Policijski glasnik

СТРАНА 378

за оад уско ограничена одредба закона и отаор судијп, који се шта више често и сувигае тешко дају уверити да иостоје тешке психозе. А бојим се и тога, да том претресању не би било краја, кад бисмо хтели по таквом нредлогу поступати. Навођење саољњих околности, под којима бива какав нреступ, јасно је потврдило читав један број узрока преступа, међу којима нарочито помињем уплив годишњих врсмена, аривредног аоложаја, народних обичаја, аорекла . старости и аола. Из тога излази, да је преступ у првом реду социјални појав; свако врвме има преступе, које оно само производи. Али сваки не постаје иреступник. Уз то без сумње долази још и индивидуална наклоност. То је право језгро Ломброзовог учења, и ако су знаци које је он навео лажни, или нису довољно доказани. Сваки ј* арестуа ароизвод наклоности и васаитања, индивидуалног фактора сјгдне стране и социјалних односа с друге стране. Та тачка гледишта може нам послужити као упут при подели преступника, која се не може сасвим обићи из практичких разлога. Свако стварање група има нешто натегнуто; богаство природе буни се против уређења у једну шему. То се мора у наиред поменути, да се не би рђаво разумело постављање различитих Форама ; оно треба да буде и не сме ништа више да буде него уаутник, који треба да олакша да се човек тачно нађе у разноликооти појава. Подела са асихолошког гледишта била би најбоља, кад би била у опште могућиа. Али се за сад може рећи, да тај задатак још апсолутно неразрешнв и води само Фантастичким конструкцијама без икакве вредности. Више куриозности ради да поменемо Краусову поделу, коју је он изнео у свом делу Психологија арестуаа, где он преступнике дели овако: а) снажни људи: 1. необуздан, 2. холеричан, 3. страстан; б) злоИк : 1. демонски, 2. сплеткаш, 3. лупеж и в) слаботиње : подлаци, подмукли, малодушни и т. д. То наравно није ништа друго него бесмислена психологија романа. Фери разликује пет група : преступна суманутост, рођени преступници, преступници из стечене навике, пригодни преступници и страсни преступници. Тако Фери иојима преступнике само у њиховом социолошком значају. Тако излази и код њега, а код Ломброза још више него код њега видно брисање > ранице између психичке белести и криминалности. Они, које је Ломброзо навео као примере матоида (полусуманутиј сви су доиста били духовно болесни. Рођени преступник разликује се од преступника из стечене навике, што је овоме од младости урођен преступнички нагон, док се тај нагон код других још рано развија као последица физичких и социјалних рђавих стања и беззаштитности. Олрих у свом делу »О аодели арестуаника са нарочитог гледишта ни разлику између иригодних арестуаника из навике" узима као полазну тачку своје поделе арестуаничку вољу, која одређује смер казне заштита друштва засграшавањем,

