Policijski glasnik

СТРАНА 224

ПОИЦИЛЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 28 и 29

а ко је желео да се опере чистије, тај је могао за грош добити и други ведрић, који се продавао у само купатило из предсобља кроз нарочито за то саграђено прозорче. Кад ме је свукао, Петров ме је шта више повео испод руке, јер је опазио, да ми је веома тешко ићи у ланцима. „Повуците их на више, на листове", говорио ми је он, придржавајући ме, као дечји васпитач, — »а сад овде опрезније, ту је праг«. Мене је чак било и по мало срамота; хтео бих да убедим Петрова, да ја могу и сам ићи, али он то не би поверовао. Он се понашао са мном сасвим као са дечаком, малолетним и неумешним, којему је сваки дужан да помогне. Петров није никако био слуга, све друго само не слуга; да сам га увредио, он би знао, како треба са мном да поступи. Новац му за услуге нисам никако обећавао, а ни он сам није тражио. Па шта га је гонило да тако иде за мном ? Кад смо оворили врата од самога купатила, мислио сам, да смо ушли у пакао. Представите себи собу дуга дванест корачаји а толико и широку, у коју се одједном набило до стотину људи, а, у најгорем случају, било их је већ насигурно осамдесет, јер су осуђеници били раздељени свега на две смене, а свега нас је дошло у купатило до две стотине људи. Пара, која замагљује поглед, чађ, прљавштина, тескоба таква, да нигде не можеш крочити ногом. Ја сам се уплашио на се хтедох вратити, али ме је Петров одмах охрабрио. С највећом муком се које-како прогурасмо до клупе преко глава гомиле људи, што беху поседали на под, молећи их да се сагну, како би смо могли ироћи. (Наотавиће ое)

МРТВАЧКА РУКА 1ЈРИМИНАЛНИ РОМАН ГЛАВА 9. (Свршетак) Тада се упутим ка Ватерло-мосту, јер ми дође у главу да морам одмах ићи Кливеру и Какстону да им покажем садашњи мој положај, који су они управо створили. Њихова је дужност била да ме ослободе ове Фанталности, у коју ме је њихово посредништво довело кад сам им отишао, они ми изјаве да су готови ако је потребно, да ме бране, али кад сам захтевао од њих да они спрече хапшење мене, ако дође до тога, видех по њиховом понашању, да ни они нису сасвим уверени у моју невиност. Ја одем од њих и упутим се, потрешен, натраг у хотел. Али сам се чврсто одлучио да ни једну ноћ не проведем више иод овим кровом. Ја се упутим право у моју спаваћу собу да спакујем оно мало ствари што сам имао и тада сам хтео да последњи пут говорим са г-ђом Барнес, пошто по то. Такав је био мој план али, као ни друге у последње време, нисам могао ни њега извести. Кад сам дошао до врата од собе учини ми се да чујем неко шуштање у соби. Ми-

