Policijski glasnik

ВРОЈ 26 и 27

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 207

решине. Видео сам утицај, који су чинили на те понижене. Неколико пријатних речи, и осуђеници су се готово препорађали морално. Радовали су се као деца и као деца су отпочињали волети. Напомињем још једну чудноватост: сами осуђеници не воле и сувише Фамилијарнога и већ и сувише добродушнога стареншну у опхођењу са њима. Он хоће да цени и поштује старешину, а ту га некако престаје поштовати. Осуђеник би, например,волео, да његов управник има ордене, да је личан, да је у милости код каквог високог старешине да је и оштар, и важан, и справедљив, и да чува своје достојанство. Такви осуђеници више воле: значи сачувао је и своје достојанство, и њих није увредио, дакле, и све је добро и лепо. — Мора бити, да су те добро ишибали за то? мирно примети Кобиљин. — Хм! Шибали, брате... оно истина је, да су ме шибали. Алеју, дај-дер маказе!... Па шта је то, браћо, зар данас неће бити коцкања? — Ту скоро пропило се све, рећи ће Васја. — Да се није пропило, онда би, можда и било. — Да није ! За то »да није« и у Москви дају сто рубаља, примети Лукица. — А колико су теби, Лукице, дали за све, једно на друго? проговори опет Кобиљин. — Дали су ми, пријатељу драги, сто пет. Него, шта хтедох рећи, браћо: та у мало што ме нису убили, прихвати Лукица, оставивши опет Кобиљина. — Дакле, кад су ми доделили тих сто и пет, поведоше ме у потпуној паради. А дотле никада још нисам био опробао бича. Непрегледне светине се скупилб тушта и тама, слегла се цела варош: чуло се, да ће казнити разоојника, убилца. А већ и како је глупа та свртина, не умем просто ни да кажем. 'Гимошка (џелат) ми скиде одело, положи ме, па виче: »држи се, ожећи ћу." Чекам: шта ће бити? Кад ми приши једанпут, као да сам хтео да викнем, отворио и уста, али гласа у мени не беше. Глас ми, дакле, заостао. Кад ми нриши други, е онда, веровали или не веровали, већ нисам ни чуо, како су два избројали. А кад сам опет дошао себи, чујем како броје : седамнаести. Тако су ме, брате, четири пута затим скидали с кобиле*); одмарао сам се по по сахата: поливали ме водом. Гледам на све, са избуљеним очима, а овамо мислим : »ту ћу и да умрем...« — А ниси умро ? наивно запита Кобиљин. Лукица га одмери безгранично презривим ногледом; а смех се разлеже. — Е што си шаљивчина! — На тавану**) ти није најздравије, напомену Лукица, као кајући се, што је могао да се разговара с таквим човеком. Ма да је Лукица и убио шесторо људи, али се у тамници њега није нико никада плашио, и поред свега тога, што је он, можда, у души желео да важи за страшног човека... (Наставиће ое)

*) Клупа, на којој се вршило овакво кажњав-ање. — Пр.

