Policijski glasnik

СТРАНА 346

№0.Ј 44

У том тренутку, окреиувши се иатраг, он виде позади себе где, пунеКи своје пиштоље, два војника дођоше те му се наместише један с леве, други с десне стране, с прстима на обарачима. Беше то говор нем али изразит, и ако је он мислио насукати брод спасавајући се с новцем пливањем, известише га да на то не рачуна. ★ * * Ускоро се скрену од Уесана и уиути страшним пролазом по имену Фромвер, који раздваја острво од суседног острвља, и где је матица тако брза да се мисле да се види где кроз море теку таласи бујице. Овде онде јаве се корубе уништених лађа, виде се катарке изишле из воде. С ретком вештином, Нјер Матије управљаше корветом, иза које иђаше Фрегата шго је могуће ближе њој. Небо се беше наоблачило, и ускоро настаде ноћ, али се никаква ватра не запали ни на једном ни на другом броду. Ускоро се појави острво Молена па Пјер-Верт, која запљускиваху земноплави таласи, са пљаском поквашене тканине. Све је ишло на добро, и командант, нагнувши се ка своме помоћнику, овоме рече: »Ја почињем веровати да ће брестонски арсенал ноћас отићи у ваздух." После Пјер-Верт дођоше Пјер-Ноар; изглед мора постајаше све страшнији. То не беху сада ни велики таласи с пучине. ни надувени таласи Фрамвера, ни пена мало час позеленила, то оеху чаршави од зејтина, облажући море својом чудноватом непокретљивошћу, или, бучне вртање, у којима је вода кдокотала пропадајући; стење гребени и амбиси. »Сва једрила ван! !< викну наједаред Пјер Магије. И у исто време он отпоче, ниским гласом, разговор са самим собом, прекидајући се, не престајући издавати заповести иослузи: »Сва једрила ван! — Пјере Матије! тренутак је приспео...) — Ваља убрзати ход, децо ! — (... нисмо даме од Псеће Главе...) — Без чега ће нас осека вити у месту и однети нас натраг! ...( то је добар гребен, сече као бријач...) Ррђав пролаз, видите ли.! (Богородице дево, помилуј нас...) Одважно моли! (...Госиод је с тобом. Благословена међу женама...) Још то једро (... Благословен илод утробе твоје, Ис.ус...Ј Баш се ветар диже! (... Света Маријо, мати Божја...) У добри час! (... Заузми се за нас грешнике... Добра лађа лети као гавран ! (... Сада и у часу смрти нагие....)* Тада наступи удар, затим нешто као цепање и лом. »Сад поцркајте сви ! — заурла Пјер Матије; — Амин /« У истом тренутку обадва се пиштоља наслонише на његове слепе очи и опалише. Он паде поражен, убијен, крв га обли, док се ужасна писка подизаше и проламаше на разваљеном броду који се изврташе. И ако је те вечери небо имало звезде, ево шта су дршћуће звезде могле видети: велику фрегату, бачену такоће у највећу брзину, где се, у пркос својих очајних напора, стропоштава на корвету, у пола прогутану, да згњечи шго је још остало, и, изгубивши и сама дно, следујући је у зијаву чељуст океана.

После месец дана, рибари с наше обале нађоше, између остатака и лешина Енглеза које море избациваше, тело незнаног јунака, који познаше и вратише његовима; од неколико преживелих из окршаја који се беху спасли на бродним одломцима, дознало се шта се десило. Појас је још обухватао малу џакуљицу с талирима, који се нису хтели пријавити власти. Пјер Матије би сахрањеп у обичноме гробљу, и, после неколико година, његова лубања би по обичају, извађена и сгављена, са обадва зрна која у њу беху упала, у дрвену кутијицу где и сада почива. (Превод о француског) Раи! бгиусг.

ДИЛИЖАНЦ ИЗ БОКЕРА ПРИПОВЕТКА АлФонса Додеа То је било на дан када сам амо дошао. Узео сам дилижанц из Бокера, стара велика кола која немају да чине богзна колики пут и која се дуго задржавају на друму само да би у вече, враћајући се, изгледала- као да из далека долазе. Било нас је пет на, империјалу, не рачунајући кондуктера. Прво, један чувар из Камарге, дежмеказт човечуљак, рутав , ударајући на животињу, са круиним очима пуним крви и сребрним минђушама у ушима ; затим, два Бокерца, један пекар, и његов зет, обоје врло црвени, обоје сииљиви, али величанствени проФили, две римске медаље са сликом Вителија. Најзад, напред, близу кондуктера, један човек... не! једна качкета, једна огромна качкета од зечје коже, која није богзна шта говорила и гледала је пут тужним изразом. Сви ти људи познавали су се међу собом и гласно су говорили о својим стварима, врло слободно. Камаржанин је причао да долази из Нима, где га је био позвао истражни судија због неког удара вилама задатог једном овчару. Жива је крв у Камарги... А у Бокеру! Наша два Бокерца хтели су се покрвити због Богородице. Изгледа да је пекар био из једне парохије која се одавно посветила Богородици, оној коју Провансалци називају добра мајка и која носи малога Исуса у на РУ ч ЈУ; зет, на против, невао је за певницом једне сасвим нове цркве која се била посветила Чистом Зачећу, оној лепој насмејаној слици која се представља са рукама отпуштеним ј: пуним зракова. Отуда је дошла свађа. Требало је видеги како се ова два католика називају, и себе и овоје богородице: — Красна је твоја пречиста! — Иди до врага са твојом добром мајком ! — Проводили се та твоја добро, у Палестини ! — А твоја, ух! ругоба! Ко зна шта није радила... Запитај Светога ЈосиФа. Да човек помисли да је у Напуљском пристаништу, требао је само да види како им ножеви севају, и, вере ми, ја држим да би се тај богословеки диспут тако и свршио да се кондуктер није умешао. — Оставите нас једном на миру са вашим богородицама, рече он смејући се Бокерцима; све су го женске приче, људи у то не треба да се мешају. Рекав то, он швићну бичем са једним скептичним изразом који стави цео свет на његову страну. Препирка се била свршила; али пекар, подбоден, имао је потребу да утроши остатак свога расположења, и, окренув се ка несрећној качкети, ћутл>ивој и тужној у свЈме углу, рече јој обешењачким изразом : — А твоја жена, је ли, оштрачу?... За коју је она паРохију ? Мора да је у тој реченици било нечега врло смешнога, јер цео империјал ирсну у крупан смеј... Оштрач се није смејао. Изгледао је као да не разуме. Видевши то, пекар се окрете мени и рече: — Ви не познајете његову жену, господине? Ђаво парохијанка, вере ми! Нема јој равне у целоме Бокеру. Смеј се удвоји. Оштрач се није мицао; он само лагано, не дижући главе рече: — Тгути, пекару. Али ђаволу пекару се није ћутало, и он понова отпоче: — Гле! Пријатељ нема да се жали што има такву жену... Са њоме му бар није дуго време. . Помислите! та лепотица пушта да је отму сваких шест месеца, и када се врати има увек нешто да исприча... Свеједно, али чудан је то брак... Замислите, господине, да тек што су се венчали, после годину дана, а жена.: паФ. 1 па у Шпанију са једнпм трговцем чоколаде. Муж је остао сам да илаче и да пијо... Био је као луд. После неког времена, лепојка се вратила кући, обучена као Шпањолка, са малим добошем са ирапорцима. Ми јој сви рекосмо: — Сакри се; убиће те.