Policijski glasnik

СТРАНА 84

ПОЛИЦИЈ СКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 10 и 11

су малери којима смо ми полицајци врло често изложени самом природом наше службе. Тако часан човек као ви, па да му се тако што догоди... али ја сам неутешан. Ви ми праштате, је л' те... изволите сада на чашу мадере. — Слушајући ово шеФово објашњење, бесмо већ приспели у његов засебан салон, камо ме он са нарочитом љубазношћу посади на једну Фотељу и отпоче понова своје извињење. Међу тим, ја га и не слушах. Сва моја жеља у овом тренутку беше скоцетрисана на то, да што пре добијем кључ од загонетке, која ме толико интересоваше. Најзад умолих комесара да ми целу ствар исприча, и он отпоче: — Објашњење је веома просто, драги господине. Познато вам је без сумње, да у свима већим данашњим градовима постој е читаве организоване дружине за вршење крађа. И код нас у граду, наши лопови и кесароши беху образовали једно такво удружење у друштву са неколико проблематичних, а по првом, изгледу врло часних личности, који су им служили као јатаци. Као знак распознавања служио је сур шешир, чија трака беше везана на нарочити начин, баш као и код вас. Ови јатаци са оурим шеширима шетали су се по булеварима на којима је ова дружина оперисала. Чим би који од чланова ове дружине украо какав предмет, он га је, бојећи се наших агената, остављао у џеп јатака који је први наишао. И ако ово удружење од скора беше отпочело рад, оно је пак много, необично много урадило. Незгода је била само у томе, што се сви чланови још не беху добро упознали и отуд је потекла сва заблуда према вами. — Ви сте први са сурим шеширом кога смо затворили. Ви имате право да се смејете, ја то признајем. У будуће бићемо обазривији. Чувајте тајну, велики господине, и опростите нам. Ја вас зато много молим. С Француског Д. Ђ. А.

ИЗ МЕМОАРА Г. ГОРОНА

КРОЗА ЗЛОЧИН Нсихологија једног убијце 6 — Господин, иастави она, учини избор у салону; изабра моју пријатељицу, по том ми даде знак да и ја пођем за њима. Кад смо били у соби, моја пријатељица изађе некуд за неколико тренутака. Тада ми гооподин даде часовник. »То је ствар од вредности,« рекох му врло зачуђена, јер муштерије немају обичај давати таквих поклона. »Не, одговори он, то је смеса, стаје тридесет динара. Дајем ти га, само ћеш ми дати пет динара за поклон твојој пријатељици и десет динара за таксу радњи. 11 После неколико секунди, затражи ми још пет динара. Ја му дадох два злантника од по десет динара. Он је предао мојој пријатељици десет динара. Разговор му је био врло смешан. Питао нас је да ли имамо накита и кад их носимо. За тим, рекао нам је да има четири брата, да долази из Александрије, и да му је море за време пута било врло немирно. На рукама је имао завоје

