Policijski glasnik

БРОЈ 35 и 36

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 271

да се села Гривац и Опланић, по изјављеној жељи својих становника, одвоје од садање општине опланићске, у срезу гружанском, округа крагујевачког и образују за себе оиштину подназивом : „општина опланићска«. да се села: Засеље и Каленић, по изјављеној жељи својих становника, одвоје од општине глумачке, у срезу пожешком, округа ужичког, и образују за себе општину под називом: »општина каленићска«. да се села: Габровница и ТатрасиЦа, по изјављеној жељи својих становника, одвоје од оиштине горњо-каменичке, у срезу заглавском, округа тимочког, и образују за себе опглтину под називом : »општина габровничка*. да се село Љубичевац, по изјављеној жељи својих становника, одвоји од општине грабовичке, у срезу кључком, округа крајинског, и образ.ује за себе општину под називом: „општина љубичевачка". да се село Вукосавац, по изјављеној жељи својих становника, одвоји од општине јеловичке, у срезу јасеничком, округа крагујевачког, и образује за себе општину под називом: »општина вукосавачка". да се села: Волуја и Буковска, по изјављеној жељи својих становника, одвојд од општине нересничке, у срезу звишком, округа пожаревачког, па за себе образују општине и то : село Волуја под називом : „ошптина волујска", а село Вуковска под називом: „општина буковска«. да се село Турија, по изјављеној жељи својих становника, одвоји од општине кучевске, у срезу звишком, округа пожаревачког, и образује за себе општину под називом : »општина туријска". да се село Вискупље, по изјављеној жељи својих становника, одвоји од општине затоњске, у срезу рамском, округа пожаревачког, и образује за себе општину под надзивом: »општина бискупљанска«. да се село Љубиње, по изјављеној жељи својих становника, одвоји од општине гаревске, у срезу рамском, округа иожаревачког, и образује за себе ошитину под називом : »општина љубињска". Из канцеларије Министарсгва Унутрашњих Дела, 21. августа 1902. године, ГШ 21356 у Смедереву.

СТРУЧНИ И НАУЧНИ ДЕО

НЕОСТВАРЉИВЕ ЗАКОНСКЕ ОДРЕДБЕ

Саопштава Дим. С. Калајџић ЧЛАН ГТОРЕСКЕ УпРАВЕ

Признајемо, да ће сам наслов нашега чланка изгледати многима и незгодан и невероватан, јер он казује: да има и таквих одредаба законских, које се не могу извршити. Али и ако је та неверица чак и разумљива, јер заиста изгледа доста чудновато, да извесни закони садрже и такве одредбе, које се не могу извршити ни применити за све време трајања њиховог, опет она не може оспорити Факат, који постоји и којим се ми баш и мислимо позабавити, како би скренули пажњу надлежних, да ове празнине законске отклоне и поправе. За сада ћемо се задржати само код двеју одредаба, а доцније ћемо изнети све оне случајеве, за чије смо постојање сазнали било случајно у току нашега службовања, било нарочитим проучавањем закона Једна дакле, од одредаба, којесе не могу никад извршити, налази се у тачци 1. §. 389. кр. законика. Она гласи: »затвором од једнога до три дана да се казни: 1. воденичар, који више ујма узме него што му припада.« Као што се из ове одредбе види, она одређује казну за воденичаре, који би узимали више ујма, него што им припада, те ће се многи запитати: по чему је она онда неостварљива, кад је овако јасна и одређена? али та неизвесност престаје одмах, чим се напомене та околност, да ова одредба не одре-

ђује: колико воденичар у оаште сме и може узети на име ујма, те да би био кажњен, што је ту меру ирекорачио. Доносећи ову законску одредбу, законодавац је пропустио да одмах одреди и величину награде, као што је то учинио код интереса на новац, и онемогућио и саму примену ове одредбе. Ето, у томе недостатку законском, што није одређена величина ујма, лежи немогућност извршења поменуте законске одредбе. Верујемо, да ће многи рећи, како се узимање ујма одређује према приликами и местима, и да тако утврђено стање не сме бити прекорачено, или ако би се то учинило да тада има места казни по § 389 т. 1. крив. закона, али ми такве приговоре унапред одбијамо. Јер, кад законом није одређена величина ујма, као награде за млевење, онда њу може одређивати сопственик воденице по своме нахођењу и једнострано, а ствар је добре воље помељара, хоће ли доћи у ову или ону воденицу. Претпостављамо и ту могућност, да ће неко тврдити: како се ово законско наређење и не односи на сопственике воденица, него на саме воденичаре, дакле оне, који у име газде наплаћују ујам, и да би ова казна имала да дође онда, кад они преко овлашћења својих газда, наплате више ујма него што треба, и одмах хоћемо да и на ту претпоставку одговоримо. Овакво схватање ове одредбе не би могло да опстане из ова два разлога: прво што би сопственик воденице или млина увек могао да изигра примену овога наређења гиме, што би потврдио, да је ујам наплаћен по његовом наређењу, а он има права да овој одређује како хоће; а друго, што је у многим местима воденичар сам сопственик воденице, те је из разлога, што он има права да одређује величину ујма, искључена примена овога наређења. Савршено је, дакле, немогућно применити иоменуту одредбу све дотле, докле се законом не одреди величина ујма, који се од помељара сме узети. Друга одредба законска, која је такође мало остварљива, налази се у §. 392. кр. законика и гласи: »исто тако, који би вино, ракију и друго пиће, на које се акциз плаћа, крчмио онде, где акциз постоји, а не би акциз платио, да плати акциз, и од свакога акова пића по један цванцик за казну." Да би се утврдило, како је и ова законска одредба скоро неостварљива, потребио је прво да објаснимо: који су то случајеви у опште могућни да неко крчми пиће онде, где акциз постоји. У колико је нама познато, само су два случаја, који изазивају питање о примени поменуте законске одредбе, а то је кад из извесних крајева наше отаџбине, где роди вино или ракија, сопственици ових носе ове на продају у друга места, или кад сами мештани крчме своје сопствене производе. Крушевачки и нишки округ одликују се тиме, што први ракију а други вино, носе у суседне округе и крчме с кола, по улицама сеоским и варошким не узимајући никад нарочите зграде за овај посао. Та, дакле, два случаја могла би у опште бити предмет примене поменутог законска наређења, само кад не би овој примени претходило питање: шта се разуме под називом: Крчмљење аића и који појам ова реч одређује. Јер, и ако је етимолошки значај ове речи јасан, опет за нримену поменуте законске одредбе не може имати исти значај, који има у говору. Тако, док се у говору под крчмљењем разуме све оно, што се не продаје ђутуре — укупно, без мере — па биле те количиие велике или мале, дотле се по закону за појам крчмљења тражи, да је то на ситно, на мало. Потврде за ово схватање налазимо у многобројним пресудама полициских власти, које су кажњавале иојединце, што продају вино или ракију на литар и два, узимајући да је то крчмљење, а ослобођавале све оне, који су продају вршили на 20—30—-50 литара уједан пут. Ово гледиште појачано је чак и од стране нашега законодавства, јер је појам крчмљења обележен чл. 2. закона о крчмарини, од 19. јуна 1882 год. овако: »под крчмљењем пића разуме се гочење ггића на количине мање од 12Ч г килограма а у отвореним судовима.«