Policijski glasnik

ОТРАНА 238

ПОЛИЦИЈКИ ГЛАСНИК

БРОЈ

— морадох отворити прозор, — и сам сам осећао скоро несвест, морам се пожурити, ако нећу — зацрни ми се пред очима и изгубих свест. III. Када ми се повратила свест био сам још у возу. Стара је дама још спавала, а оне даме у црнини више није било. Прозор је стајао отворен, а температура је у колима прилично пала; свеж ме је ветрић повратио из заноса. Кад сам погледао кроз прозор, приметио сам да је сганида већ била за нама. Нисам, дакле, ни приметио, да су врата од мога купеа отварана, па ни лупу на станици нисам ни мало чуо. Хтедох погледати у сат, али сата не беше у џепу, а ни новчаника. Нисам се довољно могао наједити са своје нечувене глупости. У ствари сам рукама могао ухватити тога толико траженога злочинца, а ја га пустих да измакне. Још се једном присетих свих момената из прошлих пола сата, — сетих се онога тешкога задаха, који је д&вала од себе она вајна медицина. То ме оиамети и знао сам шта је. С тешком муком пошло ми је за руком да пробудим ону стару даму. И она је изгледала да се налази у некој наркози, а како је била слаба и стара, то се није могла лако иовратити. Испричам јој брзо шта се десило и рекох јој да одмах види шта је са њеним стварима. да и њој није извршена покрађа. Стара, добра душа ужасно се преплаши. Погледа у своје путничке ствари и виде да јој нема повише пртљага. Чим смо стигли на прву сганицу, ја одмах телеграфујем опис оне црне даме и првим идућим возом вратим се на станицу коју сам преспавао. Свакако је било могуће, да се она већ кренула куда на другу страну, пошто је знала да ће се дићи велика ларма за њом, када се чује за огромну крађу. Било је већчетири сага, када сам дошао на дотичну станицу. Та јецрнадама приспела тамо пре два сата. Станица је припадала једној малој вароши и то мало иутника што је изашло из воза предало је своје карте. Кондуктери који су пређе обилазилн воз могли су видети и у купеу две особе, како су свака у своме куту спавале. Под тим околностима и извршена је похара. Било ми је да се убијем, када сам представио себи да је опа црна дама преварила мене, који сам уобразио себи да сам изврстаи детектип. И зарекох се да ћу је наћи и предати законској правди, па ма ме не бнло више. ( свршит.е се)

САХДДЦЦ од В. М. Дорошевича Преводи Љ. Б. свршени правник —-— 1 8 Полуљахов Од дванаесге године почели су га они водити са собом, по проститутским радњама. Полуљахов је био леп дечко, и женскиње га је миловало и мазило.

•— На сваки начин ја их нисам требао. Но мени се допадало тамо. Сваког дана помоћници су гор .орилп : поадравила те та и та, а та опет молила те да одеш. То се допадало дераиу, и ои је извлачио из касе, да би могао ићи тамо. — Музику, траже и ;кене, — то ја веома волим ! — с осмехом вели Полул)ахов. Тако је то трајало пет година. Да би стао на пут крађи момака, ујак узме касирку. Полуљахов заведе ту младу девојку, и она отпочне ради њега да краде. — Ја јој се умиљавам: „узми, узми из касе«. А кад она то учини ради мене, а ја одмах к својима, и закачим се. Због те касирке, Полуљахов је и почео презирати жеие. — За њихову слабост. Просто гадно. Све што хоћеш, учиниће, — само нољубац. Праве животиње. Жене су убрзо досађивале Полуљахову. Допадне ти се, — умиљаваш се. И од један пут постане немнла човеку. Такво ништавило као и све друге: право штене, нзби па помилуј, она опет пузи. Ја их чак не сматрам ни за људска бића. И судећи по спољашиости Полуљахова, може се вероЕати у н.егов велнки и брз успех код жена. И одвратне су ми, и осећам да без њкх не могу живети. Полуљахов је уживао да тирамише и мучи, да причињава бол женскињу које га воли. Када му је било око осамнаест годнна ујак открије кра1)у, отпусти касирку и отера Полуљахова од себе. Ј Полуљахов се да на крађе, но »певешт био", брзо га укебали и стрпали у затвор. То је било за Полуљахова »нека врста универзитета". — Ту сам ја видео таквих људи, каквих пре нисам држао да има на свету. Шта сам ја ире, када ме ујак отерао, крао! Тек колико за хлеб и за квас! А ту се, може се рећи, цео свет преда мном отворио. Красти и живети. И цео живот само весеље ! Из затвора је Полуљахов изашао са масом познанстава, са знањем лоповског посла, и од тада је његов живот пошао већ одређеним редом: после сретне кра})е, он је ишао у проститутске радње, тамо је банчио, у њега се заљубљивала каква тамошња цура, и он је постајао њен подводник. Њему је она давала сваку копјејку, за љега је она искала, крала новце. Када му је постала досадна, он је понова ишао на какву „богату краћу", спљискавао је уиљачкано у другој радњи, и стицао нову девојку. При томе, вредно је заиазити, да Полуљахов ништа не није: — Тако се мени тај живот допадао. Наоколо све игра, ТУесели се, а сам ни о чем не мислиш. Чисго као да си од њиховога пића ти пијан. Такав се живот прекидао само од времена на време, лежањем у затвору »због подозрења за крађу«. — А убијати, раније није ти се дешавало ?

