Policijski glasnik

БРОЈ 30 и 31

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

СТРАНА 231

Овај утисак, који је заједнички маси јавног мњења,, продро је постепено и у дух оних који се баве проучавањем злочина н н.егових узрока. И љима самим, људска, природа са снојим страстима и пороцима није довољна да објасни генезу злочина. Многобројне су теорије, које су се једна за другом, а у овом циљу, измишљале. Као најважнија, а у исто доба и најраспросграњенија била је она, која у сваком злочинцу гледа луду или болеоника. „ ТреПа бити луд иа учинити то л обичан је узвик, којим се пропра})ало објаиш.ен>е сваког страховитијег злочина. Присталице ове теорије теашле су, дакле, да. злочип идентификују са лудилом. На римском, антропологијском конгресу Фери и Ломброзо предложили су ову класиФикацију злочинаца: злочинци урођени, злочинци душевно оболели, злочинци аасиоиирани, злочцнци случајни и злочинци из навике. Кор, са своје стране, разликује ове 4 категорије злочинаца: лажни или душевно оболели злочинци, злочинци случајни, злочинци из навике и злочинци та.јни или лажни иоштени људи — једпа категорија злочинаца о којој се води врло мало рачуна у криминалној статистици. Колико је, међутим, људи на свету које од злочина дели врло танка преграда, п који се, по унутрашњости свога бића, ни мало не разликују од правих злочинаца. Еволуционе теорије покушале су да, на свсц начин, разреше питање о мотивима злочина. За школу позитивну, злочин није ништа друго до повратак — буђење — навика, склоности предака, које су са прогресом и цивилизацијом мало гго мало напуштене; то је оваплоћење дивљака у савременом човеку — дивљака какви беху наши преци у стара времена; то је један Феномен повраћаја у назад, једно васкрснуће предисторијског човека, једно ново створење у коме се поново јавља наклоност ка злочину и презирање крви у борби за животом. Славни романсијер Зола одушевио се такође овом теоријом у своме роману ВШе ћитате. Као што је познато, главна личност у овом роману оцргана је са урођеном бруталношћу. Ова атавистимка теорија јавља се у савременим делима упоредо са тако званом дечјом теоријом. Док је злочинац за прве дивљак, дотле је за друге дете, чији је нормалан развитак био спречен различитим утицајима, и који је с тога, чак и у зрелом добу, сачувао преимућство импулзивних радњи, својствених са,мо'деци. Ове две теорије, далеко од тога да се искључују, поклапају се врло лако једна с другом. Живот сваког од нас преставља у изводу еволуцију векова, на је тако нсто и са дететом, чије развиће осцилује између простоте предисторијског човека и њој савршеније организације данашњих људи. Ову теорију, или боље рећи један њен део, усвојила је и италијанска школа и дала је новог полета са својим урођеним злочинцем. Носле неуспеха Галовог, да у извесним неправилностима лубање нађе везу између злочина и злочинца, Ломброзо је био нрви

