Policijski glasnik

СТРАНА 86

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 10 и 11

у намери да прода адиђаре, и да је, не смејући, купио један часовник и наредио да му се направи рачун на име Жуфроа. Нисам више имао никака посла у Марсељу, остајало ми је још само да вратим Пранчинија у Париз. У десет часова у вече, био је изведен из затвора и наредише му да уђе у један Фијакер између два жандарма, поднаредника Сушијера, који је оседио у полицијској служби, ижандарма Пјетринија, једногенергичног младог Корзиканца, који је мотрио на лисице свога заробљеника највећом марљивошћу дисциплинских прописа. У једанаест часова, уведоше га у један вагон прве класе, —, у својим белешкама налазим да је носио број 11.503, што је занимљива иојединост, у овом времену крајње репортаже. Жом и ја заузесмо два угла у вагону, Јтрема Пранчинију; а он је био намепгген између два жандарма. Жалио се горко што су му метули не само лисице, него и напрстке. Како је по нагласку иознао да је Петри био Корзиканац, рече му на. италијанском: тапе зопо тогћј'1са.1е, « руке су ми орањављене. На моју заповест, скидоше му напрстке, што нас, у осталом, нагна на већу пажњу за време целе ноћи. Јер смо се нарочито морали бојати новог покушаја самоубиства. И, не знам по каквом административном цепидлачењу, било нам је немогућно узети брзи воз из Нице, што нам је у многоме повећавало дужину пута. Хтедох заборавити да сам се на марсељској железничкој станици упознао са једним човеком који је тада био само скроман чиновник у министарству унутрашњих послова, коме је била дужност контролисати полицијске комесаре но паланкама, а који је, касније, посгао један од мојих шеФова. Мислим на г. Пијбарода чије је име постало славно. Он ми показа, тога дана, изванредну симпатију чије сам резултате, у осталом, касније осетио... Вероватно је да ћу морати опет говорити о њему, јер он заузима извесно место у моме животу, нарочито при крају моје службене каријере. Сви то знају у ПреФектури. Пранчини, ослободив се напрстака, заузео је необичан положај. Најпре је задржао шешир у руци, затим га је метуо на наслон од наслоначе који раздваја места. Најзад је наслонио лакат на ивицу од шешира, држећи га у равнотежи. Градио се као да спава, а то је била једна комедија више. Посматрао сам шешир који би се морао измаћи и пасти да је сан доиста био обузео заробљеника. Шешир је остајао непомичан, а у скоро опазих да је Пранчини лагано отварао трепавице да види да ли ми сви спавамо. Знам, који је био изврстан агенат, имао је само једну махну: није се могао одбранити од сна. Ускоро, његово јасно хркање ишло је у друштву са хркањем жандармеријског поднаредника. Само ја и мали Корзиканац нисмо спавали. Читао сам некакву књигу коју бејах купио на марсељској станици; али ми је ноглед, сваког часа, тражио очи пранчинијеве, чије би се тренавице брзо опет склапале. У један мах, Пранчини живо устаде. Ја иотекох пробудив све.

