Policijski glasnik

БРОЈ 9

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

(Ц» СТРАНА 67

таву половину свога живота окитнице ове ироведе по затворима. Пре него што је и постао пунолетан, сваки од њих већ је по неколико пута био кажњен због скитње. Све то, у осталом, ништа не помаже. Они до века остају, па и свршавају као скитнице. Из ове категорије скитница регрутују се и мародери, који за време лета и јесени пустоше најбогатију околину престонице. (Свршиће ое)

Злочии и друштво Из бујног и плодног културног земл>ишта садашњости избијају овде онде као какви вулкани необични појави, који трују и заражују чисту атмосФеру као оне убиствене лидитске гранате. Та чуда руше и обарају све где год искрсну, и ма да се против њих предузимају све могуће мере, она се неирестано понављају, она су неисцрпива. Одиста.... откако су нам статистичари нравствености скренули пажњу иа ону правилност, по којој се злочини из године у годину појављују у увећаном броју, склони смо веровати да се човек рађа с наклоношћу ка злочину, који све иише напредује упоредно с цивилизацијом. Више пута истицано је тврђење, да за злочине не треба толико кривити саме злочинце колико цело друштво, које је вечно плодно земљиште, из кога подједнаком снагом избија добро и зло. Та живот друштва је једно заплетено ткиво: у коме многоструки нагони појединца долазе у додир час с једнаким, час са супротним, час са привлачним, час са непријатељским нагонима других. Тим многоструким нагонима, опрекама и сударима постаје, по мишљењу појединих екстремних духова, готово потпуно илузорна слобода човечије воље. Ногледи, по којим, напослетку поједини злочинци нису одговорни за свој злочиначки нагон и своје злочиначке радње, већ се само нредстављају као чир на друштвеном телу, не само да су погрешни већ и веома опасни. Оправдано је, да друштво чини разнолике утицаје на појединца, утицаје, који су врло различите јачине и равномерности, али никад такви да им човек не може одолети. Истина појединац попушта тим утицајима; али он има. и слободе и моћи да им се одупре. Друштвени утицаји сукао тајанствени гласови који човека наводе на неко дело. Али ти гласови су замамљиви и заношљиви, а никако такви да им не би могли одолети; и ко их је деведесет и девет пута послушао, иггак им се може стоти пут одуирети. Кад се човек у својим добрим и рђавим радњама руководи мотивима, који проистичу из његова васнитања и околине, из судбине његова живота, онда то није никакво безусловно принуђивање, коме он следује, већ само једна правилност, која никога не лишава слободе, да чини изузетке. Нама људима потребна је та правилност, којом следујемоспољним нагонима; она нас чува од неурачунљивих тренутних ћуди и омогућава, те људи могу у заједници живети. Али иокрај оних, који се тој правилности потчињавају, има увек и изузетних природа, који јој се не потчињавају

већ остају господари и под утицајима који долазе споља. Ником ништа не смета, да се придружује тим изузетним ириродама. Наравно да је друштво сукривац у већини злочина. Али та сукривица врло је многострука у погледу њене појаве, њене снаге и трајања, у погледу јавности или тајности. Понеки пут покаже се врло јасно да је она у непосредној вези са злочином, понекад пак је дубоко скривена и удаљена. Први узрок за неку злочиначку радњу свакад је у искушењу. Али за тако што не може се никад кривити цело друштво, већ увек само поједини његови чланови или иуки случај. Међу тим искушење ка злочину имаће само онда дејства, кад падне на земљиште, које је за то приуготовљено т. ј. ако се подудари с неким дегенерисаним нагоном. Наиђе ли искушење на нормално развијени човечији нагон, по правилу неће бити кадро да иекушеника натера на злочиначку радњу; он ће га победити. До душе и друнггво се може, у ограниченој мери, чинити одговорним заизвесне нрилике живота, које оно ствара, у које иојединца уводи и даје повода дегенерисању човечјег нагона. Занемаривање наравствености, празноверје, рђав породични живот. оскудевање у племенитим подстицајима, верски Фанатизам, материјална невоља, незасићеност чула, завист: то су стања у која човек не доспева сасвим сопственом својом кривицом, и у којима он полази на стазу злочиначког живота. Та стања мора културно друштво или да отклони или да их побољша, ако уопште хоће културни напредак, а да га хоће видећемо по томе, што се за њ изражавају сви његови управљачи и вође. Али оно не познаје праве путе, којим би требало да пође, па да отклони те прилике, из којих потичу злочиначка дела. Јер оно што нам криминална статистика казује о томе, да ли су злочини у порасту или опадању, врло је тужно и суморно. Оно истина у појединим годинама увиђамо да се неке врсте злочина смањују, али обично доцније године па га ужасан начин изравњују. Појединих злочина до душе нестаје, као што је друмско разбојништво, ну то због увећаног саобраћаја и побољшане друмске полиције. Али други злочини, који су још гори, нису ништа ређи. Друштво не суди толико о злочинима према криминалној статистици, већ према сензацији, која му је постала потребна. Криминалног статистичара неће у његовом јасном, методичном суду омести необично интересовање, које пружи ноједини случај са својим психолошким загонеткама и дирљивим драматским догађајима, већ он увек посматра укупну силину злочиначке склоности, границе његовог колебања, сталнос и промену оних мрачних утицаја, који се показују у тој склоности и у њеним појединим облицима. Напротив друштво се свакад поводи за оним што га интересује, за занимљивим унутрашњим и спољним догађајима, који се одигравају код појединих злочина за које се сазна. Њега заноси театрална страна злочина. Не занима га толико она равномерност, с којом се поједине врсте злочина понављају, већ трагика појединих случајева. Оно воли да доживљује поједине