којн је изнео скуп каракгерних знакова једног злочинца, на основу којих смо мн у стању узвикнути на први поглед: »Ова .ј човек има изглед убице" или „ево једног оиасног лица." За италијанске криминалисте, овај несвесни утисак пронстиче из скупа извесних карактерних знакова, увек истих, који се индивидуално измичу нашем опажању, али који у скупу производе на нас увек један исти утисак. Ломброзу припада заслуга шго је први скупио и објавио све особености које су, ио тврђењу његовом и италијанске школе, каракгеристичне за једног злочинца. Изучавајући једно за другим лубању, мозак и остале оргапе, оп је дошао до закључка: да се организација злочинаца у иогледу развијености аојединих орг ана битно разликуЈе од осталих, нормалних бића, те отуд и да иостоји неки нарочити, само злочинцима својствени тии. Резултаг Ломброзових истраживања и радова у овом правцу, био је његов у целом научном свету добро познати урођени злочинац. По тврђењу Ломброзовом, па и целе италијанске школе, сви извршени злочини резулгат су болесног наслеђа а злочинци жртве Фаталности, која управља њиховом вољом још од детињства и која подједнако дејствује на њихов мозак, крв, срце и у опште цело њихово биће. СаМИМ ТИМ фактом што оу се родилз они оу ве$ постали злочинци и као такви сви су сродни ме$у собом по свом анатомском и патолошком склопу, који ое битно разликује од оклопа нормалних би$.а. Злочинци су дакле болесници и као тахве не треба их кажвавати ве$ лечити. Питање ово добија међу тим, са свим други облик после једне пажљиве анализе главних знакова који карактеришу Ломброзовог урођеног злочннца. Испитујући их и објашњујући их, огроман део данашњих криминалиста, на међу њима и чувени Д -Р А. Бер, д шли су до ових несумњивих закључака: 1. Злочиначки тии, онакав како га је схватио и оиисао Љмброзо не аостоји, нити иостоје ка кви саецијални антроиологиски знаци којима. се злочинци одликују од осталих људи, 2. Аномалије лубање и осталих делова тела, које се код злочунаца. налазе у много већем броју но код нормалних људи, резултат су социјално-игијенских ирилика аод којима је злочинац ■рођен и одгајен. Оне су врло ретко урођене, а у осталом има их и код најчаснијих људи, 3. Особености асихичке којима се злочинци разликују од нормалних људи, иоследице су живота ио затворима, 4. Нити је злочинац болесник, нити је злочин резултат фаталности; злочин је иоследица друштвених арилика а никако индивидуалног живота; злочин је дакле, феномен ООЦИЈални а никако индивидуални, и 5. Али се злочин може јавити и као ванредан ариродан аојав, или боље реКи несрећан случај у животу душевно оболелих, еиилеитичара и у оиште свих оних, који су иодложни како болесном наслеђу и без икаквих социјалних утицаја. Одговор)1ост злочинаца у овим случајевима има

се оиределити ирема количини, какво&и и старости наслеђен.их особина.. Допуштајући третирање питања о одговорности злочинаца само у овом последљем случају, еавршена криминална школа разликује данас, у овом погледу, две главне категорије злочинаца: 1. Оне. чија је слободна воља у времену вршења злочина била потпуно уништена и која су нсвесно радила под утицајем једне неодољиве силе, п 2. Оне, чија је интелигенција била нетакнута, вољапотпуно слободна, али које су притискивали лични или наследни утицаји. Поред душевно оболелих и епилептичара, прва категорија обухвата у неколико још и алкохоличаре којима и посвећујемо ове даље редове. * * Сваки зна, да су алкохолна пића врло често узрок злочинима, јер доводе човека у стање које га чини способним за све, па и за најгоре ствари. Међу тим, ипак се налази научника који су расположени да у претераној употребн или злоупотреби алкохола, у пролазном или случајном пијанству, у интелектуалном и моралном опадању алкохоличара, гледају — налазе — узроке за искључење п моралпе и казнене одговорности. Не осећамо потребу да подсећамо, а још мање да понављамо дискусије о овом питињу у праву и медецини. Довољно ће бити кад кажемо, да је алкохолизам, пред судовима свију инстанција, експлоатисан из дана у дан од стране оптужених, и да судови ивдиректно усвајају, било као „ умањујуКу " било као сасвим „искључујућу" околност пијанство ма које врсте. Па да ли треба у алкохолу гледати разлог заискључење кривичне одговорносги и норед тога што наша статистика несумњиво доказује да се злочини из дана у дан множе у страховитој сразмери, као и да прекомерна унотреба алкохола на крају крајева води лудилу? — Раздражујуће дејство алкохола, вели Деспин у свотој расправн о ириродној философији јесте врло често узрок импулзивне злочиначке лудости, а број убистава и самоубистава, извршен услед злоупотребе спиритуозних пића, огроман је. У северним окрузима Француске, где средња потрошња алкохола износи годишње по 6 литара на човека, злочини прогив морала достижу 27°/ 0 , док на југу, где годишња нотрошња алкохола не износи више од два литра на човека, овај број износи свега 8°/ 0 . Може се навесги ваздан примера о томе, да се злочини, услед злоуиотребе алкохола, из дана у дан не само множе, већ шта више и да ностају свирепији. Није иотребно ићи далеко и тражити одговор на питања: заш го су већина злочинаца тако млади; зашто су носматрани злочини тако свнрепи, и зашто се, најзад, виђа гако велики број нервозних у свима редовима друштва? Зар ту није алкохол да нам одговори на сва ова питања! (Наставиће се)