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

заптом и тиме што се преступници учине безопасним. Он разликује три главне групе, како је кад карактер воље слаб, средње (нормалне) јачипе, или особите интензивности и упорности. По тешкоћи поступног оцењивања јачине воље, ја држим да је тај принцип незгодан и сувише субјективан. Међународно криминалистичко удружење на свом Хајделбершком скупу 1897. разликовало је три групе : 1. тренутни (иригодни) преступници. 2. такви преступници, код којих се из дела и пређашњег живота даје видети. да је услед оскудне наклоности или васпитања, или услед потоњих уплива знатно ослабљена њихова способност да се покоре постојећим нормама, и код којих се иојављује као основана опасност да код њих новчана казна, или краћа казна затвором, остаје без довољног дејства. 3. Преступници код којих се више не очекује да могу ући у законити, друшгвени живот. Тој подели служио је као једини упут правна сигурност, као што се види из неиосредне везе поделе са казнама, које треба применити. И ја бих усвојио то груписање, само држим да би добро било да се оно још више рашчлани. Моја подела обухвата ових седам група: 1. случајни преступници 2. преступници из аФекта, 3. пригодни преступници, 4. промишљени „ 5. поновни „ 6. преступници из навике, 7. » од заната. Случајни арестуаници јесу они, који из немарљивости долазе у сукоб са казненим закоником. Незатворена врата, не опрезцо бачена жигица, погрешка у писању каквог рецепта, непажљивост при вожњи, могу на оптуженичку клупу довести људе, поред све њихове пристојности и човечности. Често је штета огромно велика, као ири сударима жељезничких возова. А ту не може бити ни речи о иаквој намери, да се јавна безбедност пзложи опасности. То важи у многоме и за ирестуаника из афекта, кога у третутку наступа занесе страсно узбуђење, те изгуби моћ размишљања. Ту је преступ. као што Олрик вели, изазван једино аФектом, као типичан пример за то важи убиство, које муж изврши над женом, кад је затекне у браколому. Опширно признање нашао је мотив аФекта у немачком казненом законику ири нужној одбрани. А нарочито ми важан изгледа змачај страеног узбуђења при арестуау маса. Близак преступу из афекта, и ако се не разликује мањом јачином узбуђеног осећања јесте аригодни арестуа. Постоји и пословица за то да необично повољна прилика прави лоиове. За каквог сиромаха, који задржи за себе нађени новац, за гладнога који у пролажењу поред иекарнице узме један хлеб, — за њих је искушење неодолзиво. У првом случају више иде не руку спољиа околвост да ое изврши кривица, а у другом телесно рас-

БРОЛ 48 и 49

положење. То су најлакши случаји у којима ће свакоме то дело изгледати у најблажој светлости. Сумњивије су радње, код којих прилика, која се случајно указује, даје повода, али само дело наводи човека да изведе из тога нарочиту слабост карактера; ту долазе многи преступници против моралности ; ту долази лопов који опљачка отворену нађену касу. А ту треба рачунати и већину алкохолних иступа, код којих се аФекат мора сматрати као нешто секундарно. Свима досад поменутим сукобима са правним поретком, било је то заједничко што су они постали више из случаја, из каквог несретног заплета; то су само разне Форме у којима се појављује оно, што међународно кримииалистичко удружење зове „ тренутни арестуа Али се из даље поделе јасније види, да се међу таквим преступницима налазе и веома поштовани људи, које веома дубока провала одваја од лопова који иљачка касу. Сасвим друкчије треба судити о преступу, који је извршен аромишљено, где се претпоставља мирно, размишљено планирање; слободно од свакогнаступа; схвата се и извршује се смер. Веома је велика разлика између онога, који задржи себи нађени новац. и онога који украде хлеб с једне стране и крађе с обијањем с друге стране, где се примењује сва интелигенција и употребљује најмодернија техника. У појединим случајевима свакојако се бришу границе. Ако се указује нарочито примамљива прилика, ако је једну крађу случајно нарочито лако извести, то та радња, поред свега промишљања, губи нешто од своје тежине, и добија често карактер не ароауштене арилике. Па и преступ извршен у свежем афекту приближује се по неки пут промишљеном преступу, кад је из спољних разлога било немогућно да се одмах реагира на нанесену увреду или повреду части. Узбуђење. чија је јачина можда нешто попустила, граје и даље, и може тако накнадно довести до кривице, извршене промишљено. Наравно да је различна психолошка те;кина између дела извршеног у свежем аФекту и дела које је доцннје извршено, поред све њихове унутрашње сродности. Врло много опаснији су за правну сигурност сви они преступи, који се врше са размиглљеном употребом свих могућих средстава, и опасност кад се злочинац користн спољним околностима према својим жељама, и кад се удрул:ује с другима ради вршена преступа. Осим тога има аонављања исте кривице пошто се искусила ранија казна. Психосошки мора се то много шире схватити. Понављање иреступа може бити и онда, кад између оба не стоји никаква казна. Али није довољно да једна индивидуа према једнаком искушењу, показује и једнаку малу способност отпора, него као понављање мора се узети и то кад преступи као што су крађа, утаја и превара, или као што су телесна повреда и увреда, потичу из једнаких психолошких мотива.