Policijski glasnik

СТРАНА 182

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 24

затим признао је сасма просто, као да се је само забунио и ништа више: »Баш сам имао вољу да пијем, и с тога сам морао украсти; тренут затим био бих џак злата оставио недирнут«. »Људи као Г1етров с( , вели Достојевски даље, »даду се нознати у моментима немира и бунта; ту они налазе посао, који им је сходан. Оои нису пријатељи многих речи, као год што они не могу бити подстрекачи и ширачи устанка, али онп предузимају извршење и делају просто, без ларме, они су први на барикади и с отвореним прсима излазе отпору на сусрет, без страха и без оклевања; сви иду за њима до самог чврстог зида, где већина налази своју смрт". Све то важи и за Орсинија, без обзира на његов морални инФериоритет; завреме римске републике и под Гарибалдијем он је био својом неустрашимошћу страх другова, који су га с тога називали будалом. 5. Емотивна неосетљивост. — Друкчији тип револуционара описује Достојевски у Ставрозину : „Он је нервозан, као младић имао је два напада епилептичне душевне поремећености, у којима је једном претпостављеном одгризао уши и инсултирао без повода једнога угледног човека; своју матер он не воли и презире јавно мњење. Као војник био је без дисциплине; у Петрограду живео је међу олошем, у бестијалној околипи, у прљавим сексуалним односима и на послетку олгенио се је једном блесавом, сакатом просјакињом, само да би пркосио јавном мњењу. Атеист и храбар, њега у изгнанству поштују веома јако баш због његових злочиначких тенденција; он је Пеиз ех тасћгпа. нихилиста, будући црвени цар. „Велики човек мора се бити, да би се могло одупрети здравом разуму људи. била је једна од максима Ставрозинових; он није познавао разлике између циничке и херојске радње. Страху он је био неприступачан и могао је човека убити, а да при томе не изгуби своју мирноћу. Он је се могао упоредити са револуционаром Б , који је целог свог живота тражио опасности и чија га је близина опијала; она му је била потреба, и, наоружан само једним ножем, он се је стављао медведу на очи". Слика коју Платон (ћез РпћНса 1 ј . X) даје о демократи, личи на овај портрет: »Васпитан од оца тврдице, који је мислио само на профит, он још од детињства избегава свако уживање, и, кад је упао у друштво Фриволних људи од уживања, он изабира средину, и од олигарха постаје демократ. Остаривши, то исто он доживљује и код свога сина; постепено он губи свако поштено осећање и све жртвује уживању, постаје тиранин, као што тирански поступају пијаиице и блесавци, мисли само па уживање, на жене, расипа своје имање, затим имање свога оца, па онда и својнх сродника; ако се ови успротиве, он унотребљава силу и на послетку иљачка путнике, храмове, и не преза ни од каквог убиства. Умеју ли ови људи да говоре, ностају кривоклетни сведоци и интриганти; ако им је отаџбина у миру и ако је њихов утицај мали, они се продају ипостранству; а ако су многобројни, они истичу на чело најаднијег и најачег по утицају и учине га господаром, који исто тако гази отаџбину, као што су сви они газили очеве и матере®. Да су ови типови револуционара истинити, показује нам и слика, коју Вале у својим списима (IV 1пвиг§е и Б' епГап!) даје о самом себи. Он има глувонемог ујака (ту се показује дегенеративна диспозиција), оца неморалног, љутог. тврдог срца; мати му је била тврдица и поступала је са својим сином свирепо, бар у његовом детињству; сам он није без ознака дегенерације (велике јагодице и горња вилица), и пре свега без срца. Пикада као дете нисам био аољубљен, пише он, и од својих родитеља добијао сам само ударце и батине, које су тако редовно долазиле, да су суседи по њима бројали часове; мати му је се још уз то радовала, кад му је могла опалити још који шамар ван уобичајеног времена. Вредно је ггажње, како он стоји ири оваким наследним диспозицијама и овако бедном детињству наспрам обичаја и закона. Он се смеје љубави спрам деце, која је преживела све метаморфозе човечанства. Као дете он се смејао директ у очи побожиима, и ако је био религијозан, као младић он је увек био главни коловођа, склопио је једну заверу за бегство из Коленса и волео је више друштво пролетерских синова од друштва сипова својих учитеља. Кад је случајно дошао у додир са каквим револуционаром, он је се инстинктивно осећао њему привучен, ма да не трпи притисак инспираторских дружина, којима приступа ; он се ни мало не

може да прилагоди и дисциплииира, већ и онде покушава да ради на своју руку, где и најелементарнија увиђавност налаже уздржавање; он презире идоле својих другова, људе као што су Беранже, Мишле и др. Кад је учитеља, који га је као дете мучио, после 20 година нашао, ништа није заборавио и свирепо му се свети ; он долази у коифликт и са учесницима својих оргија и захтева дуел на живот и смрт, и спрема се за њега као за — велику и лепу радњу. (Наотавиће ое)

ТЕЛЕСНЕ И СМРТНЕ КАЗНЕ Г^ОД СВИХ НАРОДА И У СВИМА ВРЕМЕИИМА ПРВИ ДЕО. - СМРТНЕ КАЗНЕ I:! Различне реЗје смртне казне. Да пређемо сад на неке смртне казне. које су овде онде примењиване код појединих народа. али које су биле више акти самовоље а не у закону изречно прописане смртне казне. Време, место и прилике играле су у примени таких казни велику улогу. И законик Каролина, код појединих иреступа за које одређује смртну казну, оставља обичају или месним приликама, како ће се извршити смртна казна. Лош више је то био случају у старим правима а нарочито у оријенталним земљама. У смртне казне које су се овде онде јављале, без да им се може одредити постанак и ширење, долази и котрљање у бурету. За то су узимали велико тешко буре у коме су унутра били забодени оштри клинци или ножеви. У то буре метали су

Сл. 23. — Котрљање у бурегу.

осуђенога на смрт и за тим су буре или скотрљали низ брег или су га котрљали по равном путу. 'Гако је се тело несретника неирестано котрљало а оно онггро гвожђе најужасније га је секло и кидало. Тај начин убијања опомиње на једаи тајанствен апарат који се врло често рачупа у инструменте за мучење ма да није имао никакве везе са тортуром, а то је гвоздена девојк а. Такви су се апарати налазили на пр. у Нирнбергу и Млетцима. Апарат тај, кад је затворен имао је Форму девојке, али је изиутра био шупаљ и начичкан оштрим и шиљастим клинцима и гвожђем. Предња страна састојала се из двокрилних врата; и кад је та направа била отворена могао је један човек ући у шупљину. Чим су се врата затворила жртва је са свих страна била испробадана и морала је жалосно свршити. Тврди се да је тај механизам био тако направљен, да су се врата са свим лагано сама затварала чим је осуђеник доведен иред отворену девојку. А то је наравно чинило тај инструменат још улшснијим, те није чудо што се код неких старијих писаца помиње