Policijski glasnik

ВРОЈ 40 и 41

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 315

писима, изражена је довољно идеја законодавца: да је образовање Изборна Суда последица или воља парничара § 433 гр. пост. или наредба судске власти; а гтолициска власт нема ирава да се у то меша. Према наведеноме, како је у овом случају Изборни Суд састављен од полициске власти без пристанка жалилачке стране, и без судског упућена, дакле, противно горњим законским прописала, то је суд, расматрајући пресуду Изборног Суда, по жалби у којој тужена страна нарочито удара на незаконито и ненадлежно образовање Изборног Суда, требао да се у првом реду заустави на оцени тога питања о коректности састава Изборног Суда, и то пптање да расправи, пошто одредбе прописа § 444 гр. пост. на којима је основано његово решење, могу бити примљене за базу судске одлуке о главној ствари само у оном случају, кад је законитост образовања Изборног Суда изван сваке сумње. Ето, тако вели Касациони Суд, али ми нисмо могли поћи за овим мишљењем, и налазимо да се одредбе, које говоре о саставу Избраног Суда, треба да допуне у интересу оних, који су на суђење овом суду упућени. Дим. С. Калајџић

0 ИСЛЕДНИКУ.

I. У ОПШТЕ. Од свију положаја, па које може доћи једап правник у практичном животу, најјединственији је иследников Опште је мишљење, да је посао једног иследника врло заслужан и заиимљив, али врло је мало људи, па чак и стручњака, који икад и помишљају, како је тешка дужност иследникова. Од њега се тражи младалачка снага и свежина, истрајност, потпупо здравље, опширно правничко знање не само у државно-правној већ и у грађанско-правној струци, он мора бити познавалац људи, окретан и пун енергије. Он мора имати такта, одважности и у многим случајевима мора бити готов да уложи своје здравље и живот, кад има посла с опасним зликовцима, кад има да предузима напорне путеве, да саслушава болестима заражена лица или присуствује сумњивим обдукцијама. Осем тога преда њ искачу питања из свих могућих кругова човечјег знања; он мора знати језике и умети цртати, он мора знати, шта му може казати лекар, шта ће он њега питати, он мора знати кајише сеоског лопова као год и ујдурме берлинског шпекуланта. Све то пак не може он научити кад постане иследник. Према томе ваљало би да важи правило, да се за иследнике постављају само они људи, — који осем душевних и телесних особина — имају и нраво енциклоиедпјско образовање, који познају свет, који имају искуства. На ипак ни све то није довољно, није довољно да иследник буде једино научен човек, човек с правничким и другим знањима. Ја тражим од иследника, да он свом послу приступи са свом преданошћу своје душе, да се непрестано, с љубављу, усавршава у својој струци, да не пропушта ни један часак а да не мисли о својој дужности чак и онда, кад је не врши. Онај, који хоће да стварп проучава тек онда, кад је у питању какав злочин, неће никад доћи до свог циља. А иследнику се сваки час пружа могућност, да понешго научи. Иследников задатак. Иследников је задагак, да у свом раду дође до усаеха. Не буде ли то, онда се цео његов посао може свести на просто претурање акага. Разуме се да је његов посао тежак, несносан, да не иде тако лако, али за то се он мора сав заложити, мора радити свом снагом — управо пе сме се никад одмарати. Нервозни људи нису за иследнике! При том он мора под речју „успех" разумевати оно, што је у ствари прави смисао. Код њега не сме бити полутанског посла. Или ће решити задатак, који му је постављен, и онда је успех ту, или ако га не реши, онда није апсолугно ништа ни урадио. Иследник никад не сме рећи: »Даље се не може к . То је најлакше казати. Он мора гледати, да макне још који корак унапред, те ће тако отићи миљама далеко.

