Policijski glasnik

СТРАНА 14

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 2

ожали мужа и оца детета, кипео је вулкан од мржње према убици, од жудње за осветом. Још читавих петнаест година је требало док јој синчић дорасте до оружја, до могућности да оца освети и она је ипак изабрала тајТпут. Ништа њу није могло задовољити: ни правда законска, ни новци које би добила у име издржања, ни откупне, све је то било људско, извештачено, за њу је, по њеном националном васпитању и обичајима, божја правда лежала само у танету, које би излетело из Мартинке њенога синчића! Колико дивљаштва, али колико и материјала за оцену осећања и схватања једнога читавог народа, у коме је ова жена била само једна исправна јединка. Уверен, да би сваки даљи мој покушај о подизању тужбе остао безуспешан, ја сам записао што је она рекла па је отправио кући, да бих имао одрешене руке за даљи рад. Кад већ беше на половини авлије ја јој добацих, да је малишан, кад одрасге можда не ће послушати, и да је ипак боље да сада сврши ствар код власти, али тада видох како дивљином једне тигрице погледа у дете оним оухим очима и рече : » Пажа аоти доти врас уне / ( управо: Тако ми Бога, онда ћу ја убити њега — дете !!! Где сте српске матере, да овако соколите своје синове против непријатеља српског народа, и нехотице узвикнух ја...

Оеуђеница (Миксат) За зеленим столом седе веК све судије. А нанољу се спустила густа магла на опалу зграду, као да чисто хоће да јој пригњечи зидове. Силна је магла потамнела и ледено цвеће на прозорима, као да хоће да каже: на што овде цвећа? У судској дворани тежак и загушљив ваздух. Задах од кожуха и испарење од ракије да угуши, а на горњем крилу једпога прозора полако се окреће вентилатор од тенећке. Судије се од умора завалиле у столице. Један склопио очи, опустио руке, па само слуша, како цврчи перо деловођино; други зева и забавља се писаљком, шарајући њоме по зеленој чоји, а председник спустио наочаре на нос, па брише знојаво чело. Жмираве, без израза очи упро на врата, кроз која улазе сведоци и оптуженици. — Има ли још кога напољу? запита иандура опорим гласом. — Само још једна девојка, одговори пандур. — Нека уђе! Врата се отворише и девојка уђе унутра. За њом покул.а свежа струја ваздуха, те нежно помилова лица и проголица очи. Кроз густу маглу као да се и сунчев зрачак прикрао прозору, па све игра међ леденим цвећем, те се прелива и разбија по зидовима и намештају у судници. Девојка је била лено створење. Стас јој витак и иравилан, а мала искићена блуза упила јој се уз тело као саливена; гараве очи лако оборила, високо округло чело јој нокривено коврчастом косом : иоглед јој диван, у сва-