слећи да је то девојка, која ту има посла. Уђем унутра. Али сам се варао, то није била девојка, него келнер који прућивши се поред моје постеље, журно је претресаше. Он се био тако занео да није мене ни приметио. И пре него што ме је опазио ја сам му већ био клекао за врат, пошто сам брзо зграбио један штап. „Пошто нисте хтели да слушате моју опомену, мој драги, то Вам сад морам платити за то.« За тим га почнем из све снаге тући по доњем телу. Пошто сам га непрестано тукао он је гледао с ретком окретношћу да се ослободи из мојих руку. »Престаните« стењаше он, »или ћете се горко кајати." По свему показиваше тај човек много више присебности него што сам ја мислио, али ја сам био и сувише гневан да бих се могао одмах умирити, и поново га почнем тући. Тада му испаде за руком да ме тако удари по руци да ми она омлитави. »Ви сте права будала." рече ми он „Ви просто не знате шта радите. Ја сам полицијски комесар и овим Вас хапсим као сумњивог за убиство.« Ја га укочено гледах. »То Вам ја не верујем!.. Ви сте сигурно шпијун оне госпође." »Боже сачувај. Ја сам још од почетка имао тај посао и дошао сам овде под маском келнера да на Вас могу најбрижљивије пазити. То сам потпуно и вршио и како изгледа не без успеха. »Све то иије истина, све је то измишљено.« ,/Га не брбљајте којешта. Ви знате врло добро да сте Вашу игру одиграли; једино је питање још да ли ћете се драговољно дати ухапсити или Вас морам оковати. Ја имам довољно помоћника при руци, који чекају мој миг." »Ако ме уверите у истину Ваших речи и докажете ми да сте ви доиста полицијски чиновник, нећу Вам сметати да чините Вашу дужност. Али Вам кажем тако ми Бога да ћете ужасно погрешити ако ме одведете у тамницу. Тај ме човек погледа зачуђено. „То је дрскост какву сам ретко видеоЈ« рече он тада. Али моја је дужност да Вас опоменем, јер таки искази могу ваше стање још погоршати. И ви сте у велИкој заблуди кад мислите да ће мојим очима измаћи. (< Говорећи то извуче он испод чаршава једну ствар коју до тада још никад нисам видео. То је био дугачак, сасвим узан нож са веома финим врхом на чијој су оштрици биле крваве мрље. »Можда сам ја са свим глуп човек, али ја не разумем шта Ви хоћете тиме да кажете. Нити је тај нож мој нити сам га икад у животу видео. „Ви га дакле нисте никад видели! То сам могао и мислити. Ако ме не вара све. Овим је ножем убијен Џон Хартоп. Врло рђаво за Вас што сам га баш ту у Вашој постељи морао наћи. Та је околнст последњи колут на ланцу мојих носматрања.« »Ако сте нож доиста ту нашли, ја Вас уверавам да га ја нисам ту сакрио.«

„Та ће се ствар на другом месту испитати. Сад Г. Сутаме позивам Вас да пођете са мном, јер, разумите, од сад сте мој заробљеник.« Ушавши брзо у собу ја сам оставио врата од собе отворена, кад сам се окренуо да пођем, спазим г-ђу Ласел-Тревор пред њима, гледајући у собу. Сад она понови речи тога човека: »Ваш заробљеник? Г. Сутам је Ваш заробљеник? А ко сте Ви. 1С Она метну, као да би се умирила, руку на њене груди. »Ја сам тајни полициста.« »И ви сте ухапсили Г. Сутама? Из ког разлога ?« „Јер је оптужен за убиство Џона Хартопа." Она усхићена пљесну рукама и радосно повика: »Ах, како сам радосна, како сам сретна. Ја Вам честитам господине што сте успели да зликовца најзад откријете.® Погледавши ме триумФално оиа продужи: »Зар вам нисам казала да ће се Ваша подмуклост најзад открити. А наравно да је то било раније него што сам ја сама мислила." »Захваљујем Вама на Вашим претказањима, г-ђо, и морам признати да, и ако знам да ја нисам први невино осуђени, ипак се надам, да је то нрви случај у коме се једна жена понижава да се тако бездушно радује несрећи једног човек^, који иикад није намерно увредио ниједно живо створење и увек био мирног карактера готовог за помоћ.« Далеко од тога да су је те речи омекшале, изгледаше да су је оне још више раздражиле. »Ви подмукли човече к зацича она. Мој стражар метну руку на моје раме. ,)Ајдете с< рече он званично. »Зашто се још препирати око речи. Да сиђемо Г. Сутаме и један пут за свагда никаквог врдања. Разумете ли. сс Ја га уверих да не очекује с моје стране никаква отпора и тако се упутимо доле, праћени од г-ђе Тревор као од сенке. »Уђите овде у ресторацију Г. Сутаме, док дођу кола« рече ми чиновник. »Г-ђо Барнес. с< На његов гласан позив она се одмах појави. »Ја сам сад предузео ханшење овог господина, као што сам Вам већ као извесно казао." Дакле она је од почетка знала ко је тај човек и тако ме цело време варала. Сад сам знао шта је имао да значи онај на мене управљени миг, у последњем часу. „Доведите ми одмах једна кола. И да нико не уђе у спаваћу собу тога човека док је потпуно не претресем. Ви ми за то одговарате. Ја видех како се глава госпође Барнес љуља тамо амо, као у хинеског мандарина, и знађах да је опет наступила њена нервна криза. Чиновник морађаше поновити свој захтев. „Но г-ђо Барнес, приберите се и постарајте се одмах за кола. а