Било је извесно да је тај човек, од поласка из Марсеља, а иарочито од тренутка кад су му скинули напрстке, имао само једну мисао: јурнути кроз прозор од вагона... Самоубијство или ослобођење, какав буде пад! Чак се и Жбм пробуди. Пранчини, врло миран, објаони нам да га једна потреба... Сиђе на првој станици, у Лиону, у тренутку кад је почињала зора. Грдна гомила чекала је на његов долазак. Два жандарма ишла су за њим у стопу а један одред жандарма задржавао је светину. Кад се опет пео у вагон, одјекнуше узвици: »Смрт! смрт убијци!" ; а он, са свим миран, бацајући на радозналце презрив поглед, седе на своје место, и затражи да попуши једну цигару, коју му направи Жбм... Та дуга ноћна бесаница беше ме раздражила и, неком врстом грозничавости, огледах да погодим шта је мислио тај човек који је седео према мени, тај загонетни убијца који је играо комедију спавања као и комедију своје невиности. И напрезах се да нађем сгварну психологију тога чудног човека, да бих нроникнуо у последње тајанетвене стране ове ужасне ствари. Да Пранчини и Геслер нису били једно исто лице? или да није био само Пранчини, лажни ГеСлер, који је на месту злочина оставио лажну карту посетницу? Та се претпоставка у неку руку наметала моме духу; али остајало је да се разреши једна загонетка, загонетка тако мрачна, да ми није давала маха да се са свим зауставим на ономе што ми је ипак изгледало као истина. Бесмо нашли трагове неког Геслера кога је нестало баш оне ноћи кад се догодио злочин. Проста логика захтевала је да је тај непознати играо неку улогу у страшну покољу. Али као што сам много пута искусио, логика је врло ситна ствар, у кривичним стварима. У сваком случају, ваљало је пронаћи тога Геслера, па, ако је био невии, то је било једино средство да се каже са свим поуздано: „Пранчини, висте једини убијца!« И што ме је изненађивало, што ме је чак запреиашћивало, то је она смеса глупости и препредености која се указивала код тог човека. Изводећи пред своје очи сам злочин, трудио сам се да објасним како је, пошто је скомбиновао све пакленом дрскошћу, био довољно не вешт да сам уђе у мишоловку. Огледао сам да схватим сву психологију злочинца. Злочинац из последњих категорија, без икаквих других извора осим животињске примаме коју је вршио над извесним женама, Пранчини је био један од оних људи који изгледају као створени за злочин. Дрскошћу освајача, вепггином драматурга, припремио је своју крваву трагедију. Све је предвидео, осим тајне од касе, и на један пут нашао се на улици, немајући друге награде од крвава покоља који је починио осим неколико накита које није могао продати а да га не ухвате... Никако није могао пристати на то да је убио три људска створа ни за шта. Са свим је добро знао да су они накити које је узео били поуздап доказ о

његову злочину; они су му жегли руку, као мрља леди Магбетовице, али није имао храбрости да се од њих одвоји! Био је довољно паметан да разуме да би му довољно било да их баци у Сену са каквог моста на да буде немогућно да се нађе икакав доказ о преступу који је учинио. Али не, требало је да их задржи : На један пут, сазнао је да је полиција долазила у стан који је сам себи дао на посетницама које је оставио код г-ђе од Монтија. Тада, обузео га је лудачки страх, лудило од страха: хтео је по што по то нобећи из Париза, од полиције, од гриже савести можда... али није имао храбрости да баци у канал оне иаките који су га, ипак, морали оптужити. Кад је ишао париским улицама, слушао је како се деру продавци новина: »Последње појединооти о злочину у улици Монгењ. — Опис осумњичења убијце.® И говорио је у себи: »Кроз неколико дана викаће: ухапшење Пранчинија. с( Тада је бацао око себе уиезверене погледе, замишљајући да га људи ирате. Механички, огледао се у огледала по излозима од дућана, мислећи да види на своме челу црвену мрљу која га је проказивала гомили! Трчао би, насумце, право преда се, да умакне, само да је смео. Отишао је, како? Још нисам о томе нншта знао, али чинило ми се да је по што по то морао добити од своје старе љубазнице, госпође С..., новац који му је требао за пут. У Марсељу, да кобне несвесгости обузела га друга лудост. Они накити које је по што по то хтео задржати, које је себи упутио преко неког саучесника, које је можда сам себи упутио у хотел Ноај, они накити на којима је морао видети као крваве мрље, на један пут су му почели уливати грозу. Од тада је имао само једну мисао: опроститити их се! Растурао их је насумице, у јавној кући и у нужнику.... То није било ништа: да је имао присуства духа кога је било код њега ради извршења злочина, дуго би још доводио у забуну правосуђе. Да је рекао са свим просто г. Курту, на дежурству: »Да, дао сам те наките оним девојкама, јер ми је тако била воља; у очи једног великог пута, хтео сам себи створити то задовољство," послали би да се известе да ли је доиста на стану у хотелу Ноају, најугледнијем у Марсељу, и како се, на крају крајева, увек боје да иублика и штампа не дижу дреку на самовољна хапшења, није немогућно да би га бар привремено пустили у слободу, и тако му дали времена да умакне даље. Некаква зла коб лебдила је над тим човеком. Један ужасан злочин извршио је дивљачком хладнокрвношћу. Задржао је ту хладнокрвност по изласку из куће у којој је извршио злочин, и готово у страшну разочарењу што нијеништа нашао од онога чему се надао, што је могао узети само неколико накита, место хартија од вредности и банкнота за којима је тежио, и на један пут, нроста похода једног полицијског агента довела га је дотле да је изгубио памет!