ком покрету драж, па још кнд сукњицом зашушти, чисто те очара. — Шта желиш, девојко? уппта је председник грубо и као од беде. Ти сурови и оштри чиновници баш немају милосрђа. Девојка намести мало црну мараму на глави, па ће дубоко уздахнути: — Велика је моја невоља, иревелика... Глас јој, мекан и тужан, продире до срца као оно свирка кад изумире, па се још непрестано чује последње звучно талас-ање, што свакога занесе. Лице у судпја као да се мало разведри. Она упрла очи на краљев лик и слику државног судије, што је умиљато нуткају са немог зида, да каже ту огромну невољу своју. Има она писмено; оно ће већ све казати; само га ирво мора тражити у недрима, мора откончати хаљину и извадити га. »Ух, та проклета копча! Баш сад мора да отпадие... ено, где је пала! Требало је видети, како је била дивна, кад се стидљиво сагнула, а у тај пар испаде јој ппсмено из недара. Немилостива, проседа глава председникова окрете се у страну, само му незграина рука стоји још унрављена према писмену. — То је пресуда! промрмља, кад је оштрим оком прелетао преко акта. — Анка Петровић позива се да од данас отиочие своју казну од по године затвора. Девојка тужно махне главом и дубоко је обори, у том јој се сроза на врат црна марама, а густе вране витице нопадаше јој по лицу. И боље је, што је покривено, јер док је мало час било као крин бело, сад је од стида као црвена ружа. — Пре недељу дана добили смо то писмено, — промуца она. Донео га сам господин судија, па и казао шта тамо пише а моја сирота мати одмах ће рећи мени: »Иди, ћери, дете моје, закон је закон, с њим се није шалити." — И ево, ја дођох да издржим то пола године. Председник је већ два иут убрисао наочаре, — видело се, да се љути; па непрестано погледа — онако хладно — час своје колеге, час на ирозор, на таваницу, на велику пећ са пробушеним вратанцима, кроз која вире ватрене очи љуте жеравице, — па све некако нехотице мрмља: в Закон... закон." Иа онда још једном прочита целу пресуду, оиет погледа оне куке и вериге на белој хартији, — али су сви, као да су се договорили тврдили да је Анка Петровић осуђена на шест месеци због тога, што је притајила неку сгвар. Вентилатор од тенећке као луд почео да зврји. Зацело се подигао ветар тамо напољу: све се тресу прозорп; бесна кошава све Фијуче, све свира кроз кључаоницу, па чисто као да хоће и она да каже: „Закон.. закон!..." Немилосрдна глава све је одобравала том неприродном гласу, па ће тешком руком зазвонити по пандура. — Испрати Анку Петровић доапсанџије. Пандур узме акт. Девојка се немо окрену, а мала румена усташца као да хоће нешто да прозборе. — Имаш ли, можда, још што да кажеш? — Ништа... немам ништа. Само хтедох да напоменем, да сам ја Драга — Драга

Петровић, јер, знате, Анка ја моја сгарија сестра. Ономад је сахранисмо јадницу. — Е!... па онда ниси ти ниосуђена! — Ах, Боже слатки! Ни сама не знам, за шта би мене осудили — та ја нисам ни мушнце увредила. — Па што си онда догала овамо, лудице? — Е, па то се, молим, некако тако десило, да је она умрла, кад је та „њена ствар" била код вишег суда. — Баш хтедосмо да је отпратимо на гробље, кад стиже та заповест због »по године, ж то-јест, да ипак мора издржати казну. 0, колико је ишчекивала решење, јадница!... Баш је добро, што није дочекала. Ннје она ни мислила, да ће тако бити. Притом јој сузе грунуше на очи, једва је могла наставити: — Па кад је већ очи за навек склопила, а уста за увек затворила, ми се договорисмо са мамом, да све поправимо, што је она учинила због свога драгана, кога је до крајности волела. Дакле, смислили смо... — Шта, дете моје? — Па смислили смо, да јој прах и пепео добије вечита мира и покоја. Нека нико не каже, да је штогод дужна остала; моја ће мати платити дуг, а ја ћу издржати уместо ње то пола године. Судије се насмејаше и погледаше један на другога: »Како је наивна, како. је проста та девојка!« И лице председниково као да се откравило, као да није више тако ледено од силних церемонија. И као да сада не брише оним жутим рупцем толико своје чело, колико нешто ниже чела... — Добро је, добро је, девојко — рећи ће тихо, и љубазно. Али стани за часак... не може да ми падне на памет... Притом се нешто задуби у мисли. — Јест, јест, била је велика забуна у тој ствари. Ми смо вам послали погрешну пресуду. Велике, сетне очи своје девојка живо уирави на старца, те му уздрхталим гласом нагло прекиде реч: — Ето видите, ето видите! Као неки дирљив укор био је у тим нежним, звучним речима. Стари иредседник се поново маши за рубац. Сурови овај човек сасвим се разнежио. Затим ириђе девојци, те је нежно погладп по црној коси. — Тамо горе, рече, друкчије су јој судили. Иди кући, дете моје, поздрави своју мајку и кажи јој, да ти је сестра Ана била невина. — И ми смо тако мислили! промуца девојка, лако уздахиувши, и оде кући и радосна и тужиа.

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА Убиство на велико. — У Лијону се ово дана десило страгано убиство, које је оборило четири жртве. Неки Жистав, болничар у тамошњој варошкој болници, имао је и каФану близу бол-нице, коју је, као бајаги, држала његова жена. Жена му је била лена, млада и веома окретиа Швајцаркиња. Муж је био по цео дан у болници. Близу крчме била је и ар-