Policijski glasnik

ВРОЈ 5

110Л11ЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАИА 37

лико је и сећање на прошлост било све јаче и јаче. — Грижа савести, о којој је некада с нрезрењем говорио, почела се сада у њему постепено јављати. Да. би је колико толико паралисао. ударио је у разна доброчинства. Углед му је услед овога, из дана у дан растао, али га грижа савести ипак није остављала. Дешавало се, истина, да је по некад заборавио на њу, али је довољно било да се само поведе говор о каквом убиству, или да у новинама наиђе на онис каквог убиства, или на име свога бив. иследника Владимира, па да одмах промени боју лица и отночне мислити на своју прошлост. У оваквим приликама најрадије се повлачио у своју собу за рад и ту, у потпуној самоћи, размишљао 110 читаве часе о извештачености и несталности свога положаја, и опасности која му је сваког часа претила. Па бар да је био сам, не би, чинило му се, тако много ни марио, али овако морао је мислити и о породици. Та он сада само за њих живи.... Он ће, ако буде потребно, ире сјурити себи куршум у главу него што ће донустити да они због њега морално иропадну. А шта лакше од овог последњег! Једна обична случајност, један сусрет са капетаном Владимиром биле би у стању да ставе на коцку и његов живот и његову част. — Колико је и колико пута само, пре„лшљајући овако, долазио до закључка: да ће најбоље бити ако оде Владимиру, чије је кретање у служби с иарочитим интересом пратио, и преда му се на милост и немилост. Био је, не зна ни сам зашто потпуно уверен. да би се овим кораком, па ма како се он свршио, ослободио увелико брига и гриже савести, али се, и порсд свега овога, није никако могао озбиљно решити да своју намеру у дело приведе. Недостатак довољне храбрости с једне, и љубав према породици с друге стране, на крају крајева уздржале су га од овог корака. — Суђено му је било, дакле, да цео свој живот проведе у бризи, страху и очајању; да се, што но кажу, плаши и од своје сенке. Довољно је било, да га неко мало озбиљније и оштрије цогледа, па да одмах сав претрне. Неколико пута, пак, умало се сам није издао. — Један од његових слугу случајно је, и у најбољој намери, ка.зао једног дана пред његовим наЈСтаријем синчићем како одавно и врло добро иозн&\е сгарог госаодина. Када је наивно дете испричало ово своме оцу и, то урођеној му радозналости, упитала га одкуд га њихов слуга тако добро иознаје, настала је читава узбуна у кући. Требало је да прође читав сахат, за које је време газда Марко у својој соби најозбиљније испитивао збуњеног слугу, па да се цела ствар разјасни. Дуго и дуго времена посла овога случаја, млађи се нису смели унуштати у разговор с децом. — Други пут, опет, и то убрзо после овог догађаја, умало није напустио и кућу и породицу па побегао у свет због једне најобичније случајности. — Београдске полиција беше ухватила једно проблематично и по све сумњиво

