Policijski glasnik

БРОЈ 26 и 27

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 205

дузимачу, који лиФерује материјал, загрева радионице и осветљује их, а оотатак приггада апсеницама, које сваке недеље добивају један део зараде; остатак им се прпкупља и издаје при изласку из затвора, да не би тада биле без икаквих средстава. Зидови су у Сен Лазару покривени разним написима, који дају сведочанство о душевном расположењу затворених жена. Упоређујући написе у овоме затвору са написима у мушким затворима, може се реКи, да код првих има необичне уздржљивости и пристојности. Већина се жена тужи због одвајања од предмета својих иаклоности: 1 ј ОШ с1е 1о1, дие ј'ас1оге, је дегспз е1; је аоиИхе.*) Љубомора такође игра велнку улогу и доводи до претње неверницима или ривалкама. Адвоката сматрају као спасиоца. А кад им се та нада не оствари, напуштене се жене обраћају на Бога: Сго18 еп 01еи. Оптужене и осуђене матере могу да задрже код себе малу децу у Сен Лазару; та су деца благослов за апсенице, нредмети њихове радости, добрих осећаја, иа често и спас. Сем са адвокатом и свештеником, апсенице се срећу и са лекаром. У трећој секцији има лекар тако рећи непрестано посла. Не може ое доста нажалити што се, и поред 70 женских лекара у Паризу, медицинско опхођење са таквим женскињем поверава људима. д. в. В. *) ДаЈеко од тебе, кога обожавам, трпим и уздишем.

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА

Оцеубиство. — Како из Минхена. јављају у баварском месту Моденхаузену је изгорео амбар председника општине Франца Бадера. Председник је нађен мртав у развалинама а на челу је имао рану. Сумња је за убиство пала на његовога јединога сина младога човека од 25 година, те га затворише. Одведоше га пред легн његовога оца. У почетку је био необичо прибраног, хладног ионашања, и није хтео да иозна убијенога. Кад су га одвели од лешине, спопадоше га иа једанпут грчеви

плача, затражи свештеника и њему признаде ово: Отац га је тукао брадвом и он се бранио те га једном даском убио. Већ од дуже времена био је затегиут однос између оца и сина. То јутро, кад је извршио убиство, породила се између њих ужасна свађа, која је довела до таквог свршетка. Син убије оца и баци га у амбар, у коме је било пуно сламе. Трима сестрама би чудновато дуго одсуство очево. Запиташе брата, а он оде, бајаги, да тражи оца, а у ствари да скрије трагове злочина, те запали амбар. Убијени је био 58 година стар, од 1880 године све до сада председник Моренхаузенске општине, угледан, имућан човек, без дугова, са доста готова новца. Ужасан призор. — Дванаестогодишњи несрећни брак занатлије Цимермана и његове жене, у Бреслави, свршио се веома страшно. Обе брачне стране биле су одане пићу. Укућани су често били сведоци врло непријатних сцена, које су се дешавале, када би се њих двоје вратили кући пијани. Кад су једно вече трештени пијани попели се уза степенице, и ушли у собу, настаде необична ларма. Одмах по том зачуше се узвици за помоћ и жена истрча у ходник као Факља. Укућани се потрудише да угуше нламен, а муж је без икаква учешћа гледао ту сцену. Ма да су хаљине са свим изгореле и ма да је на доњем делу тела било јаких изгоретина, ииак је жена сама сишла низ степенице на улицу и ушла у кола, која су је одвезла у болницу, где је првога јутра умрла. Последње су јој биле речи, да је муж бацио ламиу на њу. Док је жена била у болницу, он се вратио кући пијан, леже у ходнику пред праг свога стаиа, и ту оста све до подне; одатле оде у механу, непрестано бесвесно пијан, и ту га ухапсише. Заиста једиа од најужаснијих породичних слика велике вароши. Обешеи — оживео. — У Литл-Року требао је да буде обешен човек, ио имену Буд Вилсон, који је пре неколико година убио једнога стражара. Двадесет минута је висио о конопцу, па су га скинули и положили у сандук. Али пре но што је иоклопац био прикован, тело се поче мицати. Вилсон отвори очи, и задрхта целим телом. Одмах га извадише из сандука и понова иопеше на вешала. Кад су хтели да му намакну омчу, тело му се укочи, тако остаде неколико трена и умртви се. Лекари га тада тачно прегледаше и изјаснише се, да је смрт ипак наступила услед вешала.

