Policijski glasnik

БРОЈ 28 и 29

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАОНИК

СТРАНА 223

— 11а онда, нека; где је Господ Бог и грошеви где су, биће свуда туда добро. —- Баш јунак овај Исај Фомић, просто се види да је јунак! деру се унаоколо, а Исај Фомић, ма да и види, да му се потсмевају, ипак се кочопери. Свеопште похвале прибављају му очигледно задовољство, и он отпочиње, да га цео казамат чује, танким тискантом певати : Ла-ла-ла-ла-ла! пекакав ружан и смешан мотив, једину песму, без речи коју је он певао у току целе своје робије. Кад се доцније ближе познао са мном, уверавао ме је под заклетвом, да је то иста иесма и баш онај исти мотив, који су певали свих шест стотина хиљада Евреја, од најмањег до највећег, пролазећи кроз Црвено Море, и да је свакоме Евреју заповеђено да пева тај мотив у тренутку триумФа и победе над непријатељима. Уочи сваке суботе, у петак увече, у иаш су казамаг нарочито долазили из других казамата, да виде како ће Исај Фомић одслужити свој шабаш. Исај Фомић био је толико невино хвалисав и ташт, да му је та општа радозналост такође годила. С педантском и измајсторисаном ваагношћу застирао је у углу свој бедни столић, растварао књигу, палио две свеће и мрмљајући некакве тајанствене речи, почео се облачити у своју ризу (или рижу, како је он изговарао). То је био шарен огртач од вунене материје, који је он брижљиво чувао у својем сандуку. На обе је руке навезивао наруквице, а на глави, на самом челу, причвршћивао је везама некакво дрвено сандучз, тако да је изгледало као да је из чела Исаја Фомића излазио некакав смешан рог. Затим се почињала молитва. Он је читао певушећи, викао, пљувао, окретао се око себе, правио дивље и смешне покрете. До душе све је то било прописано обредима молитве, и у томе није било ничег смешног и чудног, али је смешно било то, што се Исај Фомић као нарочито истицао пред пама и кицошио се својим обредима. Сасвим изненада покрије рукама главу и отпочне читати јецајући. Плач и ридање бива све јаче и он већ изнемогао и мал те не с гласним ваиајем спушта на књигу своју главу, увенчан ковчежићем; али на једанпут, посред најјачега ридања, он се ноче церекати и читати певушећи некаквим умилно-победоносним пекаквим омекшаним гласом, који долази од прекомерне среће. Видиш, ушло му у главу! деси се да тада кажу осуђеници. Једном сам питао Исаја Фомића: шта значи тај плач и ридање и онда наједанпут они свечани прелази срећи и блаженству? Исај Фомић је веома волео за распитивања с моје стране. Он ми је без оклевања објаснио, да плач и ридање предстаљају мисао о губитку Јерусалима и да закон прописује да се при тој мисли што је могуће јаче плаче и бије у прса. Али да је у тренутку најјачега јецања он, Исај Фомић, дужан н&једаниут, готово као и нехотице, сетиги се (ово наједаниут такође је проиисано законом), да постоји пророчанство о повратку Евреја у Јерусалим. Ту је он обвезан без оклевања да удари у радост, песме, смех и молитве изговарате тако, да