злочине, трагедије, проткане комендијантским елементима, оно их у толико страсније доживљује у колико је поједини злочинац или његова жртва у вези с његовим особитим круговима. Али баш еимпатијама или антииатијама, које се у иојединим друштвеним круговима поклањају човеку који је учеотвовао у злочину, мора се помутити најпре суд тих кругова па онда и целог друштва. Онај друштвени круг, коме је припадао или је могао ирипадати виновник неког сензационог злочина, осећа како су он и његове животне прилике, у чудној светлости изишле пред суд јавнога мишљења. Злочинац се наизменично оправдава и терети ; и исто време оправдају се и терете оне животне прилике у којима се мисли да су поникли узроци за злочин. Ако се за тим обилатим саслушањима сведока друге ствари нештедимице изнесу на видик, онда ова или она друштвена група осећа као да је лишена неког парчета одеће, којим је умела да се украси да би подигла углед. Трула места друштвеног тела искачу на видик ; озбиљан нрекор или подругљива злурадост у доношењу судаослучају стварају огорчено расположење. И човек који нијеу целој ствари учествовао, види јасно, како се у великој већини тендециозних парница појављују не само поједине личности, као судија и оптужени, већ како на оптуженичку клупу или као сведоци долазе читаве класе и групе друштва, присталице извесних начела и праваца, па чак и крунисане главе. У борбама јавнога мишљења поводом сензационих злочина изражавају се више но игде гледишта народног морала о значају и о узроцима злочиначких заблуда. Али колико ли мути, колико ли убија та гледишта мржња класа, верски и политички Фанатизам, друштвено такмичење, лажни осећаји! У неком суморном куту у близини једне непознате нам варошице нађена су парчад леша — остаци једног бујног човечијег живота. Дубока тајна покрила је као густом маглом дело и учиниоца; никакав државни тужилац нити икоји истражни судија може да прозре кроз грозну таму. Али по јавном мишљењу шири се прастара мрачна празноверица; од ува до ува кружи крвава тајна о ритуалном убиству. И као ватра распростире се та вест а с њом и мржња између раса,. Оптуживање, жилава одбрана, узбуна и насиља премашују куд и камо раније извршени злочин. И ако после дужег времена и узалудног настојавања правде не могне никаква светлост да осветли ту несрећну тајну, већ је какав нов светски догађај потисне у заборав, онда остаје сећање на то као узрок непријатељске заиетости између читавих група друштвених и прелази на потомке. Један милионар седи на оптуженичкој клупи, окривљен да је задовољио своје старе страсти над девојкама, које су биле још у пола деца. Јавно мишљење је узрујано не толико због тог злочина, који се кад и кад дешава и у пролетерским круговима, већ због оног преФињеног лукавства, с којим богаство покушава, да читавом мрежом подмићивања учињену кривицу учини безначајном. Друштво устајенајоштрије против те корупције и са злочинцем осуђује читав