Policijski glasnik

СТРАНА 192

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 25

Пооштрававе омртне казне. Ма како да су биле тешке и грозне поједине смртне казне, ииак се оне нису увек чиниле довољно страшне и осетне; отуда је законодавство још и преко 18 столећа предвидело читав низ пооштравања и додатак казне, који су примењивани кад се преступ показао као нарочито тежак. Још у далеко старо доба видели смо да је правој казни често предходила нека друга на пр. шибање пре распињања на крст. Па и онде где су казне сасвим самовољно вршене нису се задовољавали простом смртном казном, него су пре тога вршили нечувене телесне злоставе. То су обично били само акти бруталне освете, али се у њима већ смеју гледати предходници доцнијих законских пооштравања казне. Ми Кемо овде изнети само она пооштравања смртне казне, која су се одржала и после средњег века до у новије доба и која су сматрана за допуштена. Обично су била ова пооштравања: вучење на губилиште, одсецање кајиша, чуаање меса усијаним кљештима, одсецање или чуиање језика, одсецање руку и ногу, и још неки додатци казне, који су вршени после извршене смртне казне, на пр. метање лешине на точак, спаљивање лешине и т. д. Ови последњи додатци разликују се од првих тиме, што су они вршени само ради веће срамоте и тиме да застраше, а наравно да нису умножавали муке. Најстрашније пооштравајуће срество било је чуиање усијаним кљештима. То казнено срество тако је нечовечно и ужасно да но неки пут и сами џелати, који су били навикнути да извршују најсурорије казне и да несретнику при мучеп.у, по снима

Сл. 27. — Чулање уоијаним кљештима.

правилима њихове крваве вештине, изврћу и ломе удове ниоу хтели да толико пута чупају кљештима колико је суд наредио. У законику Терезијана стоји изречно. Осуђени да се метне на једна висока кола и проводећи га поред божијег дома, који је он покрао, да се уштине један пут усијаним кљештима за груди и онда да се одведе на обично губилиште. Чуиање језика нарочито се примењивало против оних који су хулили на Бога, или који су језиком грешили, вршило се у старије доба у Германији, пре постанка законика Терезијана. Вучење на губилиште , које законик Терезијана допушта као пооштрење, често се вршило најнечовечније, коњи су просто вукли осуђенога, везаног конопцима, по калдрми. А често је вучење настајало после пошто су преступника чупали кљештима и пошто су му одсекли кајише коже. Одсецање кајиша било је такође ужасно пооштрење смртне казне. Преступнику су огулили леђа и џелат је тада оштрим ножем преко целих леђа начинио два доста дубока, паралелна уреза. Између тих уреза скидали су кожу и пуштали је да виси као један или два кајиша. Наравно да је то причињавало ужасне болове. А често су још у те дуге и крваве ране трпали и со, или друго што год. а у рату већином барут, да би само болови били што већи.

У немачким земљама, бар у Саксонској, у почетку 18-ог столећа иримењивали су већином још само вучење на губилиште и чупање кљештима, као пооштравање смртне казне. Колико је велика разлика у праву некад и сад, види се у томе, што се данас онолико исто труде да смртна казна буде са што мање бола, као што су се некад трудили да буде са што више мука. Да поменемо само покушаје погубљавања по-

Сл. 28. — Вучење на губилиште.

моћу електричне струје, које се, нарочито у Америци, непрестано усавршава, али се још није дошло до довољног резултата. Да ли ће се некад електричка струја увести свуд не може се одређено казати, као што није ни физиолошки доказано да електрично погубљење чини преступнику мање болова него одсецање главе. (Наотавиће ое)

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО К А Ж Њ Е Н ^РИМИНАЛНА ПРИЧА ОД Ј. Мк ,ЛОСА Била је бурна зимска ноћ ; киша је јако пљуштала и ударала по прозорима једне куће у средини енглескога места Дартмора, у којој је становао чиповник Ђорђе Капман. Он је седео у угодној наслоњачи, гледајући како пламти ватра у камину, и изгледало је, да га се вепогода на пољу баш ништа не тиче. Ђорђе је Капман био леп човек, од својих четрдесет година; али око танких му се усана протезала једна свирепа црта, и очи су му сјајиле као у змије. Поред свега тога, он је био уважена и поштована особа. Сада узе у руке једне новине и очи му застадоше на једном стуицу, чији је наслов гласио: »Бегство из Дартмора. Један зликовац у слободи!" Изгледало је, да је та вест јако заинтересовала госиодина Капмана. Она је даље гласила: »Кад су се јуче по подне враћали неколики осуђеници са рада у Фермама у казамат, на један пут се спусти на земљу густа магла. Три осуђеника улуче ту прилику за бегство, те у бесном трку нададну уњ. Настаде дивљи лов за њима. У правцу, у коме су побегли осуђеници, била је једна шумица, те је сву нретражише и нађоше у њој двојицу. Један стане опет бежати у противном правцу, али два чиновника из потере одмах припуцаше. Један га погоди у леђа; он диже руке у вис и наде на земљу мртав. Други осуђеник би после очајничке борбе савладан. — Дотле је трећи осуђеник неприметно бежао. Толики надзорници осуђенички јурили су за њим на неколико миља даљине, неки пешке, неки на коњима, али све залуду ноћ беше настугшла. Побегли је био осуђен на доживотну ро-