Policijski glasnik

ВР0ЈГ8

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА -61

— Почастите стриче, — Одлази даље. битанго, с негодовањем одговара старац. — Јел то Ј све ? — Казано, одлази без греха.... — »Жиган« се подбочи. Цела соба се претвори у пажњу, чекајући шта ће даље бити. Ах, ти, Асмодеј Асмодејевић, отпоче грдити в жиган (( старца. За гроб, за шта ли штедиш, за опело и за свеће.... — Одлази када ти се каже! — За тамшан и за место. Но ту ти је и крај Асмодеју Асмодејевићу, црћи ћеш а нећеш накупити.... — Одлази! — Распасти ћеш се матори угурсузе, од глади ћеш липсати.... Но у том моменту, снодби »жигаиа« заврат послушник АсмодејаАсмодејевића. Пусти! — дере се »жиган«. — Не грди ! — Удри га! — као да се помамио дере се стари зеленаш. Огромни клипан, »подувала« (послушник) развуче из све снаге »жигана« по уху. — Удри ! Удри ! ■—крешти старац. — Тако ли ти, ево ! Ево на! — »Жиган« се подиже с патоса, но »подувала 1( га сподби за косу, пови к земљи ударајући по врату. Удри! удри! — дере се острвљени старац. А осуђеници се смеју. За . . а . куска! — тресе се и гуши од смеха смешљиви момчић. А, ето »Иван« је истину рекао: тај је »жиган« заиста свршио шест разреда гимназије Ја сам често питао: »за што ви бијете те јаднике?" — и свагда су ми одговарали смешећи се једно исто: Немате се ради чега онеспокојавати, господине. То је безпутан свет, на све способан! Из њих и постају »сухарници,® т. ј. они, који раде за нлату посао казаматскнх зеленаша и коцкара, и »смениоци," који се мењају именом и разуме се и годинама робије , с другим тежим преступницима. Они су вечити лопови и, разуме се, гладне убице. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

Л0РХНЕР0В0 ПРИВИЂЕЊЕ — Криминална приповетка —

Бернхарду Самтнеру било је око шесет година и рачуиали су га у људе добро имућне. Пошто је више десетина година провео на лађама северне липијекао главни настојник и ту лепу парицу заштедео, беше се под старост повукао у приватан живот. Уморен вечитим крстарењем по морима, беше се склонио у миран живот и настанио у главноме граду своје отаџбине. У предграђу једноме, у које је луксуз врло споро продирао, беше себи кунио једно подобро парче земље. Илац овај нружао му се чак до једне улице, која је иоред

неке речице кривудала, и на томе плацу, који се постепено с једнога краја на други уздизао, беше Самтнер сазидао себи удобну кућу. То беше скромна више сеоска кућа, која не имађаше никаквих украса. Сем једие алеје која беше засађена покрај самога пута од куће до излаза из авлије, цео остали плац беше савршено празан. Самтнер није хтео себи да затвара изглед. нити је нак хтео да се мучи око подизања врта. Извесна врста комодитета била је својствена овоме човеку, који изгледаше добро очуван и одхрањен и који увек држаше у устима своју кратку лулу. Кад је било рћаво време он је седео поред једнога од оних прозора што беху окренути оној речици, и тако је чптаве сахате посматрао живот и рад и с једпе и с. друге стране речице, која је лети скоро пресушивала. Кад је било лепо греме он је тумарзо по своме крају загледајући час ово час оно и пијуцкајући овде-опде ио коју чашу вина. Обнчно је Самтнер свраћао у гостионицу код »Чудотворног Извора, (( у коју су многи људи долазили. Готово сваког дана виђала су се у овој гостионици нова лица и могли су се чути свакојаки разговори и свакојаке вести. Ово се допадаше Самтнеру, јер он, и ако се беше из вреве јавнога живота новукао у приватност, волео је опет чути шта се све збива по беломе свету. Овој мешавини света у гостионици код »Чудотворног Извора" доприносидо је нарочито то, што се ту у близини налажаше један велики иразан простор на коме је увек било разапетих шатора разних друштава што путују по свету. Ту су били циркуси, менажерије, панораме, тајни кабинети и друге ствари вредне виђења. Многе људе из ових друштава позиавао је Самтнер лично, нарочито вештаке првога реда и оне који су раније кад год преко мора путовали. Ако се десило тако да наиђе од некуда какав стари Самтнеров познаник, онда су се проводили врло лепо. Ириређивало се обично по неко весело вече у засебној собп код »Чудотвориог Извора, (( и ту се веселило до неко доба иоћи. Често пута у саму зору враћао се Самтнер својој кући, у којој је сам самцнт становао, јер он мије имао нигде никога. Жена што га је иослуживала и кућу му успремала стаповала је у некој туђој кући што је била нреко оне речице. На једноме ирсту десне руке носио је Самтнер две бурме, и по томе се могло мислити да је удовац. Али он о својој жеии никад ништа не говораше, те се могло закључити да у браку није много среће имао. Поред обичних кућних ствари имао је Самтнер у стану своме и друге ретке и необичне ствари, пе рачунајући у ове реткости и ностеље што су висиле (л.уљашке), . и којих је било у свакој соби, јер су оне само показивале да је он дуго на мору живео и на оваквим пос/гељама спавао. У орманима његовим било је свакојаких шарених шешира окићених разноврсним перјем. Било Је украшених мачева с позлаћеним корицама; било је свакојаких зелених и илавих огртача, које он нити