**) У глави. — Пр.

МРТВАЧКА РУКА ЦРИМИИАЈИИ РОМАН ГЛАВА 6. (Наетавак) „Јесте, ја још тражим рада". »А бисте ли хтели бити секретар? <( Секретар? Ја оћутах и размишљах у себи не о таквом положају, него о томе одакле долази предлог". „Положај секретара? код кога". »Код мене! а »То је доиста лено од Вас, госпођо; али јесте ли размислили коме то предлажете ? Мени човеку под тако тешком сумњом«. »Ви мислите што сте сумњиви због убиства Цемса Хартопа." Њено тако неоколишно питање на мене било је доиста сурово. »Јест, то мислим. На мене су сумњали због тог убиства и колико знам још се сумња". »Они који сумњају на Вас сви су будале и познавајући људе ја тврдим да је та сумња смешна. Као да бисте Ви могли бити убица ! Смешно !« Брзо скоро журно настави она: »Ја ћу се Вама поверити ако и Ви хоћете да ми поклоните своје поверење. Што Вам казах то ћу и доказати, ако, као што се бојим, не будете неповерљиви. Ја сам доиста изгубила коју руку; погледајте и уверите се !С . Пре него што могах приметити ноче она журно одкоичавати своју десну рукавицу. 'Гек што је две три коиче скинула спаде рукавица и показа се осакаћена рука. Ја онемих од изненађена, јер је све то било тако брзо и неочекивано, да је на мене учииило ужасан утисак. »Ја сам 1( , продужи она „изгубила моју руку под таквим околиостима да ми је губитак ње за навек урезан у мојој памети. Од тада сваки дан и сваки сат држим да је по ново губим. Тиме сам иостала богаљ; хоћете ли ми са Вашом здравом руком помоћи тим што ћете бити мој секретар ? Истина нећете имати код мене, много рада, али се увек има посла; само то да Вам кажем, да награда, коју Вам могу дати није Бог зна колика. За сад ће Вам бити довољна док не нађете што боље. Даћу Вам сто Фуната годишње, и бићете потпуно слободни. Није потребно да ми сад одмах одгонорите, јер ћу, чини ми се, морати провести овде још дуже време, а надам се да ми бар за то време нећете одбити да будете моја десна рука. Ви ћете и сами видети како ми треба помоћи. <( Поново погледам њену онакажену руку, али се не одлучим ни за какав одређени одговор, јер је њеп предлог био такав да се о њему с више сграна морало мислити. Поред тога она ми је била потпуно непозната, док је она била потпуно обавештена о мени, и ако све то знала само из новина. Можда је то била каква од оних женских особењака, које не занимају свакидашње ствари.

Пошто сам промислио одлучим да одговорим њеном захтеву док се она буде бавила у хотелу. Можда ће ми кад она отпутује мој пут бити јаснији иредамном. Идућих дана имао сам довољно прилике да видим. г-ђу Ласел-Тревор и да говорим с њом, а што је то више било она ми је постајала све загонетнија. У осталом она ми је давала доста посла. Била је читава хрпа хартија које сам имао да препишем — хартија које су ми изизгледале сасвим незнатне. Док сам то радио она ме је непрестано прекидала и непрестано брбљала. Ири тим разговорима она је много ствари из мога. живота сазнала, док ја ништа нисам могао дознати о њој. Само сам то видео да је она врло раздражена жена и заповедничког држања. Она као да је држала да је моја служба код ње велико доброчинство за мене и да је требало да је за то безуоловно слушам. У мојој нарави није било да осећам одвратност према каквом човеку, али преко моје воље све је виШе у мени освајала права антипатија према г-ђи Ласел-Тревор. Мене је обузимало врло непријатно осећање, као да она пази на мене, да ме испитује и да се са мном игра као мачка с мишем. Да би се моја незгода још увећала, ја сам св све више уверавао да ми и нови келнер прати сваку стопу. А видео сам и то да тај шпијун редовно прислушкује и моје разговоре са г-ђом Ласел-Тревор и одавно сам желео да га при том ухватим. Једно вече не могах спавати те хтедох још пушити али не могах да нађем лулу. Тада се сетим да сам је доле у соби оставио и брзо се одлучим да је донесем. Тек што сам отворио врата од собе, награпам на неки таман предмет. Пре него што сам могао видети које то био, он је већ био оборен на земљу. Кад је се дигао он је се непрестано извињавао и ако сам могао видети да том шпијуну келнеру баш није била пријатна моја брза радња.

ГЛАВА 7. С дана на дан све ме је више мучила сумња и немир. Плашило ме је осећање да ме нека мрежа све јаче, стеже. Сваким кораком који сам учинио, изгледало мије да све дубље падам. Такво стање доиста ме је јако плашило и о томе сам често мислио у мојим усамљеним шетњама, које сам радо чинио у вече по кеју, да бих се колико толико ослободио од мука и брига код куће. Једно вече враћајући се у хотел видим једног човека који је гледао да се сакрије у помрчини. Одмах сам опазио шта хоће, кад ме је опазио гледао је да се сакрије од мог погледа. Ја сам мислио да је то келнер који ме као и обично вреба. Брзо му приђем и пре него што је он то приметио, ја га ухватим за раме. Тек што сам хтео да га питам зашто ме он шпијунира кад се ја, иогледавши га из ближе зачудим кад видех да сам се преварио. Овај човек био је мањи и слабији од новог'келнера, и показивао је много