Policijski glasnik

СТРАНА 78

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 10

Састанак мој оа г-ђом М... био је у кући баба Мариној. То је, уједно, била и последња услуга коју је Миланова дадиља учинила његовој мајци, по што је, већ сутра дан, отишла за свагда у место рођења. До крајности узбуђена и скрушена, поновила је госпођа све оно, што ми баба Мара беше већ казала, молећи на завршетку да чувам тајну, и претећи, у противном, самоубиством. Дато обећање испуњавао сам верно све док је госпођа била у животу.

ЗЛОЧИН У СЕН-МОРУ — Иб иешоара једног жстразвног суд и Ј е _ Једна од најтежих, најкомпликованијих и најинтересантнијих а®ера, које сам ислеђивао за време моје судијске праксе, беше ова: На пијаци нред црквом, у Сен-Мору, живљаше, близу већ двадесет година, неки воћар, по имену Легран. За све време од скоро три године, које је провео у браку са својом женом, Легран је био врло весео и расположен; али од како га она беше оставила и отишла незнано где, постаде суморан, суров и свађалица. Ово раздвојење, које се догодило на пет месеци пре злочина, ни по чему се није могло предвидети. Домаћи живот овог брачног пара беше узорит: никад није било препирке међу њима никад нико од њих не рече какву оштрију реч. 0 догађају овом дуго се говорило и критиковало, но како је Легран увек остајао ћутљив те кад га је ко покушао испитивати о узроцима одбегле му жене, он га је само попреко гледао. И мало ио мало, овај догађај поче да се заборавља. Међутим, Легран беше довео из Пикардије једну младу и снажну девојку,-која се издаваше за његову нећаку. Но и ова није била говорљивија од ујака; али му управљаше кућом и дућаном, једном речи, замењиваше Леграну отсутну жену. У осталом, њено владање и односи са ујаком, нису давали повода ни најпокваренијим језицима да тврде, да је она замењивала у свему отсутну жену Легранову. Што веома чудно изгледаше, у кућу Легнарову нико се није виђао да долази сем његов шурак, каплар у пуку, који је гарнизоновао у Монпељеу, што долазаше да га види приликом сваког одсуствовања и са којим је, како је изгледало, био очувао веома добре, нријатељске односе. Редовно, и лети и зими, скидао је капке са дућана у 6. часова, а намештао их опет у 10 часова у вече. Не излазаше никад нигде, па ни у каФану. Једно јутро дућан оста затворен. С почетка се околина узнемири, а потом и узбуни. Сваки је држао, да се унутра морало догодити нешто необично. После неколико узалудних викања и лупања на врата, кад изби подне известише о свему комесара, који позва бравара да отвори врата. Ова беху само притворена. Кључ се налазио изнутра у брави. Никакав неред, који би пао у очи, није се могао опазити у дућану, сем што је чекмеџе од тезге било полуизвучено и потпуно празно. У собици, пак, иза дућана, у локви усирене крви лежао је на леђима, са расеченим гркљаном, несретни Легран, а на два корака од њега, умрљан крвљу беше бачен неки прљави бријач. Поред Леграна, збрчканог лицаи згрчених руку, лзжала је испружена и његова нећака. Сукња јој беше задигнута до појаса и у таквом нереду, који није остављао никакве сумње о узроцима драме. На први поглед на њој се не примети пикаква видна рана, ну после брзог прегледа опази се, да јој лубања беше разлупана на два места. Глава, са замршеном косом, била јој се просто залепила за патос. Лекар тврђаше да је смрт код ова два створења морала наступити још пре 11 часова. По довршеној краткој истрази, известише депешом Париз и још истог вечера приспех на лице места са државним тужиоцем и два агента полиције сигурности. После по часа, поучен искуством, био сам се већ зауставио на једном Факту.

Према исказима сведока, сазнам да је каплар био дошао Леграну баш у очи тога дана, када се злочин десио, да је код њега морао вечерати и отпутовати око 8'/ 2 часова. Али, како да објасним то, што један инспектор полицијски, отварајући силом прсте на десној руци умрле девојке, беше нашао шаку црне и доста дуге косе? Војници се шишају кратко. То дакле, или није био он, или је морао имати каквог саучесника. Воћар је био сасвим сед, те се није могло ни помислити да је он убио јадну девојку, па потом себе преклао бријачем. Што се тиче онаког положаја у коме је нађена млада девојка, падаше у очи то, што је покушај силовања био симулисан. То је просто била једна сцена, намерно припремљена у циљу, да се истрага предузме у другом правцу. На томе се, дакле, није имало места ни задржавати. Бријач је заиста послужио да се убије једна жртва, али чекић, или какво друго тупо оруђе, са којим је убијена друга жртва, небеше ту. Лекар, који са нама беше присутан, уверавао нас је, да је дотични чекић морао бити врло малих димензија. То је све што имађасмо у рукама. Суседи не беху ништа чули. Изузев неколико задоцњених муштерија на које се не могаше посумњати, никог другог нису видели сем каплара. Пронађен код свога старог газде, неког столара у предграђу Св. Антоа^а, који му даваше преноћишта кад год је долазио у Париз, уапшен је исте ноћи. Сутра дан ујутру доведен би у мој кабинет. Дрхтећи сав, збуњен, са изгледом као да не зна шта се хоће од њега, утврди ми тачно све оно, што су ми испричали о његовој посети учињеној Леграну у очи извршеног злочина. Упитах да нокаже, где је провео ноћ, одговорио је: да је на Бастиљској пијаци био задржан од неке девојке, са њом провео до поноћи, а потом се вратио право кући. Не могући да да, ако не име, а оно бар тачан опис ове девојке и да на тај начин докаже свој »алиби сс , —додаде да је с њоме свраћао к' разним продавцима вина, које без мало све именова. Одмах послах једног агента да се увери о истинитости његових казивања. Ну за све ово требало је потрошити новаца? На питање моје, откуда му новац, без устезања одговори, да му је зет Легран позајмио 20 динара и да ништа није простије, но отићи к њему и о томе га упитати. Овакав је одговор могао дати или из невиности или из цинизма. Узгред га запитах, зашто му је сестра оставила мужа. На ово ми питање одговори, да то није његова тајна и да нема шта да на то одговара. Тада му, посматрајући га право у лице, рекох у кратко шта се догодило. Најпре пребледе, па потом, стропоштавши се на једну столицу, поче да јеца мрмљајући: »Боже мој! Боже мој! Јадна створења ! <( На једаред скочи и, укочених очију, узвикну промуклим гласом : — Иа шта? А ја?... Да мене не сматрате...? Ћутећи климнух главом. —• То је ужасно! То је бесмислено! не престајаше да понавља. Најзад се реши да говори. Сестра и зет живљаху у слози. Радили су марљиво, да би осигурали будућносг својих малих, које би добили. Били су потпуно срећни. Једног дана, одвучен пријатељима, Легран се беше задоцнио у Паризу и вратио кући у потпуно пијаном стању. Сећао се неопредељено, да је био по прљавим јазбинама, ну, од стида због свога владања, чувао се добро да о томе ником не говори. Идуће недеље сила околности примора га да потражи лекара, који, неспретно и брутално, изложи стање болести у техничким терминима. Раздражена, увређена, заплашена и болесна, жена га одмах остави и отпутова. ГЈосле доста дугог лежања у болници, опоравила се и сад је у служби код неких буржоа у Руану. Легран се хтео убити.