—■ Једаред, случајно. Ноћу, једном у крађи оиазили су ме. Дали се у потеру за мном. Сви аастате, сем једног вратара. Ја иреко рова, ои нреко рош, ја преко плота, он преко плота. „Лажеш, -— дере се — нећеш умаћи !« Побеснео сам. Такав гад! Јер није украдено. — шта хоће још? Не, на сваки начин видим да га мора човек упљејати. Припустим га ја поближе, — а револвер је био код мене — јер ја без њега не идем нигде, обрнем се и оиалим. Он рукама замлатара и стрмекну... После читам у новинама, да је убијен непознатим зликовцем вратар тај и тај. Тако сам дознао за његово име. Нити је он мене знао нити ја њега. Он мене на робију хтео да пошље, а ја њему живот одузео. А бар да смо из неког рачуна обојица то радили. Већ тако! Чудан је овај свет ! Ни због чега један другог гони, ни због чега, један другог убија! Ко бесни вуци! — Тај »курјачији живот к досадио је Полуљахову. — Набавити 25 хил>ада и лшвети као човек. Отворити трговину. — Та молим те Полуљахове, ухватилп би. — Зашто ухватили? С туђим пасошем, у туђем граду, на најлепши начин може човек да проживи. Зар мало таквог света живи у Русији ? Нама у казаматима то је најбоље иознато. -— А зашто баш двадесет хиљада? —- Тако сам већ решио, двадесет пет хиљада. Ти по пореклу, „прави® преступници — необично су лаки да сами себи шго сугеришу. Њпма дође некако у главу једна Фантастичка цнФра, на пример 25 хиљада, и они живе нахипнотисани том цифром. Падне им сума мања : — Не, мени је потребно да би се поправио 25 хиљада. Они ашве и раде под утицајем једино те буновне идеје. Ради ње, неће се зауставити ни пред чим. — Јели ти се дешавало, Полул^ахове, „узимати велике суме? к (нАСТАВИЋЕ СЕ) ... ЖЕНИЈАДНИ ПОПИЦДЈДЦ ^ошз Јасо11]0(. 12 II. Судија и по^ицајац. Ислеђпвало се у сали суднице у Пасију н већ бесмо одлучни да пустнмо кривца у слободу, кад нам један лекар, кога смо звали ради лекарскога мишљења, рече: да је зубни лекар, мора бити, обљубио жалитељку за време сомнабулистичког сна којим је он успавао... И заиста је тај човек био знан у томе кварту као човек, који се је бавио изучавањем магнетизма... Али, то тек беше једна гола хипотеза, коју је требало и доказати. Исти нам лекар тада рече, да позовемо Првосвепггеника Отаца Светога Духа, који је ванредан магнетизер и који ће нам се радо ставити на услугу. Манастир беше па два корака