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричи^ 2 VIII. ОДЛУЧНИ ЉУДИ. /1УКИЦА, Оодлучним људима тешко је говорити: на робији, као и свуда, бпло их је прилично мало. Кад погледаш, на пример, некога, изгледа иајстрашнији човек; размислиш, опет, о ономе, што о понеком причају, и разуме се, клониш га се. Некакво неразумљиво осећање чак ме је гонило спочетка, да избегавам такве људе. Доцније сам се много променио у својим погледима чак и према најстрашнијим убилцима. Нонеки није никога ни убио, па је страшнији од другога, који је амо дошао за шест убистава. 0 понеким злочинима, оиет, било је тешко створити чак и најпримитивнији појам: толикоје много чудноватости било у њиховом извршењу. Ја то говорим нарочито због тога, што код нас у простога

народа некоја убиства проистичу из најчуднијих узрока. Постоји, например, и шта више врло често, овакав тип убилца : живи какав човек тихо и смирено. Судбина горка, — он се пати. Узмимо, да је мужик, спахијски слуга, или грађанин, војник. Наједанпут нешто у њему узаври; он не може више да издржи и сјури нож своме непријатељу и угњетачу. Ту се управо и иочиње оно, што је чудновато: за крагко време човек неописано прелази меру. Прво је погубио угњетача, непријатеља; ма да је и то злочинство, ипак је појмљиво; ту је било повода; али затим он већ убија не само иепријатеље, убија првога кога сретне и који му пута пређе; убија из задовољства, за грубу реч, за ружаи поглед, ради броја, или просто од беснила: »одмакни с пута, не излази преда ме, ја идем !« — Као да се човек опије, као да га спопадне грозничаво лудило. Као да, пошто је одједном прескочио иреко своје заветоване границе, већ отпочиње уживати у томе, што за њега нема више ничега светог; као да га нешто гони, да једним махом прескочи преко сваке законитости и власти, те да се наслађава најразузданијом и најнеограниченијом слободом, да се наслађава оним премирањем срца због страха, који просто мора сам у себи да осећа. Уз то још зна, да га очекује страшна казна. Све је то, може бити, слично оном осећању, које спопадне човека, кад га са високе куле нешто вуче

у дубину, што му је под ногама, тако да би се, најзад, већ и сам радо сгрмоглавио у њу :што пре, и свему је крај!... И све се то дешава чак и са најмирнијим и дотле неопаженим људима. Шта више, понеки од њих и иарадирају собом у тој заблуди. У колико је раније био повученији, у толико га сада вишегони, да се кочопери, да задаје страх. Он се наслађава тим страхом, воли чак и одвратност, коју изазива у других људи. Он навлаш пада као у неко очајање , и такав „очајник" покадшто и сам очекује што скорију казну, очекује, да га већ једном осуде, јер најзад и њему самом дотежа, да сноси то измајсторисано очајање. Занимљиво је, како се, већим делом, цело то расиоложење, цело то држање наставља све до самога губилишта, а онда као да је пресечено : баш као да је и у самој ствари то некакав Формални рок, као да је предвиђен правилима, која су из раније за то одређена. Ту се човек одједанпут смири, упитоми, начини се нико и ништа. На губилишту плаче — моли светину за опроштење... Дође у тамницу, и, ногледаш га: тако је јадан, тако бедан, шта више утучен, тако да му се мораш чак чудити: »ама је ли могуће, да је то онај исти, што је убио пет до шест људи ? с< До душе, понеки се ни у тамници не стишавају брзо. Још се непрестано чува некаква сила, некакво разметање, хвали-