Прелазак на рад. Кад иследник једном пређе на посао, онда је, по мом мишљењу, најважније, да нађе право време, у коме ће за себе о случају створити чврсто мишљење. 'Га је околност врло важна. Од ње доста пута, готово увек, у тежим случајевима зависи, да ли ће бити успеха или неће. Створи ли иследник себи чврсто мишљење и сувише рано, може починити ужасних грешака. Драгоцено време прошло је, прави се трагови изгубе и већином не могу се наћи пикада више. Не употреби ли пак иследник прави тренутак, да створи чврсто мишљење о случају, онда се истрага претвара у голо лупање без плана, колебљиво покушавање, бесциљно трагање. Кад ће се улучити тај „прави тренутак", не може се уопште никако казати, нити се може унапред одредити случај, али се може казати, да га иследник мора наћи свакад, кад прелази на посао с извесним непоколебљивим начелима и непрестано има пред очима, да „чврсто мишљење" и целом случају извесно неће изићи преда њ одједаред и готово, већ да му се мора приближавати корак по корак, по земљишту, које мора створити пажљивим стварањем појединих „чврстих мишљења® о појединим појавама и догађајима. Пре свега ваљало би да се о случају нема никакво мишљење. Вест, пријава, достава, не сме за иследника имати никакве друге вредности до ли констатовања Факта: »Тај и тај злочин почињен је ту и туИсто тако друге достављене околности о учиниоцу, или шгети, мотиву и т. д. не греба да за иследника имају другог значења, до ли: »Чује се, да ствар стоји тако и тако«. Узмимо ствар се тиче неког важног злочина и иследник одлази на лице места, на ком је дело извршено, где ће извесан број јасних и снажних утисака утицати на њ, тако да ће он имати довољно посла, да само њих иоприма; за тим са свију страна стижу извештаји службених органа, па онда почињу навирати позвати и непозвати, који хоће да доставе драгоцена и безвредносна опажања а које не можемо одбити, да не би изгубили оно што ће нам требати — ту има довољно материјала, да (ако би хтели) одмах створимо утврђено мишљење и да одемо погрешном стазом. У тим, за истрагу тако важним, тренутцима иследников је посао јединствен: он мора као сунђером покупити све поједипе капљице, а за. тим напијени сунђер исцедити у једну чинију — сад да ли је та исцеђевииа чиста течност, или нечисти муљ, све је једно. У истој мери, у којој рад наггредује, развијаће се и учвршћиваги поједина мишљења и назори: тај и тај сведок учиниће добар утисак, његовим исказима почеће се придавати вера, добиће се представа о томе, како је учинилац дошао до места на ком је дело извршено, добиће се јасноћа о употребљеннм оруђима, искрсаваће тренутци, који ће све више ограничавати нростор времена, у ком се дело могло збити; кад се напослетку утврди извесан број назора о појединим моментима, тежиће се да се оии доведу у ред онако како су текли, па ма и у најопштијим контурама, тако да се може рећи: »Овако као што догађај изгледа, ствар извесно није тако била, него је вештачки удешена да тмко изгледа" или ћемо се уверити, да постоји ова или она кривица, — укратко, доћи ћемо дотле, да бар утврдимо контуре, по којима ћемо моћи прИступити израђивању плана. Такав план створити раније било би излишно и опасно, прво за то што би га морати сваки час мењати, а друго за то што би на брзу руку створеним планом могли ударити погрешним правцем. Али тиме нећемо да кажемо, да се одмах у почетку не може удесити распоред, по коме ће се радити — јер без њега би се лутало те не би одмакли ни корака даље. Између привременог распореда рада и опредељеног плана велика је разлика. У колико је тешко створити план за истрагу, у толико је још теже, да се с тим планом у истрази манипулише. Плаи за истрагу не сме се поредити с планом ( који је начињен за прилике, које се самовољно стварају и самовољно мењају он је опредељен за покрегне, у неколико још непознате моменге, којима се не може управљати — он не личи на нацрт за грађење куће, већ на план о вођењу рата. План за истрагу подигнут је на оним основима, које је иследник у време стварања имао или је мислио да има; тога плана ваља се енергичнз придржавати, докле год су ти основи остали исти, или су се само по природи раширили. Али се на нлану мора мењати нешто или све, чим се види, да су се основи изменили или су погрешно начињени. Природно је и само се по себи разуме, да се то мора учинити, али је у човечјој природи не