је кад год носио, нити је мислио кад год понети их. Могло се у његовој кући наћи и топова, и седала и узда коњских, и других разноврсних дрангулија. Човек би се морао у чуду питати: од куда све ово Самтнеру и што ће му све ово, кад само не би знао начин, на који је он дошао до ових ствари. А то су све биле залоге, које су му залагали познати вештаци из опих разних циркуса, менажерија итд. Као што се види све су ово биле ствари без икакве вредности за њега, али некако он је волео да ништа не да без какве било залоге. За ово су знали његови познаници, па су му с тога често и нудили тако чудновате залоге. Давањем оваквих залога вештаци су на известан иачин обећавали да имају намеру кад било откупити их. А ако их при свем том не би никад откупили, онда се бар није могло сумњати у то, да су збиља имали намеру де их откупе. Стари чича-Самтнер, који је био врло иедашан кад је требало плаћати трошкове у гостионици код »Чудотворног Извора, (( смејао би се слатко и тихо разгледајући сам кад и кад ове разноврсне дрангулије, што их је као залоге поузимао на показани начин. Лагано је узимао он једну ио једну од ових загонетних ствари и разгледао је са сваке стране. као да их је хтео оцењивати шта би од прилике која од исгих могла вредети. По прегледу остављао је опет сваку ствар лепо на исто место, како се не би могла ни у чему нокварити, да не би он после морао црвенети ако би се заложник кад год наминуо да заложену с.твар откупи. До душе он се није могао сетити ни једног случаја да је неко дошао да откупи своју заложену ствар, и ако је већ пуних десет година како он живи безбрижно у својој кући. Он је уживао у својој кући и својој самоћи, али никоме ништа о томе није говорио. Кад би му који сусед понудио да му уступи неки део свога пространог плаца ради подизања какве Фабрике, Самтнер га је одбио и није се хтео упуштати ни у какве погодбе. Није давао никоме да му поремети његов миран и безбрижан живот. Једног децембарског јутра распростре се муњевитом брзином страховита сензација по свему предграћу: настојник Бернхард Самтнер убијен је те ноћи у кући својој! Кад је служавка дошла у јутру да наложи пећ, она се одмах зачудила што су врата на кући већ отворена, јер је та врата увек лично сам Самтнер изјутра отварао, и то пошто би служавка неколико пута лупала. Кад је ушла у собу видела је како чича потрбушке лежи на поду баш до наслоњаче крај пећи, где јс обично пре спавања увек пушио своју последњу лулу. Чича беше прободен кроз само срце и лежаше потпуно мртав на ноду. Запрепашћена служавка полети без душе и јави догађај најближој с/гацији полицијској, и из полиције се упути одмах на место догађаја комесар Фидлер, који беше још млад човек и коме је требало тек да стече добар глас у нолицијској служби. Он поведе собом два стражара и намести их пред кућна врата, како нико живи не би могао ући у кућу. Сем овога нареди он да се одмах закључа канија на улазу у двориште, како се не би уни-