; она је у себе примила идеју сврхе, прибегла је генералној нревенцији. Иристалице генералне превенције траже, да се врста и мера казне одређују по утицају њихову на целину. Присталице специјалне превенције хоће, да се пресудно узимљу у обзир нарочите особиие, природа злочинца, да се казном ио-

ступа нрема њему у смислу поправљања, застрашења, осигурања. Махом писци ни у томе нису непомирљиви противници. Већина њих задовољава се тиме, да се у првом реду узима у вид само њихово, па онда и противно гледиште. 3. Казнено законодавство, које полази с принципа специјалне превенције, тежиће да тај принцип проведе са што више доследности с једне стране код злочинаца поправљивих »злочинаца стања" ; на против, признаће генералну превенцију код »злочинаца на мах с< ради ширег утицаја. Али ако, о Бернером и још неким, суштину накнаде видимо у »пропорциоиалности« између кривице и испаштања, између злочина и казне, можемо се уверити да и нема у самоме појму разлике или супротиости између казне ради просте накнаде и казне ради сврхе. Баш старији писци, који су принцип пропорционалности узели из рационалистичке литературе осамнаестога столећа, много су се на том огледали. Праведна накнада захтева да сваки трпи нрема делу своме, да мера казне одговара тежини кривице. Сва је ствар у томе: сагласити се на једно мерило, којим би се одређивала тежина кривице. Присталице ове накнадљиве правде налазе такво мерило у .оном поједином делу, које је у даном случају изнесено пред судију на суђење. А за ово опет у првом реду је од значаја и нресудна је вредност, коју има за правни ред злочином нападнуто правно добро. Убиство претеже повреду тела, разбојништво је теже од крађе. Успехом се пак одређује вредност радње. За присталице идеје сврхе мерило је у антисоцијалном значењу делом засведочене злочиначке душе учиниоца, дакле у соЦијалној невредности овога. Судећи злочинца, они излазе изван граница и оквира појединога дела које је баш тада предмет тужбе, исиитују још прошлост злочинчеву и тек онда праве закључке о будућности. Но да нас ко, површно читајући, не би погрешно разумео, да нагласимо јаче, да ту није реч о злочиначкој души, мислености по себи, него о души или мислености засведочевој извесним злочином. Супротности ових двају гледишта нису толике, колике на први поглед изгледају. Пре свега треба нарочито нагласити, да су присталице накнадљиве правде и сами напустили одавно своје гледиште у два важна питања. Свуда, где позитивно право узима поврат у отежање, казна се одмерава не само по делу које се суди него и по прошлости, узима се у оцену не само спољњи усиех него, и то поглавито, злочиначка душа учиниочева. А има земаља, у којима је младост злочинца узрок за дуже лишење слободе него што то бива код одраслих баш у истом случају. С тим у истини нема ничега заједничког накна.дљива правда. Али и код свих осталих случајева (а по одбитку младих злочинаца и злочинаца у поврату, остаје једва нешто јаче од половине свих осуђеника), ако се узме тачније посматрати, видеће се, да одмеравање казне но ономе како нам дело износи душу злочинчеву није у ствари никакво одбацивање него боље схватање идеје накнаде. Накнада треба да је према дугу, према кривици учиниоца, јер у овој је основ за социјалну невредност злочина. Али тежина кривипе не мери се, бар не у првом реду, по спољњем успеху дела него по степену колико се у самоме делу поједина, засебна воља испречила против правног реда. А ово правило присталице праведне накнаде не могу тако лако отурити. Али и правна окривљавања могу имати основних разлика. Устајање поједине воље против правног реда може бити начелна, стална, урођена или стечена особина и природа учиниоца, или изузетно, тек пригодом којом јављано, епизодно. Стално терана борба противу правног реда и ударање у страну тек приликом којом две су огромне разлике што се кривице субјектове тиче. Правда захтева да се према томе управља и мера казне, јер по тим личним моментима суди се о тежини злочина. Али ово је ресултат баш онога, што смо горе изрекли о криминалној политици, којој би једнако била пред очима идеја сврхе. Дубљим улажењем у појам кривице мнре се, дакле, противности. Категорички императив накнаде поклапа се на тај начин с обзирима корисности. Наравно да ми не можемо даље улазити у излагање Листовог уџбеника о Казненом Праву. Ово што смо до сад изложили довољно је да се може знати правац којим се у њему