Policijski glasnik

СТРАТТА 28

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 3 п 4

који су мало час нађени иа рспуху... Сад п Чубиков погледа сумњиво у Псијекова. - Иди! рече он НиколН. А сад допустпте ми, гооподине Псијекове, да вама упутим .једно питање. Јесте ли ви били овде између суботе и недеље? — Јесам, у десет сахата вечерао сам с Мареком Ивановнћем. - Л доцније? Псијеков се збуни п стојашс нред столом. Доцније.... доцннје... Одиста, ја се више пе сећам, прогунђа он. Много сам нио... Не сећам се впше где сам п како снавао... Загпто ме гледате тако? Јесам ли ја убица? - Где сте спавали? Спавао сам у кујни на огњишту... 'Го могу сви доказати. Али како сам ту дошао, не зпам. - Молим, не узбуђујте сс... Јесте ли 11 ознавади Акулку ? — Па ту нема нпшта особито. Вама је претходио Клаузов? — Да Јевреме, додај још торте! Можда желите чаја, господине Јевграфе Кузмићу? Настаде потмула тишина, која је трајала отприлике пет минута. Дијуковскп је ћутао п није скретао свој оштри поглед с бледог Пснјековљевог лица. То ћутање ирекпде пстражни судија. — Ми морамо, рече он, отићп у главну зграду и ту се поразговарати с покојниковом сестром, Маријом Ивановном. Молгда ће иам она моћи казати пгтогод птто би < "г | '.ар разј аснил<». Чубиков и његов помоћник захвалише на доручку и отидоше у главну зграду. Клаузовљеву сестру, Марију Ивановпу, четрдесетогодишњу девојку, затекоше где се пред једном породнчном иконом молп Богу. Кад је спазила госте с њиховпм мапама за акта п чиновничким капама у рукама, сва је пребледела. — Пре свега молим вас да ми опростите, што вас узнемправам у вашој молитви, рече Чубиков. Дошли смо до вас да вас нешто замолимо. Вал.да сте чули... Постоји сумња да је ваш брат на неки начин убијен. Тако је била бол-сја воља, зиате.... Смрт нпкога не штеди, ии краља ни сељака. Да ли би пам могли ви прискочити у помоћ какв11 м објашњењем...? - Ах, не питајте ме, рече Марија Ивановна, побледивши јоШ више и покривши дице рукама. Ја вам не могу ништа казати! I [пшта!... Шта могу да кажем ! Ах, нпшта, пнгита... нн речи о мом брату! Волим да умрем но да што кажем! Марија Ивановна поче јецати и отиде У другу собу. Чубиков и Дијуковскп се згледаше, слегоше раменима и одоше. - Ђаво а нс ;кена! г]»дпо је Дпјуковски, излазећи из куће. Очевидно је да пешто зна па таји. То се познаје и гго собаричину лицу... Очекните, ви ђаволи! Све ћемо ми докучнти! У вече враћаху се Чубиков и његов ггомоћник кућп ио месечини; седели су у колима и мислили на догађаје прохујалог даиа. Обојица су били уморни и према томе су ћуталн. Чубиков уоиште није волсо да путем разговара, те је и брбљиви Дпјукоиски ћутао, да не би био непријатан с.тарцу, Али кад су кећ би.чи тта крају

ггута, помоћник вигае није могао издржати те рече: — Да је Никола учествовао у убиству — погг скгћНапскгт е.чС На лицу му ггигне каква је тица. АПћг му везује ноге и ]>уке. Али и несумњиво је, да он ггггје виновник ове аФере. Он је био 1'лупо најмљено оруђе. Тако је! Такву исту улогу играо је у тој ствари и скромни Псијеков. Оне снгаве ггаиталоне, она забуна, оно леЖање на огњигату, аНћ! и Акулка. - Ах, брбљај само, ти ћеретало! Како ви мислите, сваки онај је убица којгг год је познавао Акулку! Ви сте нека усијана глава. Вама би требало дати цуцлу а не једну аФеру да водите истрагу! Па и ви сте јурили за Акулком - дакле, и ви сте умегаан и у ту ствар ? — Код нас је Акулка служила месец дана као служавка, али... нећу да говорим нигата. У очи недеље играо сам с вама карте, виделгг сге ме. Овде се у осгалом није ствар тицала те женске... Реч је о некој нечасној, гадној страсти... Оном скромном, младом човеку било је криво гато није вигае волела њега, разумете ли? Себичност, разумете лп? Хтео је да се осветп. Па онда... његове дебеле усне сведоче о сграеиу карактеру. Сећате ли се, како су му усие подрхтавале, кад је упоређивао Акулку с Наном? Како је страсна та лопужа! Да, да, то је: увређена себичност и незадовољива страст! Двојица су дакле већ у нагиим рукама, али ко је трећи? Никола и Псијеков су га држали. Али ко га је давно? Псијеков је страшљив, он је кукавица. Такви људи, као гнто је Никола, не могу да даве узглављем, њихово је оружје секира... Удавио га је дакле неко трећи, али ко? Дијуковски намаче капу на чело и замисли се. Тутао је дотле док кола нису стаЛа пред кућом истражног судије. — Еурека! викну он, угаавши у кућу и скинув огртач. Еурека, Никола Јермолаићу ! Ја само не појимам, како ми то ггије раније пало на ум. Знате ли ко је трећи? (Наставиће се)

