Policijski glasnik

БР0.1 20 и 21

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 159

лакрдијаша, који као да су отавили оеби у дужноот да развесели своје намргођене другове, и који, разуме се, за то нису добили ништа више осим ружења. Он је прииадао нарочитоме и значајноме типу, о којем Ку, можда, још имати прилике да говорим. — Та тебе би и сад могао човек уместо самура убити, примети Лука Кузмић. Погле, оамо ти одело вреди сто рубаља. На Скуратову је био најстарији, пајотрцанији кожух, накојем су оасвију страна стрчале закрпе. Он га промери прилично ])авнодушпо, али па?кљиво одозго до доле. — Зато ми је глава скупа, браћо, глава! одговори. — Кад сам се праштао с Москвом, тиме сам се и тешио, што ће и глава заједно самном поћи. Збогом, Москво; хвала ти за куиатило, за благу климу, дивно су ме обрадили! А на мој кожух, мили човече, не треба да гледаш... — Него натвоју главу, ваљда, да гледам? — Та и глава у њега није његова ро1)ена, него му је поклоњена, опет се навеза Лука. — Иоклонили су му је, Бога ради. у Тјумени*), кад је са осталим друштвом туда прошао. — Да ниси ти, Скуратове, случајно, какав занат знао? — Какав занат ! Био је слепчовођа, примети један од оних намрштених, — ето, то је сав његов занат. — Та, оно, ја сам пробао да правим цииеле, одговори Скуратов, нимало пе опажајући заједљиве примедбе. — Свега сам један нар и скрпио. — Па шта, је ли когод купио? — Та палетео је некакав грешник, што се очевидно није Бога бојао, оца и матер своју није почитовао; Господ га је казнио те је купио. .Сви око Скуратова само што не поиадаше од смеха. — Па онда сам још једном радио, и то већ овде, настављао је са изванредном хладнокрвношћу Скуратов. — Степану Фјодорићу Поморцеву, поручнику, правио сам наглавке. — А он, је ли био задовољан ? — Не, браћо, незадовољан. За хиљаду година ме је изгрдио, па ме је још и коленом ударио одостраг. Веома се био раордио. — Ех, мој ме живот слагао, слагала ме робија! И мало после гога Ак-кулинин муж... Пеочекивано опет запева и стаде, поцупкујући, лупати ногама. — Е, гле, бестидна човека! нрогунђа Малорус, што је ишао поред мене, мерећи га иопреко с пакосним презрењем. — Беспослен човек ! примеги други завршним и озбиљним тоном. Ја никако нисам могао да појмим, зашто се на Скуратова љуте, нити, уопште, — зашто с-у сви весели робијаши, како сам већ' тих првих дана могао опазити, били некако презирани? Срџбу Малоруса и осталих приписивао сам личностима. Али то ое није тицало личности, него је љутње било

*) Варош у Тобонокој губернији. Прев.

