Policijski glasnik

СТРАНА 402

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 52

бији, поданик турски, по својој молби, прими у српско поданство заједно са женом Магом и малолетном децом: Бошком, Оливером и Горољубом, изузетно од § 4'ј. грађанског закона, као дојакошњи српски заштићеник: Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 9. децембра 1903. године, у Београду.

РАЗБОЈНИЧКА ЕПОПЕЈА У ИТАЛИЈИ (Свршетав) Тај се ум јавл,а још силније у том Факту, гато је Музолино још сасвим млад умео да наведе, да га МаШа изабере за поглавицу. Он је умео по најман.им знацима да позна издајника. Један пут су агенти поткупили једну од његових милосница, која му је одредила била састанак. Он дође, али дан пре него што је био уговорен састанак и поведе ту женску собом у гору на три дана. Његова смишљеносг види се и у вештини, којом је он увек умео да се сачува од гнева. Он је спавао увек одунревши ногама о дрво, да би чуо и најмањи шум који би му дрво спровело. Он је имао два пса које је он размештао: једнога близу сеОе, а другога на повеКе растојање од онога места где се он бавио, у дупљи или у пећини, тако, да је лајање паса била опомена за њега. Захваљујући своме уму, он је умео да организује такав систем шпијунаже, који је био много савременији него држаини систем. 'Гај Факт, што је он био осуђен зато што је пуцао, а не зато што је просто присуствовао при убиотву, које је он спремио, могао је такође подстаћи у њему мисао да је с њим поступљено неправедно. Ломброзо наводи тим иоводом неколико иримера пресгупника, код којих је и најмања судска погрешка потпуно убијала свест о њиховом преступу. Тако је један братоубица изјавио: — Потпуно је иетина да сам ја убио мога брата, али сведок, који каже да сам га ја убио иожем, дао је лажан исказ, — пгго значи да је осуда неправедна. Други једап преступник, који је пљачкао помоћу свога друга једнога путника, тврдио је, да је право да га ослободе зато, што је његов друг отео од њихове заједничке жртве часовники готово сав новац, тако да је њему остало само неколико гроша. То значи, вели он, да је он неправедно осуђен И најмања погрешка судска често је таким субјектима полазна тачка за болесни егоцентризам. То исто видимо и код Музолина. Кад га је командант Дорија прекорио за то што је убио карабинера, који је вргнио своју дужност, он је одговорио: — [I ја сам тако исто вршио евоју дужност. Кад су га окривљавали за насиља и кра^е, он је узвикнуо: — Да сам кад било украо или неправедно напао кога било, ја бих се убио из очајања. Најжалоеније је од свега што су такве бесмислице Музолинове, које су потицале из брлесног организма снажене и подражаваие одобравањем гомиле. Да је Музолино наитао око себе на ћутање, гнушање и напријатељство, он се никад не би усудио да себе истиче као хероја.

Треба казати и то, да је и држава не мало припомогла да се створи легенда око имена тога злонамерника, својим претераним експедицијама, скупим и некорис.ним, да би се он ухватио. Тим више глто да би се ухватио један човек, неколико жандарма пре су сметња ствари него олакшање за н.у. Ми не живимо узалуд у двадесетом столећу; оружања се претерују и за хватање разбојника.

