Policijski glasnik

БРОЈ 36

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 279

колико корака, задиха се, приседне, — опет узима на руке и носи. И тако по стотине врста, и кроз непроходну дивљу тајгу. „Убица пет људи, к — то апсолутно нема никаквог значења за робијашницу. — Тамо смо ми сви храбри. Но де покажи се ти овде. Убиства извршена »на слободи, с< на робији се не броје. Робијашницу нећеш задивити ако кажеш: »убио сам толико и толико људи.« Робијашница једино при томе пита: — А колико си узео. А ако човек „узме" мало, робијашница се подсмева таквом човеку , као што се смеје и убицама из љубоморе или освете, — у опште над „будалама.« — Зврчина! Без користи пошао на »преступ." Зато се веома цени све што је извршено на робији. И често човек, који одговори дрско каквом суровом надзоЈзнику, више се цени , на бољем је гласу, више има ауторитета међу робијашима, него какав »знаменити« убица. За робијашницу нема »знаменитих« убица. Ту се немаш шта разметати са спојих пет убистава, када покрај тебе лежи Пашченко коме званично приписују 32 убиства. Положај Полуљахова, одкога су се ужасавали на суду, на робији је био веома сумњив. — Убио петоро, — а колико је узео, стид човека и да каже! Још га је подражавало једино то, што је убио »судију к знатног човска: — Значи, рескирао уже. То је ипак уливало неки респект: робијашница уважава оне, који тако ризикују, и боји једино тих, који се сами ничега не боје. Када сам ја био на Сахалину, Нодуљахов је уживао највеће погатовање у целом казамату. 0 извршеном његовом бегству говорили су са највећом поштом. — Но, то је човек! Бегство је било једно од најдсркијих, безумно ио својој смелосш. Полуљахов са Казаевим и још тројицом осуђеника побегли су у сред ббла дана на очи свима. ( наставит.е се)

ЖЕНИЈАДНИ ЦОДИЦДЈДЦ ^ Г ј О шз <ЈасоШо1 |0 II. Судија и по<дицајац. — Хајте сад ви, г. судија, рече он своме другу: — Рибуте ће вам помоћи. Г. од Обервиља стиже Лорана а Рибуте обојицу и уклони прелаз. Стубе пребацише с ону страну и сва се тројица спустише у парк у највећој тишини, помагани помрчином облачнога неба. Нигде светлости у манастиру — као да беше утонуо у најдубљи сан. Могло је бити око четири сата изјутра. Ноћ суха и хладна. У инат избегавању ове тројице песак је шкрипао под њиховим табанама.

Био је то узбудљив и јединствен тренутак, нарочито за г^ од Обервиља. Не ставља се први пут живот на коцку, а да се не осети нешто што иритискује мозак и изазива силно лупање срца. На скоро дођу до главнога стана. Рибуте беше оставио за собом отворена врата. ШеФ сигурности и другови му стадоше да предахну. — Извиди ти прво, Рибуте. па се врати да нам јавиш је ли време да се отпочне! рече шеФ сигурности. Инспектор сигурности скиде своје ципеле које замени патицама од Фланела и изгуби се унутра. Радо би пошао за њим Жак Лоран, али је незгодно било ићи са истражним судијом чија би невештина могла осујетити све... Рибуте се не врати за читав сат, што за чекаоце беше читав век. Шта је радио он тако дуго унутра ? Да није пао у какву вешто намештену клопку, или је на њ натрапао који од становника овог побожног Фалаистера, или је принуђен да лежи пеко време? Ни једна од ових претпоставака не беше стварна, јер се Рибуте врати са своје екскурзије и нигде живе душе срео није. — Журно само! рече он шеФу сигурности. — Ово крило зграде где станује епископ и његов алтерего Ангерапд пусто је. Наћи ћете се пред једним необичном ствари и сва моја објашњења не би вредела ништа — то треба само да видите. Обојица без устезања пођоше за пнспектором, а овај, да би им олакшао пролаз, пусти им пред ноге зрачак са своје слеие лампе. Прођу једним циркуларним ходником који је служио целу кућу, одвајајући степене за свако одељење, и дођоше до оних басамака, који воде у одаје Пасторета и Ангеранда. — Газите слободно, нема никога ! рече инсиектор. Чудно узбуђени обојица пођу за Рибутеом уз басамаке који се низаху пред њима... Величанственост оне тишиие, која владаше овим манастиром, знан као насељен, силно утиче и најхладнокрвније темпераменте. И баш то зар увераваше Жака Лорана, после јучерањег догађаја, да је ова мртва тишина просто срачуњена, како би он навро право у клопку. Лако би они могли бити побијени и затрпани у неки кут парка где је правди немогућно завирити, тим пре, што, сем њих тројице. за овај догађај нико на свету није посумњао у оце Св. Духа. Међу тим они улазе слободно и нико им се на пут не испречава... Па она постојана тишина, отужна некако, силно је утицала на живце г. од Обервиља, ненавикнутог да се тако игра опасношћу као његови другови. Најзад, без икакве сметње, дођоше до прага одаја Преосвећенога, која Рибуте гурну нолако и, чим ступише унутра, он пусти сву светлост из лампе. Тада шеФ сигурности погледа уиитно инспектора, не смејући да говори из страха да га не чују — толико је био убеђеп да су навучени у клопку!... Рибуте му даде знак да пође за њима и кад су стуиилм

