Policijski glasnik

СТРАНА 278

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 36

као у Француској, у истом правцу кваре општу моралност. То потпуно важи за раније периоде као на пример за времена о којима говори Ла®арг, али не и за немачку криминалност од 1882. Сви преступи, за које смо видели да им је главни узрок алкохол, насил>е и претња чиновницима, нарушавање кућевног мира, просте и опасне телесне повреде. увреде и кварење ствари, бивају из године у годнну све чешћи. Томе одговара огромно растење потрошње алкохола. Ту не долази пијење ракије, чија је потрошња, како изгледа. премашила свој врхунац. Али од главног пића немачког становништва, пива, потрошило се 1882 године само 84,8 литара на једну главу становништва, рачунајући по томе у то и жене и децу, а 1899. године потрошило се већ 124,9 литара на главу. Растење потрошње алкохола не зауставља се пред тако слабим бедемом као што је скупоћа. Буџет радников не осећа у тако високој мери издатке кад су награде високе, а животна срества јевтина. Али цифре о потрошњи пића показују да он ни у рђавим временима не штеди од пића, и тако се показују рђаве последице иступа у пијанству, и у добрим, као и у рђавим привредним временима. У компликованом кретању једне индустријске државе не оскудева у жртвама које пропадају. јер се због урођене неспособности, због њиховог ниског моралног и интелектуалног нивоа, или због њихових животних навика, не могу да прилагоде брзом развитку и колебањима. Иста судбина сналази у аграрној држави онога, који не може да савлада кризе неродних година и сточне болести, а као радник ниско стање награда у мутним временима. Над привредно и морално слабим прелазе таласи у колико лакше, што је његова чврстина више уздрмана кризама. Сва та ремећења социјалне равнотеже до извесног ступња јесу неизбежна, али ми знамо — в ако на жалост у теорији боље него у пракси — и срества да се зауставе рђаве последице. На сасвим другом земљишту постаје вештачка аривредна криза, штрајк. То срество за поправку социјалног положаја, све се чешће примењивало иоследњих година. Овде не може бити мој задатак да говорим о његовој умесности, него о опасностима које за јавност шграјк собом доноси. Онде где је чврста организација, под разумним вођењем, и не наклоњена голом тероризму, узела управу целог покрета, број преступа биће само мали. А штрајк је сумњив кад превлађују млађи и нежењени. Док се отац Фамилије често само преко воље придружује, дотле младићи, који се ни на кога не обзиру, распаљиво раде. Али иајвећа опасност лежи у суделовању оних нечистих елемената, који су већ карактерисани као „радници," — људи који су само онда зидари, столари, обућари и т. д. кад има да се исплаћује новац од штрајка. Они буше и подбадају, они су вођи кад се дође до иступа, до напада на позорнике, до насиља према онима који хоће рада. То нарочито важи