Кад је Музолино био уведен у судску дворану да чује оптужбу, он на једаппут викне: — Мој Ке процес свима донети несрећу; чувајте се господине прокуроре. Државни тужилац читавих девет сати, у три седнице, трудио се да побије аргументе, који су навођени у корист Музолипа, црпене из експертизе проФесора Бјанкија и Патриција. Најважнији део у његовом оптужбеном говору био је онај, у коме се он труди да докаже, да је Музолиио био праведпо осуђен после првога процеса. Он допушта истинитост исказа комесара полиције Манџиона, који је изјавио, да није Музолино убио човека у Цоколи пего неки Травија, који се сад налази у Америци. Али поред свега тога доказано је, да је Травија био само оруђе у рукама Музолиновим, који није могао сам да пуца, пошто је био рањен; и тај факт не само не олакшава његов преступ, него га отежава и тако је појмио и суд у Реџпју осудивиш Музолина. Кад му је било седамнајест година, Музолино се већ показао такав какав је; у то доба он је ишао за једном часном младом девојком, и кад га је она одбила, он једне ноћи уђе кроз прозор у њену собу хотећи да изврши насиље. Мати дотрчи у помоћ девојци и Музолино је рани ножем. Доцније кад га је та жена тужила, он је причека једно вече и избије шгапом. Он је увек био једнак: — Ко се противио његовим намерама, ко није извршавао његове жеље, тога треба да нестане, Он је лажљивац; код њега је савршена оскудица оне искрености, коју му приписују. Тако он је уверавао да он две године није био гоњен због тога, што он има богатог деда. који је потрошио педесет хиљада само да би га спасао. То је најчистија лаж зато што тај дед никад није био богат, и мучно се издржавао. Музолино је и онда лагао кад је тврдио, даон нема помоћника. Истина у једном случају није било доволшо доказа, али у другим случајима браћа и сестре његових жртава доказали су, да оу му двојица помагали да изврши своје одвратне злочине. У осталом сви су они једнаки, те главе чудовишне хидре Калабрије, тајних разбојничких савеза, који су се увукли и у саму администрацију. И Сансоне, државни тужилац, родом је из Калибрије, гдејевршио судске послове читавих петнајест година, те је имао прилике да из основа ироучи тајне савезе, који су тамо чврсто оргапизовани. Да се ступи у њих морају се плаћати новчане уплаге свакога месеца, и тиме савез отвара за своје чланове школе, где се уче да владају ножем, да разумеју њихов разбојнички језик и тајне знаке. — У осталом, додаје државни тужилац, — ви сте сами чули овде како Музолино

прети сведоцима осветом, која би неизбежно наступила, и кад би он био осуђен. Тиме је он мислио на овоје помоћнике из савеза. Даље тужилац говори да лично он поштује Ломброза, а тако исто и проФесоре Бјанкија и Патриција, али по његовом мишљењу њихова наука још није достигла опај ступањ зрелости, који јој даје такав ауторитет, да се пред њим клања цео свет. То је емпириска наука, која нема никаква чврста основа. Државни тужилац нада се, да ће поротници признати потпуну одговорност за Музолина, и обраћајући се оптуженоме, подвикну му: — Погледај још један пут на лешеве твојих жртава, које непрестано оплакују њихове матере, сестре и оцеви. Може бити да ће срце твоје, које никад није знало за кајање, изазвати сузе на твојим очима, и оне ће колико било олакшати терет твојих грехова; у исто време кад друштвено правосуђе изврши своје дело и одбаци те из друштва, поштени људи, да би те спасли од општег презирања, бациће на тебе покривало заборава! Те речи, наравно, нису ни мало тронуле разбојника. Кад се тужилац после тих речи обрнуо поротницима и казао им : — Ја сам свршио, господо! Музолино му довикне са нодсмешљивим гестом : — Тим боље, хвала вам! Али та дрскост није се допадала публици. и у дворани се чу шум негодовања. У осталом, за цело време док је тужилац читао своју оптужбу, Музолино се није онако гордо држао као пре. Кад је тужилац побијао, његова твр^ења о невиности, Музолино је седео, наслонивши главу на руку и није спуштао очи са тужиоца. Аргументи тужиочеви очевидно су га врло занимали. Он се није гласно смејао, али његова физиономија изражавала је подсмех. У осталом, он није дуго остао ни у тој пози, и тешко опустивши главу седео је као сањив, с епилептичном маском, са затвореним очима и полуотворепим устима. За тим опет диже главу и поново гледа на државног тужиоца. На његовим уснама играо је подсмешљив осмех и као да је говорио: Тужиоци, оптужбе — ништа од тога није ново за мене. На једанпут њему буде зло и доктор долази да то потврди. Он тражи да пије и дају му стакло с водом са сгола адвоката. Од времена на време, нарочито кад тужилац изјављује да је Музолино један од вођа разбојничких друштава, он се јако узбуђује и с муком се уздржава и на нослетку не може да се уздржи, и енергички протествује: — ћути, или ћу наредити да те изведу, — викне му државни тужилац. Музолино се све више и више узбуђује, устаје и виче да му је зло. Њему је очевндно тешко што не може слободно да искаже своје незадовољство. Председник, који га очевидно штеди, умирује га ласкавИхМ речима. Носле тога разбојник се опет смири и говори тужиоцу — Ваше госпоство, мени је пријатно да вас слушам, ви лепо говорите. Тужилац наставља свој говор, али паједанпут затутња страшна грмљавина, у дворани наста мрак и муње су непрестано севале ; свима настаје мучно, само је Музолино био миран. — Ви нећете вратити тога човека у Калабрију, која је дала отаџбини два хероја ослобођења Ђовани Андрео и Стефано Ромео, — уз-