од гумирана платна и говорио да има нликове, јер је била врло велика хладноћа на лађи. Кад се обукао, у тренутку поласка, извуче из цеца обоце са тиркизима и хтеде нам их продати. На наше одбијање, поклони нам их. — Ова Јкена лаже, рече просто Пранчини, али не погледа у Амелију Каброву. Нисте ишли горе с њом? запита судија. — Јесам, настави Пранчини, али јој нисам ништа дао: само сам по правилу платио таксу за радњу. — За што би ова жена лагала? — Хоће без сумње да спасе какву редовну муштерију куће која јој је предала те наките, и која је вероватно прави виновник злочина. За тим, додаде обичну песму својих одрицања: — Ни у колико нисам умешан у ту ствар. Већ, ни мало нисам сумњао о кривици Пранчинијевој; али после овог суочења, био бих врло безазлен кад бих и даље сумњао. Девојка Фаброва саопшти још неколико важних појединости. Пранчини јој је добацио класични одговор убијца и крадљиваца кад га је запитала од куда су му те драгоцености : — Нашао сам их у улицн Ноајљ, рекао јој је. За тим, као нека грижа савести обузела је ту девојку. — Показала сам, рече, наките подгаздарици која их је показала госпођи, хоћу рећи газдарици, која је послала да известе г. Курта. Марија Дуријева, другарица Амелије Фаброве, потврди ту причу; газдарица и подгаздарица, учинише то исто. Било је очигледно да је Пранчини примио драгоцености у пакету који му је био послат из Париза; запитасмо га о томе. — Шта је било у пакету који вам је био упућен ? запита г. Реверден, истражни судија. — Предмети без вредности, одговори Пранчини. — Какви предмети? — Перад за часовнике. — Перад за часовнике за које се гглатило пет динара поштарине? — Не знам. Доведен у теснац питањима, Пранчини најзад исприча како му је неки непознати човек с киме се срео на лионској станици пред свој полазак, упутио ту пошиљку; за тим споменуо име неког тобоашог доктора Хенриха Форстера, чије се име неколико пута спомињало у току ове истраге. — Шта сте урадили са тим многим перадима за часовнике? упитах ја. — Бацио сам их у палати у Лоншану, рече Пранчини. Па онда, нашто сва та шггања? Ни у колико нисам умешан у ту ствар. У палати је наређено истраживање. Нису ништа нашли. Одлучисмо да одведемо Пранчинија у Лоншан и да га натерамо да нам покаже пут којим је прошао. Он нас је водио, као што је са свим природно, по местима у која није ишао. Али је та тежња ипак била од пресудне важности.

Грдна гомила света коју су задржавали жандарми гурала се да види човека чије је ухапшење у тај мах страсно занимало целу Француску. На један пут зачу се како узвикну једна млада женска: —• Гле! та то је он, да, он је, познајем га. Као што можете замислити, доведоше нам ту младу жену која је држала јавне нужнике у палати у Лоншану. — Господин, рече она, долазио је око три и по, четири часа, у недељу после подне; ушао је у једну кабину у којој је остао скоро двадесет минути. —- Не познајем ту жену, одговори Пранчини. Али јако пребледи. — Како, господине, поричете да сте улазили у мој дућан? Не чини ништа, ја вас познајем добро, и познала бих вас у десет хиљада других. Ви сте једина муштерија која ми је, од кад знам за себе, дала пола динара напојнице! Ваљало је чути тон тога узвика, изговорена најчистијим провансалским нагласком, па да се разуме колико је у њему било зачуђена дивљења и повређена самољубља. Једном у животу, та жена дочекала је да уђе у њену радњу човек који јој је дао новац од педесет пара, бели новац који је обележавао тај дан нарочитом светлогаћу, и тај је човок не познаје! Хтела је нагнати Пранчинија да се сети. Навела је техничке појединости које нећу да наводим, али које су доказивале да је Пранчини улазио у нужник без икаква другог циља него да баци предмете који су га очигледно теретили. Одмах издадох наредбу да се испразни јарак, али ми рекоше да је то већ било извршено. Сваког јутра, бурад се преносе на сметлиште за нечистоту у Мадраг. Један жандарм оде да нареди изпразњивачима да одмах приступе тражењу. У исто време, беху нашли жену с којом је Пранчини провео ноћ између суботе и недеље. Ја сам је видео у палати Правосуђа; била је то доста лепа девојка, у које је био прави тип једне Арлезијанке. Одзивала се на надимак Аргентина, и рекла је да је лирска уметница. Ево исказа који ми је дала: »Била сам у каФани Монте-Карло; било је од прилике један и по час после пола ноћи. Угледах једног доста лепог момка како ме гледа, смеши се на ме, по том прилази и седа за мој сто. Разговор се заметну; он је био врло галантан, па како ми изгледаше пријатан, допустих да ме прати. Он је платио трошак, па за тим одосмо у мој стан, у улици Републике. Врло се журио да легне; па ипак, затражих да ми учини мали поклон, и он ми предаде златник од 20 динара, који ја метух под светњак који је био на моме ноћном столу. У јутру, он устаде нагло, и кад се бегае обукао и метуо гаегаир на главу, рече ми осорљиво: „•— Вратићеш ми златник који сам ти дао ноћас. »Ја ншво протествовах: тада он извуче из џепа један мали револвер са кундаком од слонове кости, и рече ми гласом који ме престрави: