Policijski glasnik

ВРОЈ 15 и 16 ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СТРАНА 123

— Могу ли да се приближим вама... ватри? ја умирем. Све су ми кости изломљене... 0, Боже мој ја никад нећу доћи кући... ја дооро осећам... —■ Хајде, донузи довде, одобри студент. Лагано као да се боји да изгуби ногу или руку, столар се приближи ватри пузећи. То је био крупан и претерано мршав човек; његове мутне и огромне очи изражавале су тугу која га је мучила. Његово искривено кошчато лице било је, према црвенкастом пламену дрвећа које је горело, земљано жуте боје, као лице у мртваца. Дрхтао је целим телом и уливао готово презриво сажалење. Пруживши крај ватре своје дугачке и суве руке, он је трљао своје кошчате прсте чији су зглавкови полако пуцали. Било је одвратно да га човек види. — Како си ишао пешке у таком стању ? Ти си дакле тврдица, реци? упита га војник муклим тоном. — Саветовали су ме... Не би требало, говорили су ми, ићи водом... Преко Крима треба ићи... Има ваздуха... Али ја, ја не могу да идем. Умирем, пријатељи моји... Умрећу овде са свим сам у сред степе... Тице ће ме јести, и нико то неће знати.. Моја жена... моје кћери непрестано ће ме чекати, — јер ја сам им писао — акиша ће испирати моје кости... 0! Боже мој! Воже мој !... И поче да урла као рањен вук. — 0! ђаволе! повиче војник већ бесан, једним оком он беше на ногама. Хоћеш да ћутиш? Зашто не остављаш на миру добре људе? Ти цркаваш? Па добро, цркни, али ћути. Коме си ти потребан ? Ћути? — Млатни га по глави, предложи студент. — Хајде да легнемо, рекох ја... А ти ако хоћеш да останеш поред ватре, престани да урлаш... — Јеси ли чуо? рече војник увек свиреп. Мислиш ли да ћемо те жалити и неговати, зато што си у исто време бацио хлеба и пуцао.! Видите ли ви овог ђавола урликала?... Други на нашем месту... Најзад... Војник ућута и опружи се на земљу. Студент је већ био легао. Легнем и ја. Столар, обузет страхом, згрчи се поред ватре, гледећи у њу и не говорећи ништа. Ја сам лежао десно поред њега и чуо сам како му цвокоћу зуби. Са леве његове стране лежао је студент, који је већ био заспао; сав згрчен. Војник са рукама прекрштеним под главом посматраше небо. — Каква ноћ, а? Има звезде... и топло је, рече иосле неколико минута. Не, погледај само небо. Изгледа као неки покривач. То је оно... ја много волим, у истини, овај скитнички живот. Истина је да је често зима, а неки пут дође глад; али у накнаду за то, каква слобода!... Ништа боље... човек је господар свога. живота... Можеш откинути себи главу са зубима и нико ти неће ништа рећи... То је добро. Био сам ових дана гладан, и био сам и рђав. То ми не смета да сада легнем по' својој вољи и да гледам небо... Изгледа ми као да звезде хоће да ми кажу! »Тако, тако, пријатељ.— Лакулине, живи ти на земљи и не устунај ником е... (( Да... Ја имам чисто срце... И ти... Чујеш ти тамо, столару ! Немој да се љутиш, и не бој се ничега... Ми смо појели твој хлеб, а то баш није ништа... Ти си имао хлеба, ми га нисмо имали, појели смо твсу... А ти, дивљаче, ти пуцаш на нас... Како, зар не разумеш да једно тане може да рани човека? Ја сам те на једанпут омрзнуо, и да ниси пао, ја бих те добро издеветао за твој безобразлук... Што се тиче хлеба, ти ћеш себи купити сутра у Перекопу... Ти имаш новаца, ја знам добро... Да ли те одавно хвата грозница? И још дуго ми је у ушима зујао дубок глас војников и дрхтећи глас болеснога столара. Мрачна ноћ, готово црна, непрестано се спуштала још ниже на земљу, и свеж ваздух, оживљавајући ваздух, продирао је у моје груди. Са огњишта нам је долазила нодједнака светлост и окрепљавајућа топлота. Очи су ми се склапале, и кроз полу сан, нешто што чисти и што умирује лебдело је пред очима. —■ Дижи се ! брзо ! И хајдемо! Уплашен, отворих очи и једним скоком бејах на ногама, војник ми је иомагао и вукао ме јако за руку.