ИЗ МЕМОАРА Г. ГОРОНА

ДРТГИ ДЕО КРОЗА ЗЛОЧИН ПРВА ГЛАВА Три жртве Седампеетог марта I 887. год., око седам часова у јутру, вратар куће бр. 17.. у улицп Монтењ, виде како се наједан пут показа, сва збуњена, у његовој ложи, тетка Антоиија, стара куварггца једне елегантне жене, госпође од Моитпја, која је становала у тој кући у доста пространу сгану на другом спрату. То је чудио, повика тетка Антонија, три пут сам куцала на врата Од кујне, а Аг-тета пггје одговорила. Спноћ је бпло друштва, рече вратар, неко је долазгго врло касно. Аиета још сгцгвп као п н.епа госпођа; звоппте опет, пајзад ће вас ч\ 7 ти.

Тетка Антонија онет се попе степеницалга за посдугу п зазвоии. По што је дуго чекала, не чујући никаква шума V стану, опа оггет снђе изван себе од страха п рече: — - Са свим је поуздано да има иеке несреће! Никада, Аиета гшје тако дуго спавала, а моје звоно морало би нробудити бар малу Марију. Г-ђа Лакарпјеровица, вратарка, која је нре свега полагала гга добар глас своје куће, одговори у тренутку кад бепге догггао ноштански разносач: — Дела, ви сте нраво дете! иије се могло гшгата догодити, поћи ћемо великим стеиеницама п сама ће г-ђа од Моптија доћи да тгам отвори. Две жене нопегпе се живо на • другн спрат п зазвонише тако јако да разбише звонце. Нико ггс одговори; алп два псетанцета г-ђе од Монтија заурлаше тужно. Сад је п вратарка б 11ла престрављеиа. Чувајте ложу, рече тетка Антоиији, идем по полицијског комесара. Лакаријеровица одјургг у комесаријат у Рулу који се тада иалазпо у улици Берије. I 1 . Крепб беше дошао у своју канцеларију. Он журно посла гго лекара, доктора Пијетрија, п једног бравара; за тим нође за вратарком, ка кућп, бр. 17, у улици Монтењ, ио што је наредио да са њим пође његов секретар и један инснектор. Чим су врата попустил"а, у иредсобљу које је јасно осветљаввла светлост која је долазила кроз широм отворена врата од салона, тшгроке црвене мрЉе указаше се па застору. Бравар, који је ишао гтрвн, уђе у трпезарију. Одмах, трже се натраг поплашено: — Легаина! рече загугаеним гласом. Доиста, бегае опазио, у тесну ходнику, тело Апете Гремеретове, собарице, онружено иотрбугаке, нреко нрага, у сред локве од крви. Јадница је била у ноћној когауљи гг сукњп; њена кагта и четггаљ беху се откотрљали на земљу. Једна разјапљена рана, дуга вигае од двадесет сантиметара, пресецала је грло; друга рана исте дужггне указивала се иснод врата. Убплачко оружје окрзиуло је и вратгте артерије. Друге ране нз којгтх је текла крв онажаху се на десном рамену. Јадиа жена ударена је кад се томе најмање надала. На њеттим цртама иије било. никаквог израза страха. Пала је као каква маеа, као бик ударен ноЖем онога који га приноси на жртву. Г. Кренб гтреће преко тесна ходннка,. уђе у собу Анете Гремеретове. На иостељи, указагае се крваве мрље. Мала Марија, кћгг собаричина, која је спавала у истој ностељи са мајком, била је такође убијена. Тело детиње, као нресамићеио, изгледагае као умотано у иокриваче. Кукавпом створу глава је била скоро одсечена. Њеиа глава, на којој је коса била црвеиа од крвп, држала се за тело само са неколика жица. Деспа рука којом је дете инстинктивно огледало да се заштнти, била је обасута дубоким ранама. Вратарка беше пала у несвес.т: стара купарпца, тетка Аитопија, очајно јн јецала, на једној столицн. Полицијски комесар, н.е-