Policijski glasnik

ВРОЈ 39

НОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 307

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕДА Иаписао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић . 26 0» иопи, иљесну усгима и обриеа се. — Некада сам, браКо, могао да повучем много ракије, напомену са озбиљном важношћу, обраћајући се као свима и пиком посебице, — а сад већ изгледа да се и моје године примичу. Хвала, Степане ДороФејићу. — Нема на чему. — Тако ћу ја једнако о томе с тобом говорити, Степка, и осим тога, што си ти према мени велики неваљалац, ја ти кажем. — А ја теби, пијана ругобо, ево шта ћу рећи, прекиде га Степка, који беше изгубио стрпљење. — Слушај, и упамти сваку моју реч: ево ти га свет наполак: теби по света, мени по света. Одлази и да се ниси више са мном срео. Сит сам те! — Дакле ми нећеш дати новац ? — Какав иовац још хоћеш, ти пијани човече ? — Ај, на оном ћеш свету сам доћи, да га даш — али га ја нећу примити. Наша је парица зарађена с муком, са знојем, горка је то пара. Мучићеш се ти на ономе свету са мојим нетаком. — 'Га иди до ђавола. — Што тераш ? Ниси упрегао. — Одлази, одлази! — Неваљалче! — Робијашу ! И опет отпоче исовање, јога јаче него нре чашћавања. Ено, где на постељи седе засебно два пријатеља: један висок, развијен, дебео, нрави касапин; лице му је црвено. Само што се не заплаче, јер се веома растужио. Други — мршав, танак, оронуо, с дугим носем, из којега као да нешто капље, и са малим свињским очима, обореним к земљи. То је човек израђен и образован, био је некада писар и понаша се према своме пријатељу као с неке висине, што је овоме било потајно врло непријатно. Цео су дан заједно пили. — Он се према мени осмелио ! виче дебели пријатељ, снажно дрмајући писареву главу левом руком, којом га је био обухватио. „Осмелио" — значи: ударио. Дебео пријатељ, и сам некадашњи подоФицир, потајно је завидио своме испијеном пријатељу, и зато они обадвојица, један пред другим, парадирали изабраношћу стила. — А ја теби кажем, да и ти немаш право... отпочиње писар догматички, упорно не дижући на њ својих очију и с важношћу гледајући у земљу. — Он се усудио против мене, чујеш ли! прекида га пријатељ, још јаче тресући свога другог пријатеља. — Ти си ми сада једини остао на целоме свету, чујеш ли ти то? Зато ја и теби јединоме говорим, он се осмелио према мени!... А ја ти опет кажем: такво бљутаво оправдање, драги пријатељу, баца само срам на твоју главу! одговара писар танким и учтивим гласићем, — а боље је да признаш, драги пријатељу, да је све то пијанство дошло од твога рођенога непостојанства. Дебели пријатељ одступи мало уназад, тупо гледа својим пијаним очима на собом задовољнога писарчића, и наједанпут, сасвим неочекивано, из све снаге удара својом огромном песницом по ситноме лицу писаревом. Тнме се и свршило пријатељство за читав тај дан. Драги пријатељ одлети онесвешћен нод кревет... Сад уђе у наш казамат један мој познаник из засебнога одељења, безгранично добродушан и весео момак, прилично бистар, шаљивчина шго не вређа и по изгледу необично безазлен. То је онај исти, који је, првога мојег дана у тамници, при ручку у куини питао, где живи богати мужик, и тврдио да је он човек »с амбицијом« и напио се са мном чаја. Било му је око четрдесет година, имао је необично дебелу усну и велики меснат нос, засејан бубуљицама. У рукама му је балалајка, на којој немарно удара у жице. За њим иде, баш као реп, изванредно мали осућеник, с великом главом, којега сам дотле веома мало знао. На њега, уосталом, нико и није обраћао никакве пажње. То је био некакав чудњак, неповерљив, вечито ћутљив и озбиљан. Ишао је на рад у шивару и очигледно је настојавао да живи као особењак и да се ни с ким не зближава. А сад овако пијан, привезао се као сенка за Варламовом. Ишао је за њим у страшном узбуђењу, размахивао рукама, ударао песницом о зид, о постеље, па чак и за мало што није плакао. Варламов, како је изгледало, није на њега скретао никакве пажње, као да га није ни било поред њега. Занимљиво