Policijski glasnik

СТРАНА 102

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 12 и 13

криви; ако знате што, говорите; оправдајте се, и ако сте доиста невини, реците где сте провели ноћ, рецигте шта сте видели у соби, реците откуда су вам накити те жене; из сажаљења према мени, према својој матери, говорите дакле! „Пранчини, по тпто је пролио неколико суза, баци срдит поглед на госпођу С... и одговори тоном: „— Ни у колико нисам умешан у ту ствар.® Па нпак, наступ јецања обузе Пранчинија и, док су одводили госпођу С..., која је била изван себе, скљуси се на столицу. Морали су га одвесги натраг у његову ћелију. „Дуго сам разговарао с госпођом С... Висока, витка, а уз то елегантна држања, она је била сушти тип најстарије девојке по великим иомодним радњама. Њена је историја била проста; била је близу педесете године и, једне вечери, у улици Мира, срела се с Пранчинијем који јој је нроговорио оним мамљивим гласом који је умео употребљавати према женскнма. Она је заборавила да јој је коса иочела седити око слепих очију; сва успавана ватра код те жеие чиј живот иије биб срећан почела се будити : њу је опчинио иоглед Левантинчев и сва му се предала. Шта је било од те везе? Пе треба много иознавати париски живот да би се то разумело. Госнођа С... беше се прикоичала за ту последњу љубав као дављеник за какву изметнину. Она је хранила Пранчинија, сувпше срећна што ради да би му живот учинила пријатним, — јер се, у ватру њене последње страсти, мешало и нешто материнске нежности, а она то није ни опажала. Једие вечери, љубазник јој не беше дошао кући. Сву ноћ га је чекала, мучена без сумње љубомором која је тако страшна код жена тих година. При свем том, кад је у вече дошао по њу у њен дућан, опростила му је; ишли су заједно у циркус. За тим, нреко ноћ, убијцу је обузела халуцинација; није признао свој злочин, измислио је један врло мрачни роман, нешто што подсећа на приче Едгара Поа. Она је тада за цело погодила све. Материнска нежност савладала је чак грозу према злочинцу и злочину. Њеним новцем отпутовао је Пранчиии у Марсељ. Она, која је била поштена и иравична није се устручавала да лаже. Рекла је да јој је љубазник остао крај ње ону ноћ кад се догодио злочин, и да је отншао у Лондон, ма да је знала да је био у Марсељу. Г. Гијб је беше ухапсио; појмио је да затвор иеће нагнати на говор ту јадницу, која извесно није била саучесница; он је пусти у слободу, рекав јој просто: »Слободни сте; кад се приберете, казаћете исгину". Судија је ту показао дубоко познавање женскога срца. Сутра дан, госпођа С... закуца на врата његова кабинета и нредала је за њ ово нисмо : „Господиие истражни судија,

„По нгго сам дубоко размислила, сетила сам се да ноћ између среде и четвртка г. Пранчини није провео код мене. »Будите добри, господине судија, те ме извините тпто вас раније нпсам боље обавестила. Била сам тако залуђена приликом вашег испита да ни сад не знам са свим шта сам вам могла одговорити. »Изволите примити, ит.д..." Још један пут, жена је предала онога кога је волела, а та жена била је тако одана да би дала живот свој ради спаса свога љубазника! Стара полицијска аксиома, да кад је у рукама жена, ту је близу и човек, вечно је истинита. Госпођа С... постаде, за неколико дана париска лавица, ма да то није желела. Калибан, у Фигару, организовао је опште гласање жена да би се одлучило да ли је радница имала права рећи истину. Нашло се много жена које, у наступу романтизма изјавише да би ирава љубазница пре требала да допусти да је осуде него да преда човека кога је љубила. Те јуначке изјаве врло су лепе, без сумње, али сувише су далеко од егоизма природе људске. Љубомора, страх а и поштење, то ваља рећи, у случају као гато је овај, јесу покретачи који подстичу иа рад жене. Врло су ретке оне, чија воља може да се отргне од примаме једног од тих осећања. И тако може се рећи да је ствар Иранчинијева једна од судских драма која изазива најживљи интерес. Изабрао сам је, као тип истинитог романа у коме стварност, свакога часа, личи на нешто невероватно. У евојој ћелији, у којој га агенти у мојој служби не остављаху ни дању ни ноћу, Пранчинију се опет са свим вратила присебност. И у најпотпунијем ћутан.у примао је оријенталским Фатализмом нове ударце који, свакога дана, на њ падаху. (пастаииће се)

