Policijski glasnik

БРОЈ 35 и 36

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 273

Познато је из обичног хипнотизма, како хипнотичар може хипнотисаноме сугерирати да је ова или она личност, н. пр. краљ, просјак и т. д., хипнотичар је дакле у стању да трансФигурира личпост хипнотисанога. Тако исто у врло великој већигш појава материјализације, сам медијум као аутосомнабул (или и под утицајем магнегизера) призивајући на зкељу присутних овај или онај дух, уобрази у својој сомнабулији да је он сам та личност, коју дозива, те оугерира у исто доба и присутнима халуцинацију или илузију те личности. Ако је личност сомнабулу непозната, он под утицајем присутне личности која дух познаје несвесно од ње ирима халуцинацију те личности, па је онда после својом магнетском снагом преноои на све присутне. Да би се дакле могле објаснити појаве материјализације потребно је претпоставити, да сомнабул не само да је способан, да под туђим утицајем или и сам од себе падне у стање сомнабудије, него да и он сам има моћ магнетисања и стварања сугестија и сомнабулног стања у духу присутних. Да је томе тако најбоље нас утврђују саме појаве материјализације. Појаве материлизације у присуству једног извесног круга личности све су многобројније и за све чланове његове све опажљивије, што се већи број седница са истим кругом држи. Тако у почетку седница само се извесним члановима јављају руке, док оне другима остају невидљиве; тек после неколико седница постају искази присутних о томе шта су у седници видели идентичнији. Као што сваки хипнотисани чипи отпор сугестпјама хипнотичара, тако исто дакле и сваки од присутних чини отпор сугестијама самога медијума. Присутни се при томе налазе у стању полусомнабулисма, т.ј. у стању будноће са извесним халуцинацијама и илузијама. Кад се ово иретпостави, онда се појаве материјализације објашњававају на сасвим прост начин; истина је шго тврде спиритисте да виде руке и цела тела духова, да опажају како их те руке додирују а све је то истина, али је све то халуцинација и илузија наметнута од стране медијума присутнима. При томе или су појаве материјализације чисте халуцпнације или су само илузије. Халуцинација је слика сећања иотенцирана својим интензмтетом до реалпе преставе, али без реалног објекта, који би тој представи одговарао, а илузија је опет така иста слика сећања али са реалном подлогом, само не оном која јој иначе одговара. Илузија трансФормира један реалан објект, те место њега видимо нешто друго, док халуцинација ггросто опажа нешто онде где ничега нема. Већина појава материјализације може се непосредно свести на сам меднјум, т. ј. сам је медијум ово што се јавља као дух. При томе медијум производи у духу присутних илузију као да је он нека друга личност, и то она личност коју присутни желе да виде. Ако се при томе и медијум види поред духа, онда је на место медијума чиста халуцинација његова, а на место духа илузија коју сам медијум изазива у духу присутних. Поред целих људских облика који су сами доста ретки, најчешће се, и то врло често, јављају материјализиране руке. Реалитет тих материјализација руку мисле спиритисте да се може доказити на ових пет начина: I. Тиме што су материјализиране руке виђене од више присутних, који се слажу у својим исказима. II. Што су виђене и у исто доба и опипане од више присутних, који се слажу у својим исказима, и то тако да су чулии утисци о<5а чула у потпуној хармонији. III. Што производе Физикална дејства, као кретање предмета пред очима свих присутних. IV. Што производе стална Физикална дејства, и то: а) Писање у присуетву више арисутних лица; ћј Отиске на мека или оцрњена тела; с) Присутне личности изводе извесна дејства на једну и исту руку; с1) Гипсане Форме; е) ФотограФије; V. Мерењем, особито кад се материјализира цео људски облик. (Наставиће се)