је, да се пре тога та два човека, готово никако нису један с другим састајали ; међу њима ни по занимању, ни по карактеру, није било ничег заједничког. И из разних су одељења и живе у разним казаматима. Малени се осуђеник звао Буклин. Кад ме виде. Варламов се осмехну. Седео сам на својој постељи поред пећи. Он је стао подаље према мени, нешто размислио, заклати се и, прилазећи ми неједнаким корацима, с неком важношћу се накриви целим телом и, овлаш додирујући струне, проговори речитативом, ударајући лагано чизмом такт: Круглолика, бела лица, Она пева као сеница, Драгана моја: У хаљини атласној, А опреми прекрасној, Дивнога кроја. Изгледа, да је та песма довела Булкина до беснила; замлатара рукама и, окренувши се свима, повика: — Све то лаже, браћо, све он то лаже! Ни једну реч не каже истиниту, све лаже! — Старијему, Александру Петровићу! рече Варламов, пиљећи ми у очи са обешењачким осмехом и само што не пође пољубити се самном. Био је трештен иијан. Израз: „старијему (или: старцу, старчићу), томе и томе... С( , то јест, томе и томе моје поштовање, употребљава се код иростих људи и по целоме Сибиру, па макар сг тицало и човека од двадесет година. Реч »старчић« означава нешто поштовано, пуно уважења, па чак и ласкаво. —■ Ну, па како је, Варламове, како живите ? (Наставиће се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА В, II. писар извеснога начедства, учинио је ово питање : »Често се дешава, да подициске власти узимају у поступак оне тужбе, по којима се извесви туже због оспоравања службеносги пута, па и самог заузећа, од стране сопственика преко чијег имања пут прелазн — подводећи овакве случајеве под прописе §§ 339 т. 1. или § 37 5 а кривичног законика. Питамо : да ли ое у опште олужбеност, по своме појму — па баш и да постоји продстављено заузеће од стране сопствештка, можо казнити по прописима кривичпог законнка или не; јер ако се изнесени олучај, подведе под пропис | 3 39 т. 1. пије пут сеоски о коме тај пропис говори; а, ако се, пак, подводе под други одељак § 375 а, није какво заузеће туђег приватног добра, о коме поменути законоки пропис говори већ је својина туженога, само што тужилац има право послуго по 341 грађ. закона. Ако со узме овако, што и мора бити, онда излази: да полициока власт, па, наравно, и општинска, нпсу надлежпе за извиђање и оуђење ових случајева по I 2. кр. закопика, већ да су ово грађански спорови, које полициске власти морају узимати у поступак само по § 49 5 гр. суд. поступка®. На ово питање одговарамо ово : Наређења § 339 и 375 а кривичнога закона, не могу се никад применити у случајевима оспореног права службености, јер ова наређеља говоре специјално о заузећу приватне или државне имовине. Кад год се оспорено право службепости утврђује јавпом исправом или другим иесумњивим законским доказима, па се тражи заштита полпциске или општинске власти у облику извршеља пресуде или одржања постојећег стања, ове ће, у кругу своје надлежности, као управне власти, ући у оцену истакнутога питања, и то прва по § 49 5 грађ. суд. пост. а друга по тач. 3, чл. 92 зак. о општинама, и привести га крају у смислу § 500 грађ. суд. поступка и чл. 96 зак. о општинама. Ако би се, новодом овога, истакло питање о кривичној одговорности тужених због непоолушности, онда би се према њима могао применити § 3 27 т. 1. кр. закона. Да се § 3 27 има однети и на ове случајеве, налазимо потврде у т. 3. § 360 кр. закона. ма да г. Ценић, у своме објашњењу кривичног закопа налази, да је ово законска аномагија. Ово, наравно, има бити у случајевима, кад је питаље о праву одужбености несумњиво утврђено, а у случајевима, кад опо има тек да се утврди, онда су надлежни редовни оудови у смислу | 6 под б. и § 27 под а грађ. суд. поступка. СЛУЖБЕНЕ 0БЈАВЕ Т Р А Ж И С Е Јеврема Нрибанови1»а, б. жандарма, тражи начелство окр. Крушевачког актом Бр. 10043, исти је окривљен за крађу чаршава Милану Младеновићу механџији из Крушевца, он је стар 24 год., средњег раста, црномањаст, пун, по мало рапав од богиња, бркова малих, у