ИЗ СТАРЕ ПОЛИЦИЈСКЕ АРХИВЕ Благородному Господину Цјеломе Еанетану и Старегаини Среза Белићеког Стевану Михаиловићу Његова Светлост, милостивјеишји Господар п Књаз нага, старајући се деноноћно облагостојнију и срећи народасрбскога, под 8. т. м. № 876. изволјела ми је височајше указом своим предписати, да средством вас обиародујем височајпшј овај указ, коим ће се моћи предуиреднти свака несрећа која се при обичним народним Саборима треФљ&ва,. Коим дакле указом строжајше забрањује, да се при обичним народним скупштинама, као: код Цркве, на Слави, на свадби, или на каквом другом весељу, ни иод кои начин пушке не мећу, пак не само да ји не мећу, но да мале пушке на такова места са собом и неносе; осим коме је воља дугачку пушку носити, слободпомује; будући да нри таковим догађаима, често се тревл>ава убијство или тешко ранијенн остају, пак због тога Фамилија с Фамили-

јама, пријатељи с пријатељима, и кумови у највеће разпре долазе. И онда, кад се што такво догоди, обично се каже „догоди се несрећа«. Но најбоље ни тие носи, ни тие бацај, пак нећеш несретно име ни чути. Ово сообшцавајући отрожајгае препоручујем вам, да горе изложениј њиове Светлости височајшиј указ, у подручном вам Срезу народу објавите, и на то добро мотрите, да ли се то набљудава? У противном пак случају, ако би га ко пренебрегао, или по њему се не владао, пак тим се каква иесрећа догоди; Онда, не само даћеонај, кои је зло учинио, одговору и казни подлећи, но ће те и ви заједно самном Књазу на одговор предстаги, Јербо се неће преписивати ономе, кои то преступи, незнанју нити пак вама, да ће каково извинјаванје помоћи; — али зато народ опет нека чини Саборе и весеље, само без метања и ношења мали пушака. № 74. 9. Марта 1836. у Крагојевцу. Полковниг. Петар Туцаковић •Секретар Сарановац

Благородному Госнодипу Цјеломе Канетаиу и Старешини Среза Белићског Отевану Михаиловићу Будућм да је сада, о Свето Троичннокој држаној Скупгатини рјешено, да се од сада у напредак Књазу о благополучију народњем 15-ти а не 10-ти дап рапорти шаљу; за то препоручујем вам, даивиод сад мени 15. дан рапортирате, што се је у подручном вам Срезу догодило, и то почевшн од I. будућег Јунија мца тако какоће мени иајдаље 14-гаи28. у Крагојевац раиорт вага доћи, како ћу и Ја 15. и 30. Књазу рапортирати моћи. № 141. Маја 1836. у Крагојевцу Подковннк Потар ТуцаковиК Секротар Сарановац

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Један општински писар иита: в Пошто у закону о неиосредном пореау не стоји, ко треба да пдаћа свештенички бир, то ми је нужно да знам : 1 плаћа ли бир само жењено лице иди и нежењено ?; 2, треба ли да плаћа бир оно лице, које у јсдпој онштини држи механу, дућан, магазу итд. преко млађих — сдугу а оио, међутим, живи У другој општинн и тамо већ плаћа бир. Ако оно не треба да нлаћа, хоће ди нлаћати његови млађи, који су у радњи ? 3, хоће ли пдаћати бир слуга, који нема куће ни кућишта; и 4, да ли илаћају бир и оне масе, које имају наследпика ади су малодетни, ну ипак свештепици долазе у тс домове и врше чинодејства."