због тога, што у Скуратова није било понашања, није било строга., надутога изгледа властитога достојанства, којим је била до педантерије заражена цела тамница, једном речи, зато, што је он био, како су се они изражавали, „бескористан" човек. Међутим, нису се љутили на све веселе осуђенике и нису се са свима тако донашали, као са Скуратовом и другима њему сличним. Како је ко допуштао, да се с њиме поступа: човек добродушан и без својих ћуди одмах је подлегао понижењу. 'Го ме је чак задивило. Али их је било и међу весељацима, који су умели и волели заједати и никоме нису праштали: овакве су били приморани уважавати. Овде у овој гомилици људи, биоје један од тако зубатих, а у ствари весео и најпријатнији човек, али којега сам с те стране тек доцније нознао. То беше угледан и лепо развијен момак, са великом брадавицом на образу и са најкомичнијим изразом лица, уосталом, ирилично лепог и разумног. Звали су га пијонером, зато што је некада слуншо у пијонерији; сад се, међутим, налазио у засебном одељењу. 0 њему ћу имати још много да говорим. Уосталом, и нису сви „озбиљни" били тато експанзивни, као Малорус, који није могао да трпи веселост. На робији је било неколико људи, који су тежили за првенством, који би хтели да знају свашта, који су полагали право на досетљивост, на карактер, на ум. Многи између таквих били су одиота л>уди паметни, карактерни, и стварно су достизали до онога, за чиме су жудели, то јест, до првенства и значајнога утицаја на своје другове. Међу собом су ове мудрице били често велики непријатељи — и сваки је од њих имао много завидљиваца. На остале осуђенике су они гледали с достојанством и шта више са снисхођењем, непотребне кавге нису заметали, код управе су били добро записани. на радовима су се појавлЈИвали више као редари, и ни један од њих не би отпочео свађу, на пример, због песме; до таквих се ситница нису понижавали. Са мном су сви они били веома учтиви, за све време робије, али не и врло разговорни, и то, можда, као из неког достојанства. 0 њима ћу такође проговорити коју детаљније. Дошли смо на обалу. Доле, на реци, стајала је у води замрзнута стара барка, коју је требало разлупати. На оној страни реке плавила се степа; изглед је био суморан и пустињски. Очекивао сам, да ће се сви бацити на посао, али они на то нису ни мислили. Неки поседаше на изваљена брвна по обали; готови сви повадиш& из чизама кесе са тамошњим дуваном, што се продавао на пијаци у листовима по три копејке за фунту, и кратке дрвене чибуке са маленим дрвеним лулицама, што су их сами направили. Луле се запалише : чувари војници нас оградише ланцем и с најдосаднијим изгледом стадоше пазити на нас. — Коме ли је само пало на памет, да се лупа ова барка? промрмља један као за себе, не обраћајући се, уосталом, никоме. — Требало му, ваљда, иверја! — Па ко нас се не боји, томе је и пало на иамет, примети други;

— Куда ли су то нагли они сељаци? ноћутавши мало, запита онај први, разуме се, не опазивши одговара на пређашње питање и показујући у даљини на гомилу мужика, који су у отегнутом реду некуда газили по неначетом снегу. Сви се лениво окретоше на ту страну и од дуга времена стадоше их исмевати. Један од сељака, последњи, ишао је нокако необично смешно, раширивши руке и накрививши главу, на којој је била дуга мужичка згњечена капа. П, ела се његова фигура потпуно и јасно истицала према белом снегу. — Гле, бата Петровић, како се удесио! примети један, подражавајући изговор мужика. Занимљиво је, како су осуђеници иа мужике уопште гледали пекако с висине, ма да је половина од њих била са села. — Онај последњи, децо, иде као да сади купус. — Тај мисли о крупним стварима, има много новаца, примети трећи. Сви се засмејаше, али и то некако тромо, као да нису ни хтели. Међутим је дошла земичкарка, срчана и окретна жеиица. У ње купише земичака за поклоњени нетак и разделише одмах ту на равне делове. Млади момак, што је у тамници трговао земичкама, узеде двадесет и стаде се силно ценкати, да искамџи три, а не дие земичке, како је иначе била погодба. Али земичкарка не иристајаше. — Е, а оно не даш ? — Шта још? — Па оно, што мишеви не једу. — Да те ђаво носи! врисну женица п насмеја се. Најзад се појави и надзорник над радовима, наредник са палицом. — Еј ви, што сте поседали? Почињите! — Ама, Иване Матвејићу, одредите нам бар задатак, проговори један од »управљача«, дижући се лагано с места. — Зашто нисте за то мало пре молили, кад сте полазили на посао? Барку разлупај, ето ти задатка. Којекако се, напослетку, исподизагие и спустише се реци, једва вукући ноге. У гомили се одмах иојавише и »редари", бар по називу. Показало се, да се барка није смела исећи макар како, него је ваљало, по могућству, сачуваги брвн:1, а нарочито попречне гредице, које су целим својим дужинама причвршћене за дно баркино дрвеним клинцима, — посао дуг и досадан. — Ето, прво и прво би требало одвући ово брвно. На посао, децо! избаци један, — који није био ни редар ни унрављач, него просто тешки работник. ћутљив и повучен момак, који дотле не рече ни речи, — и, сагнувши се, беше обухватио дебело брвно, очекујући помоћника. Али му нико не поможе. — Аха, подићи ћеш, ако ти не треба!... И ти га нећеш подићи, а и твој деда, медвед, да дође — па га неће подићи ни он! промрмља неко кроз зубе. — Па како ћемо онда, браћо, отночети? Јавећ и незнам.... ироговори збуњени брзоплетник, пустивши брвно и подижући се.