у другу собу, он му показа прстом један орман отворених врата. Жак Лоран ириближи се и у мало не дрекну од изненађења: леђа ормана узидана су у дувар н ту зјапи рупа за коју су заковане гвоздене стубе, које као да воде ггод земљу то су виделе његове очи!... То роди мисао и Жак Лоран разумеде све! — Они су дпле , шапну он на ухо г. од Обервиља; кобна радост хоће да се сврши!... Дужност нам је позната: треба истрајати! — Нанред само! одлучно рече судија. И ја ћу за вама! — Стан'те, за час! запазн Рибуте. — Штаје? упита шеФ сигурности који већ беше искорачио у орман. — Визнате. господару, какоја хладно гледам у опасност, продужи инснектор. Али нема смисла упушгати се у бескорисну борбу код тако незгодних околности по нас, које нас не могу убедити да можемо доћн до каква резултата! — Објасни ти то! — Било је два сата изјутра кад је Епископ дао два или три сата одлагања оцу Ангерандуза последњии навечни састанак; сад је, пак, четнри сата јутро, а од пре још једног сата, колико сам могао из парка видети, нестало је светлости у одељењу шеФа манастарског. А то је тачио оно време, кад су бедници спшли да пзврше смртну пресуду!.., И онда, што да ми залажемо ксивот за лешине?! — Ништа то не мари, Рибуте ! Ја изустих реч, коју си ти увек разумевао: »дужност." Ваља да ниси данас заборавио на њену неумитност?! — Мислио сам да вас треба обавестити, господару, а ви, ваља да, несумњате у моју покорност? — Знам ја то, пријатељу мој, знам!... Ја ћу напред, г. судија биће добар да пође за мном, а ти ћеш Рибуте затвори ти улаз. Оба човека климнуше главом у знак разумевања и шеФ сигурности прихвати се ограде гвоздених стуба и поче лагано силазити , пазећи да не изазове ни најмањи шум. Уверавао се стопалом на сваку пречагу, нре но што ће спустити ногу на другу. Клизио је као у неку врсту кагшје, толико широке, да се њоме може спуштати човек обичне ширине. Али ако њему не беше тешко силазити, тај посао, поред свег упињања, није лако отаљавао г. од Обервиља силазећи врло тромо. (свршиће се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питаља . I. «У селу Безумљу, наше оиштине, један грађанин дозидао је до своје кућс једиу собпцу, па ту крчми пиће и механпше. За овај посао он није добио дозволу ни од дрзкавне ни од опгатинске вдасти. Полицијска власт није му забранмла радљу, или зато што за љу и не зна, или што није стигла,