би се самим гласом изразило што је могуће више среће, а лицем што је могуће више свечаности и благородства. Тај неочекивани прелаз и неизоставна обавеза тога прелаза изванредно се допадала Исају Фомићу: он је у томе гледао некакву особито Фину вепггину, и са разметљивим изгледом објашњавао ми је то дубоко правило законско. Једном, у време кад је молитва достигла свој врхунац, уђе у собу плацмајор у пратњи дежурнога оФицира и чувара. Сви се осуђеници исправише прописно уза своје постеље, само је још једини Исај Фомић почео више викати и кривити се. Он је знао, да је молитва допуштена, да се није могла прекидати, и, вичући пред мајором, није, разуме се, ништа ризиковао. Али је њему било изванредно пријатно да се прави важан пред мајором и да пропарадира пред нама. Мајор му је пришао на корак одстојања: Исај Фомић је окренуо леђа своме столићу и отпоче, управо у лице мајору певушећи читати своје свечано пророчанство, млатајући рукама. Пошто му је било нрописано да и у томе тренутку мора изразити својим лицем изванредно много среће и благородства, он је то и чинио не оклевајући, некако особито зажмиривши очима, смејући се и климајући главом на мајора. Мајор се чудио; али, најзад, прште у смех назвао га је у очи лудаком и иде даље,а Исај Фомић још више појача своју вику. После једнога сахата, кад је већ вечерао, питао је са>м Исаја Фомића: »ашта би било, да се нешто плацмајор, по својој глупости, на вас наљутио?« — Какав плац-мајор? — Како какав? Па зар га нисте видели? — Нисам. —■ Та стајао је на корак пред вама, баш пред вашим лицем. Али ме Исај Фомић на најозбиљнији начин стао уверавати, да одиста није видео никаквог мајора, да он у то време, при тим молитвама, пада у некакав занос, тако да већ више ништа не види нити чује шта се око њега дешава. Као да и сад видим Исаја Фомића, како се суботом беспослен луња по целој тамници, трудећи се свима силама да ништа не ради, како је то прописано законом за суботу. Какве ми је невероватне анекдоте причао сваки пут, кад се враћао из своје богомоље; каква ли је оригинална извешћа и гласове из Петрограда доносио, убеђујући ме, да их је добио од својих Евреја, а они их имају из првих руку. Али ја сам се канда већ и сувише распричао о Исају Фомићу. ★ У целој су вароши била само два јавна, топла купатила. Прво, које је држао један Еврејин, била је с кадама, ту се плаћало по педесет копејака за каду, а било је удешено за лица високог реда. А друго је купатило било више за прост свет, трошно прљаво, тескобно, и ето баш у то купатило и одведоше нас. Време је било мразовито и ведро; осуђеници су се радовали већ и томе што ће изићи из тврђаве и видети варош. Путем

није престајала шала и смех. Пратио нас је читав одред војника са пуним пушкама на велико чудо целе вароши. У купатилу су нас одмах поделили у две смене: друга је чекала у хладном предсобљу купатила, док се прва купала, што је било потребно учинити због тескобе у купатилу. Али, и поред тога, купатило је било толико тескобно, да је тешко било и представити, како је и половина наших људи могла наћи у њему места. Међутим Петров се није одмицао од мене; сам је, без мојега позива, прискочио помагати ми и чак се понуди да ме трља. Заједно с Пегровом пријавио се, да ме послужује и Баклушин, осуђеник из засебнога одељења, кога су код нас звали пијонером о којем сам једном приликом већ помињао, као о највеселијем и најпријатнијем осуђенику, какав је он одиста и био. С њим сам се већ био нешто мало упознао. Петров ми је помогао чак и да се свучем, зато што сам се, ненавикнут, дуго свлачио, а у предсобљу је било хладно, мал те не исто тако као и напољу. Узгред буди речено, осуђенику је веома тешко да се свлачи, ако се још није сасвим научио. Прво, требало је умеги брзо раздрешиги омотаче испод окова. Ти се омотачи граде од коже, дугачки до осамнаест сантиметара, омотавају се на рубље, под самом гвозденом кариком, која обухвата ногу. Пар оваквих омогача кошта таман шест копејака у сребру, а међутим сваки их осуђеник набавља себи, разуме се, на свој рачун, зато шго без тих омотача није могуће ићи. Карика од окова не обухвата чврсто ногу него између карике и ноге може проћи нрст; на тај начин гвожђе бије о ногу, таре је и за један дан би осуђеник без омотача могао да начини себи ране. Ну скинути омотаче још и није тешко. Теже је научити се, да вешто скинеш рубље испод окова. У томе је сва мајсторија. Кад се скине доње рубље, рецимо с леве ноге, мора се прво провући између ноге и карике, на онда, ослободивши ногу, проденути то рубље натраг кроз исту карику, затим све, што је већ скинуто с леве ноге, ваља провући кроз карику на десној нози, па онда и остало са десне ноге треба протурити кроз карику и на тај начин свући све. Таква је иста историја и са облачењем чистога рубља. Новоме је осуђенику чак тешко и сетити се, како се то ради; ирви нас је свему томе научио осуђеник Корењев, у Тоболску, некадашњи поглавица разбојнички, који је провео пег година на ланцу. Али су се осуђеници привикли и врше то без и најмање муке. Петрову сам дао неколико копејака, да набави сапуна и лике за трљање; осуђеницима се, до душе, давао и државни сапун, свакоме по комадић, велики као две копејке, а дебљине као парче сира, којим се служи с вечера као мезе у људи „средњега сталежа." Сапун се продавао ту у предсобљу, заједно са збитњем 1 ), земичкама и врелом водом. На свакога осуђеника је долазило, према погодбама, само по једно мало ведро воде;

') Нанптак, зготовљен од воде, меда и каквог зачина, нарочито за простији свет. — Пр.