—• Хајде, брже !... жури !... Његово лице беше тужно и забринуто. Погледах око себе сунце се рађало и један већ ружичасти зрак падао је на модру и непомичЦу Фигуру столареву. Уста му беху отворена. Поглед његових избечених очију беше стаклен и изражаваше ужас. Одело му је било исцепано на грудима, и положај који је заузео био је са свим неприродан. Студента није било. — Па добро' зашто ме гледаш ? Хајдемо! кад ти кажем, прихвати војник значајним тоном вукући ме за руку. Он је мртав? упитах ја дрхтећи од јутарње свежине. — Ја држим, зацело. Кад би те удавили, и ти би умро. —• То је студент он га је повикав ја. — А него — шта ти мислиш, које? Може бити ти! Или ја? Да Није глуп, тај научењак; он је добро свршио обрачун са овим а своје другове оставио је овде у лепом положају. А! да сам знао, ја бих га удавио, тога студента! Да ја бих то урадио једним ударом. Један добар удар песнице у слепе очи и један гадан човек био би мање на свету! Али да ли ти само знаш шта је урадио ? Сад морамо тако да идемо да нас ни једно човечје око не види у степи... Јеси разумео? Столар — њега ће наћи још данас и ево једног човека убијеног и опљачканог, то се лепо види... И онда ће нас потерати, вребати. »Одакле идете?" »Где сте провели ноћ? (( и свршиће се тиме, што ће нас ухапсити. И ако немамо ништа при себи, код мене је ипак револвер у џепу. Ето на чему смо! — Баци га., посаветујем ја војника. — Да га бацим, гхонови он, замишљен... То је ствар од вредности И још сигурно није да ће нас ухапсити. Не, ја га нећу бацити... ко може знати да је столар имао оружје? Ја нећу да га бацим Вреди три рубље има и један куршум унутра...., Врага! Како бих радо избацио овај куршум у уши нашег драгог нријатеља! Однео је и новац, тај пас! Триста му громова!... —• А кћери столарове ?.,... рекох ја. — Кћери? Какве кћери? А! Кћери тога? А? Ба! Оне ће порасти, нећемо се ми њима оженити то се нас не тиче Бежимо дакле, брже Где ћемо? — Ја не знам свеједно. — Не знам ни ја, и ја мислим да је свеједно. Хајдемо десно, биће сигурно море с ове стране. Ми ударисмо десно. Погледах иза себе. Далеко од нао, у сред степе, дизаше се једна мрачна маса, а више тога сунце сијаше. — Гледаш да није оживео? Не бој се, неће трчати за нама Види се да је научењак навикао на такве ствари, доброга је опремио 0, драги куме Ето како су нас лепо насадили! Да мој пријатељу! Људи се кваре Да, они постају гори с године на годину! Закључи војник растужен. Пуста и нема степа, обасјана супцем, простирала се око нас, спајајући се у даљини на хоризонту са небом светлост која је сада целу обасјава, тако је блага, тако чиста, тако племенита, да свако неправедно и црно дело изгледа немогућно носред те велике слободне равнице коју покрива плаво кубе небеснога свода. — И поред свега тога ја сам гладан као вук, рођаче! рече мој друг, савијајући једну цигару. — Шта ћемо јести данас и како? — То је питање!

Овде се свршава повест приповедача, — мог суседа у болници. Он додаде: — То је све. Ја сам се опријатељио са тим војником и заједно смо ишли до карског округа. То је био врло добар и врло искусан човек, прави тип скитнице без крова и ватре ја сам га много ценио. До Мале Азије ишли смо један поред другога, затим смо се изгубили — Сећате ли се кад год столара? — Као што видите, или боље, као што сте чули. — И ништа? — Шта хоћете да осећам, рече он са осмехом. Ја нисам никако крив због онога што му се десило. Каошто ни ви нисте криви због онога што се менидесило... И нико није ни за шта крив, јер ми смо сви.... животиње !