РЕФЛЕКСОИДНЕ РАДЊЕ И КАЗНЕНО ПРАВО (Свршетак) Нарочиту драж за нас имају неки предмети, кад нам се покажу у извесном облику, нпр. као особито глатке, сјајне површине, или као кадиФа и т. д. Да су они у таквом стању оку пријатни, види ее по томе, што тражимо, да се о том њиховом својству уверимо чулом које око допуњује, а то је пипањем, да нам оно каже, је ли заиста тако. Може бити и због тога то чинимо, што хоћемо, у утиску што смо оком добили, јопт и пипањем да уживамо. И ово, што важи за већину људи, важи нарочито и много више за мање образо-ваие и за децу, који у свашга што виде, а интересује их или им је по вољи, морају и да дирну; поглед им није извежбан и зато га морају допуњавати пипањем. Оно: „публика се моли, да ствари не пипа/ ( што се, као опомена, налази исписано над предметима по изложбама, има сасвим свога разлога, јер пипање и дирање ствари, као што бива сасвим свесно, бива и несвесно: низ глатку, оку ггријатну површину сваки хоће и руком да мазне; сликар осети како га нешто гони, само ако је могуће, одмах на њој што да нацрта; несташни младићи шкрабају по њој ; а сваки, који може бити тек с каквог моста гледа и посматра мирну и као какво огледало површину воде, хоће бар на тај начип да је се додирне, што ће на њу пљунути. Ако само добро посмотримо ове појаве, видећемо, да у њима имамо миого неодољивога и аутоматскога. И заиста, има пуно повреда туђе имовипе, које изгледају учињене из највеће пакости, а оне у ствари долазе и потпуно се објашњавају овим »морам да пипнем." Ту по свој прилицн долази и појав, да тако звана жива ограда, која би била поред пута где је пролаз велики, увек бива сва поискидана н очерупана. Поједине гранчице и листови стрче и чисто вас зову да их ухвагите ; пролазници махом одазивљу се томе, и ухвативши их, непуштају их док их не откину. Да ово сасвим реФлексоидно бива, доказ је та околност, што људи махом и не знају за то и што, питани о томе, очевидно сасвим савесно поричу и да су што чинили. Много пута човек непосредно реагира на ствар, која није ни мало крива за непријатност која му се догодила, али му је при руци. Гледао сам једном неког јахача како седла коња; кад притезаше колан коњу, нуче једна пређица на колану и он снажно удари коња, који, као пгго се може мислити, ништа за то није био крив. Томе слично чинимо сви. И ми бацимо књигу на сто, лупимо вратима, режући што ножем или радећи што ма којим оруђем, ако се њиме повредимо, потегиемо овим о земљу, а сви ми, као ни онај јахач што је коња лупио, не бисмо то чинили, кад би између тога било једпог тренутка времена за право смишљање — дакле све то није реФлексни покрет него реФлексоидна радња. То исто, само у другом облику, дешава се често, кад неко држи у руци какво оруђе а поступа тако, као кад тога не би било у руци. Мајстор је, нпр., у послу са својим шегртом; овај ради некако невешго и неспретно и мајстор хоће, због тога, да га муне, али заборави да му је у руцп чекић, или нож, те га тако њиме муне или удари. На тај начпн има пуно учињених тешких телесних повреда и обично се мисли да су то дела учињена на мах у »превеликом, зверском гневу. к Носмотри ли се тачније случај, наћи ће се друго: шегрт ради неспретно, на то, по правилу, реагира мајстор ударајући га празном руком, тако, да је ово постао покрет којп се по себи разуме, радња која сама од себе долази. И сад је шегрт био неспретан, наступио је тренутак за реФлексоидан покрет и, како једва да. су штогод могли бити ангажовани центри свести, то није ни узета у обзир околност, да је у том трепутку рука наоружана, него се чисто реФлексоидно ударило баш тим оружјем. Тако нешто дешава се често, нарочито међу сељацима, кад више њих некога, може бити пред механом, злостављају. Неко, који у томе нема учешћа, пролази, па и он злостављаног ћушне ногом. Види да овог злостављају, па мисли : тај је нешто крив, зато га и ударају, дакле и ја да га ћушим. Кад би за тренут један пустио у посао центре свести своје, било би му јасно, да се то њега ништа не тиче, да је тучен може бити баш невин; но како до тога није дошло, радио је реФлексоидно. Истог су може бити значаја и радње, које иостају из, чисто неодољивог, нагона за подражавањем. Ту не долазе по-