лице, које не имађаше код себе никаквих нсправа. Позвано да каже које и одкуда је? лице ово изјавило је: да је родом из из варошице К... и да је. до пре кратког времена, радило у Фабрици г. Марк а 7'.... — И ако је ово била једна од најобичнијих лажи којој притвореници Уиравини врло често прибегавају да би момеитално прикрили своју идентичност, ипак је он у њој и постуику београдске полиције која је од среске власти у К... депешом тражила извегаће о истинитости исказа притвореиог лица, назрео толику опасност за себе, да умало није, као што смо већ поменули, побегао у свет. Умирио се иотпуно тек онда, када је лично отишао у Управу града Београда и уверио се, да се притворено лице на њега нозвало само с тога што никога другог из К.... није познавало, а о њему је, као угледном човеку. слуша.ло од других лица. * * * — Већ је 4 године како газда Мчрко председнику.је у К... на опште задовољство свију суграђана. Нарочито су му уписивали у заслугу што је озбиљну пажњу поклонио личној и имовној безбедности граћана и улепшавању варошице. Ради иостигнућа орог последњег циља, газда Марко трошио је чак и свој сопствен новац. — Златан човек, брате, у сваком погледу, додавали би обично мештани кад год би се повео разговор о њиховом председнику. — Да га Бог поживи узвикивали би други. — Штета што је јабанац прихваћали би трећи. — Камо среће да су наши угледнији домороци ма и налик на овог јабанца завршавали би четврти!— — — — — * * * ■— То је било лицем на Михољдан год. 189... Неколико угледнијих грађана К...их седели су пред хотелом код Јелена и разговарали о новом пзбору општинског часништва, који се имао обавити кроз месец дана. Што се тиче газда. Марка , сви су били сложни у томе да га поново бирају за аредседника очштинског , али се нису могли сложити у избору личности за чланове и одборнике. Сваки је, некако, циљао на себе и с тога се, разуме се, нису могли сложити. Као гато већ обнчно у оваквим ириликама бива, из простог говора прегало се у препирку а из ове у свађу. Најзад су разлози уступили место узајамним пребацивањима и окривљењима, те је могло бити свагата да се у моменту највеће свађе не зауставише пред хотелом једна путничка кола, чији просед отмен и озбиљан нутник иостаде на мах предмет пажње кавгација. Разуме се већ, да се одмах почело нагађати које он, што је и зашто је дошао? На штету њихове моменталне радозналости, то није знао ни сам кочијаш који га је довезао. Лако је појмити, да је ово још више заголицало њихову познату, паланчанску радозналост, те су с тога нестрнл^иво ишчекивали повратак хотели-

јера који беше отшпао да покаже госту собу и нонуди му своје -услуге. — И не обзирући се на разноврсна и уобичајена питања хотелијерова, чији је циљ на крају крајева био задовољење жеље радозналих гостију, непознати иутник, пошто је довео у ред своје одело, запитаоштро: „где је овде оиштински суд/ (< — У место одговора, услужни хотелнјер позва једног момка и нареди му да господина отпрати до опнггине. — Господин сигурно долази по каквом званичном послу? додаде скоро у очајању холелијер. —- Може бити, одговори му немарно непознати и оде с момком. — Море ово је нека велика зверка, било је све што је хотелијер на питање својих гостију могао одговорити о непознатом путнику. — Па ипак, само кроз један сахат, цела варошица знала је да овај нутник није био нико други до Бладимир II.... ^рески начелник у иенсији кога је Главна Контрола но тражењу оиштинског суда, изаслала ради прегледа рачуна цркве К...

— И не слутећи каква му опасност прети, газда Марко седео је у својој иредседничкој канцеларији и у највећем расположењу ћаскао са неколико одборника, кад у заседање одједном упаде служитељ и јави: да један господин из Гл. Контроле жели код господина председника. — Пусти га одмах рече иредседник, и пође у сусрет непознатом, који се појави на вратима. — После уобичајеног узајамног представљања и врло кратког разговора о послу који се имао отпочети, Владимир, јер је то он одиста био, опрости се и оде, пошто је претходно предао председиику своју карту —- посетницу, и казао место где га може наћи. —Позната је већ ствар, да се приликом узајамног представљања ретко кад упамте имена и презимена, па је тако и овога пута газда Марко сасвим иречуо име и презиме комесарево. Тек кад је доцније, остав сам у канцеларији, бацио случајно поглед на посетницу Владимирову, и на њој прочитао оно што никад није мислио нрочитати: име и презиме човека од кога се тако много бојао, јекнуо је очајно и сругаио се на .једну Фотел .у. — Било је иотребно да прође читав сахат. и да га служитељ двапут оиомене на излазак из канцеларије, па тек онда да се пренеиз некогчудноватог душевног стања, неке врсте заноса, у коме је у исто доба било и бојазни и борбе, и дрскости и гриже савести. Сва његова прошлост за ово кратко време изашла му је пред очи. Тек сада могао је потпуно нојмити колико је била трошна зграда коју је часно и пошгено подизао за пуне 24 год. само с тога, што је темељ био несолидан, труо. Чак му дође чудновато, како је ово зграда са тако слабим темељом могла и до сада трајати._ — Цео његов живот од извршеног злочина над удовом С... па до сада био је,