за прво време, кад новчана средства још обилно теку, и кад у скупштинама. које се већином држе по крчмама, неизбежно пијанчење још вигне раздражује узбуђене духове. Али ради тачне оцене свих ексцеса штрајка безусловно је потребно зпање једног сасвим особеног Факта, а то је да се масе народа, психолошки сасвим друкчије понашају, него аоједина лица из којих су оне састављене. Сигеле у свом делу Психологија арестуаа масе , узео је исихологију маса за предмет одличног испитивања. Он се није занимао само реакцијом необразованог народа на спољне надражаје, него и са често неразумљивим одлукама законодавних тела, удружењима свих врста, научним и политичким скуповима. Критика већег броја лица и већа је и виша него критика сваког појединца. Једна Фраза једна јака реч добачена народу у згодном тренутку, привлачни говор каквог доброг беседника, какав гест изведен на згодном месту, могу у једном тренутку од једног мирног скупа начииити војску од арестуаника , готових на сваке псгупе. Што се у гомили налази више жена са њиховом већом раздражљивошћу, у толико већа постаје и опасност, нарочито кад на узбуђене људе, огорчене бригама и немаштином и неуспесима, још и алкохол врши своје рђаво дејство. Падне ли с поља у ту експлозивну масу каква запаљива материја, онда настаЈу они луди иступи који су у Золином жерминалу добили свој литерарни, а код Сигелеа свој научни опис. Поједини суделовач у таквим ексцесима може по себи бити врло пристојаи, безазлен па и плашљив човек. али његова индивидуалност губи се у маси; ту нестаје мирног размишљан.а, и одвучен од нивелишућег утицаја гомиле и ирисебан човек постаје животиња. Може човек жалити жалосне последице те „психологије масе, с( али се мора признати Факат да је субјективна кривица појединаца, при ексцесима штрајка, често тако мала да ишчезава. СНХДДИН од В. М. Дорошевича Преводи Љ. Б. свршени иравнцк 23 А ту нарочито сам захркао, да би се он умирио. Слушам — леже, и ко сикира у воду, заспа. Пробудио сам се у јутру раније од њега, погледах, — спава као одојче. Гурнухга: »Устај, Вања. 1( Скочио је, гледа ме, а очи избечио од чуда. И осврће се наоколо. Ја се чак насмеја жив! жив! рекох. »Но знаш шта Вања, глупост учинили, — да и не говоримо : а сада нам треба да говоримо не о ономе што је било, већ о будућности. Шта буде да буде, нека буде заједно, разумеш? Били другови па и да останемо другови. Разумеш? Заплака он на то. — Тако сам ја у казамат запао? Да сам их иобио онда у кући г. г. Арцимовића, не би ничега било! — уздахну Полуљахов, — али туга ме онда обузела. Зато сад у тавницу.

Суђење над убицама Арцимовића чинило је грозан упечатак. Полуљахов се држао с беспримерним цинизмом; причајући о убиству, он се чисто ругао својим жртвама, хвалећи се својим спокојством и хладиокрвношћу. — Бес ме обузео. Хоћете да обесите? Онда чујте ! Полуљахов је сво време очекивао смртну пресуду. — Кад су устали сви, почели читати пресуду мени се глава завртела. Гла,вом сам се овако тргао, као да ми се конопац пред лицем витла. А мислим при том: »Држи се сад брат Полуљахове. Кад ваља ићи с тога света, — нек се иде! (( И трудим се да се насмејем. Када су прочитали на робију Полуљахов, својим ушима није веровао. — Гледам око себе, ништа не разумем. Пречуо сам? Спавам ли ? Из суда сам изашао, чисто као да сам с вешало спао. Од свежа ваздуха глава ми се завртела, мука ме иритисла. Када су злочинце водили из суда, одједаред из сред гомиле зачује се пуцањ. Пасторак Арцимовића пробија се кроз гомилу, и га})ао Полуљахова из револвера. — А ја у том момеНту гурнуо сам у гомилу. И куршум пролетео мимо. — Таква му је срећа! — примећава смејући се Полуљахов. Пасторка Арцимовићевог ухвате, а Полуљахов чим су га довели у затвор, затражио је надзорника тамнице, да жели да се пасторак Арцимовићев пусти. — Због тога што ја ништа против њега немам. — Одкуд та брига за њега? Благородап, шта ли хтео си да се покажеш? — Какво ми је ту благородство? слеже раменима Полуљахов, — ја сам убио његову матер, а он је хтео мене. На његовом месту ја бих то исто радио. Када су Иолуљахова и Казаева возили на Сахалин, држали су их обашка. Сви су осуђеници говорили. Полуљахов ће за цело пришити (убити) Казаева. — Но то је била сувишна предострожност. Они су понова били „другови." — Мени на Вању није никако било криво. Заједно чинили, заједно беде допали, заједно и одлазимо. Одређени су у исто одељење Александровског казамата, и „другови (< су заузели један поред другога место на ногарима. Вања се не одваја од мене ни за корак. Делимо сваки залогај. Та потреба имати кога блиског буди се са невероватном снагом код, на све озлојеђених, осуђеника. Једино у институтима тако »обожавају® један другог, као у затвору окованих. Често је и смешно и дирљиво. У тајги, при бегству, полумртав од глади робијаш дели последњи залогај хлеба са другом. Сам одлази и предаје се, само да би узели рањеног или оболелог друга. По целе дане носи изнемоглог друга. У самоме једва се душа држи у телу а вуче на рукама болног друга. Прође не-