Policijski glasnik

СТРАНА 302

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 39

Фрнцуска, која је Цнекада поклањала и сувише наклоности теоријама италијанске школе, одбацило их је скоро са свим у последње време. Њена школа, са Лагасањем на челу, задржала је само оне од ових теорија, које су нашле одобрења код већег дела научног света. У Шпанији и ГЈортугалији нема, може бити, ниједног правог присталице Ломброзовог, док су земље Јужне Америке прави Елдорадо Ломброзисма. Русија, такође, обилује одличним писцима на нољу криминалне антронологије, као што су: Тарновски, Шинорски и славни анатомист Сернов, у коме је школа италијанска, противно осталим руским писцима, нашла огорченог непријатеља. Овај кратки преглед довољан је, надам се, да покаже сву наивност Ломброзову који, при свем овом, не престаје да се одушевљава огромним утисцима криминалне антропологије, и ако су они —■ ови успеси — у правцу сасма противном његовим теоријама. Већ и у интересу ових напредака, Лом&розо је дужан повући се што пре са литерарног поља. Он и Фери су, по мом мишљењу, највећи непријатеши исгинског напретка криминалне антропологије. Захваљујући њима двојици, односно њиховим претеривањима, већина лекара и правника и не покушавају да се баве овом науком. Да су они, најзад, своје теорије износили као приватна мишљења, нико тиме не би био скандализован, али по што су их они објављивали широм научног света као научне аксиоме, критика је била дужна да их напада и да доказује њихво ништавило. Ну, 110 што је Ломброзо за ове ствари неубедљив, оставимо га да и даље понавља старе ствари, и не чудимо се томе ни мало с обзиром на његове радове из области спиритизма и телепатије. Поред свега овога, нико не мисли, ово нарочито наглашавам, да потцени праву заслугу Ломброзову и његове школе, која се састоји у томе, што су скупили мнолшну нових Факата и ирви отиочели изучавати злочинца у место злочина. Не мања им је заслуга, гито су открили индивидуални моменат злочина и обратили иажњу на душевно оболеле злочинце и малоумнике. Исто тако Ломброзо је био срећан и са својим практичним предлозима против злочина. Захваљујући искључиво његовој иницијативи, модерни појмови антрогшлошкокриминалне школе о злочинцу и злочину нашли су места у италијанском кривичном законодавсгу. Много прогреса, уовом погледу, учињено је и код нас Немаца, али ипак остаје још много да се учини. РЈове идеје, о којима стари правници нису хтели чути, шире се из дана у дан. Као њихови представници међу немачким проФесорима нарочито су се истакли: Лист, Грос, Лилијентал итд. као и велики део лекара, који захтевају реФорму кривичног законодавства, казнених завода и психијатријске анализе окривљених. Што се тиче нових антрополошких теорија италијанске школе, код нас Немаца, а и у већини земаља, признате су, међу њима, само ове: 1. Међу злочинцима налази се много веКи броЈ душевно оболелих, дегенерисаних

и малоумних но код нормалних људи, али би било скроз и скроз иогрешно сматрати сваког злочинца за болесника, као што то чини Ломбрзо. 2. Између злочинаца и нормалних биАа, нема ни анатомске, ни физиолошке, ни исихолошке ирецизне разлике, из чега оиет излази: да не иостоји неки нарочити злочиначки тии. 3. Између злочина и ироституције нема никакве везе, нити има личности, које су, самим рођењем, одређене да буду ироститутке или злочинци. Може се, ири том, доиустити, да иостоје личности, које иред малим сиољним иоводом, иостају једно или друго. 4. Злочии нема ничег заједничког са атавизмом; још мање са еиилеисијом. ГГитање о атавизму, нарочито у аномалији, толико је комиликовано, да само анатомисти и зоологисти могу о њему говорити са извесном иозитивношЛу, но и они сами јоил нису начисто са неким стварима. ГГеиосвеИени у ове ствари, иа и Ломброзо, немају ираво да говоре о овом деликатном иитању. 5. Злочини ненор.малних лица, као и деце, могу бити смао слични, али не и идентични, са злочинима одраслих. 6. Индивидуални фактор не може се никад ставиТи изнад утицаја средине и акоје, ио моме мишљењу, фактор ендогени много важнији од фактора егзогеног. Не мислимо никако, да овим нашим рецима преобразимо Ломброза. На против, ми смо тврдо уверени, да ће он и даље продужити са писањем сензационих ствари о злочину и генију, али се тешимо тиме, што су ове ствари давно и давно престале да узбуђују духове. С француског Д. Ђ. АлимпиЋ.

БОЖЈИ КДЗЦА — ИЗ ХАЈДУЧЈ^ОГ КИВОТА —

Седели смо и разговарали. Г. Стева судија том приликом исприча нам ову интересантну причу: 188* године одреди ме г. Министар да ислеђујем кривице похватаних хајдука Видака, Ђорђа и Ђурђа. Не знам зашто, тек су налазили да тај посао, у нашем судском персоналу, мени иде за руком. Сигурно су заслугу приписивали моме лепом опхођењу са зликовцима. Већ првога дана ја сам знао с ким имам посла. Ђурђе је био једна кукавица, који је само запевао и стењао, Ђорђе на против бесан и дурновит; могао си му »ударити клинце под ноктове«, па опет да ништа не дознаш; а ако му лепо приђеш он сав легне и преда се. Видак међутим беше одмерен тактичан озбиљан и хладан. Прво сам позвао Ђорђа. Беше то људескара снажна и развијена. Велике суре очи његове гледале су ме дрско и пркосећи. Ушао је ћутећи и стао преда ме. Ја га погледах право у очи и рекох. — Седи, Ђорђе.

— Нека — рече он. — Седи, седи. Хоћу да разговарам с тобом. Пушиш ли? Ево дувана И понудих му цигарету, коју он прими> и запали спустивши се лагано на столицу. Одмах сам опазио да ме више не гледашеонако дрско. — Ј еси за каву ? — Па не браним, вала.... Ја поручих те му донеше каву, и кад. опет остадосмо сами, ја почех разговор с њим питајући га: ко је, одакле је, има ли кога од породице, је ли жењен У почетку је одговарао кратко, али видећи да ја ништа не пишем, разговор му поста. искренији. Он ми исприча многе ствари, које за ме беху од неоцењене важности,. нарочпто што ми у причи износи и карактеристику својих другова. Сем тога признаде ми и неке ствари о којима их и не тужише; једном речи : тај разговор ми је иомогао, те сам у самом почетку пошао. правилним нутем. Знао сам како ми се требало понашати са Видаком, а како с Ђорђем. Благодарећи томе разговору, ја сам за, непун месец дана иследио цело дело и поднео суду тужбу, иоткрепљену доказима и признањем оптужених. Али то није главна ствар. Главно је што сад хоћу да вам причам колико је јака. сујевера код тих људи. Међу њима беше најглавнији Видак. Он је био и харамбаша. Морам признати да, ми је импоновао отреситошћу својом. Висок, плав човек, коштуњав, плавих брка, оштра погледа, али у том погледу бешенечега човечног на што си и нехотично могао апеловати. Ђаво га знао, али никаконије био створен за хајдука. Ја сам га примио врло лепо. Понудио сам и њега као и Ђорђа кавом и цигаретом и повео разговор. Видевши да ја много штошта знам , он се преста устручавати,. него окрете причати: * * * Родом сам из сребрничке нахије у Босни. Од рана детинства пошао сам по мајсторији и радио по Мачви, Поцерини и Посавини. Радом сам прилично зарађивао те сам се окућио и оженио. Жена ми јежива и имам троје деце, два мушкарчића и једну девојчицу. Сваке јесени сам се враћао кући, где проведем зиму, па уз часни Пост ето ме опет овамо, где пробавим до јесени. Посла је било доста. То ме окуражи да и сам поведем друштво и три године посао ми је баш ишао од руке. Па онда на једанпут, ђаво га знао шта ми би! Стид ме и да ти причам ! Пођох за женама!... Можда знаш, а можда и незнаш, али је несрећа кад матор човек полуди! Прешло ми тридесет година, а ја као какав шипарац, потрчи — само где сукњу видим ?... Друштво ми се растури, само узаме оста мој сељак, неки чича Цвијан. Он ме није хтео оставити, и ако ме је једнако грдио што тако радим. Кад нађем какав посао, ја купим по селу надничаре те раде самном, али, мало по мало, па ни сељаци не хтедоше више самном радити. Требало је љу-