Policijski glasnik

СТРАНА 402

ПОЛИЦИЈКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 51 и 52

Тај млади обешењак, прислушкујући на вратима, докучио је тајну своје матере, па је потражио но Фијокама и дочепао се једнрг писма. Набрајање уцењивања дуже је, но пабрајање светаца. Ја не бих никад завршио, кад бих хтео причати само најинтересантнија. Уцењивање је један од главннх задатака шефа сигурноети, који мора да врши послове ове врсте с оеобитом смотреношћу. — Али враћам ее на »Дан шеФа сигурности,« један сасвим обичан дап... Декорисани гоеподин, који је дошао да се жали иа уцењивање од ш>ких беспосличара, отишао је од менеумирен мојмч обећањем да ћу похапсити његове гониоце. Нека госпођа извесних годипа уђе. С много учтииости расгштује се о мојој Фамилији; за тим почиње... Боже небесни! та то је нека луда: — »Господине Гороне, ја ее уздам једино у вас да ми можете повратити моја права. Ја сам унука дукиње де Бери, а доказ је то, што имам кринов цвет на левој стражњици. Господин шеФу сигурности, погрудите се дакле те разгледајте !" Несрећница већ загрће своје сукње, те имам грдне муке да их јој спустим! Полако одведем је до врата објашњавајући јој, како ја немам моћи да збацим Председника Републике, те да је повратим на престо њених предака. Био сам тако речит, да она оде насмејана, без сумње да покаже свој кринов цвет чиновницима већег стенена. Али оиа ће опет доћи. То је кобно ; — лудс су штићеници шеФа сигурности ; она ће опет доћи, као и она друга, која је долазила више од седам година, бар један пут месечно, , да ми прича како је она била кћи царице Евгеније. По несрећи све луде нису тако мирне као ове две жене. Видео сам и такве, које твр^аху да имају течности у рукама, глави плп ногама, и које за неколико минута ступаху у такво одушевљење, да сам био нринуђен да их пошаљем у управину (Депоску) болницу. Ово ме нодсећа на један драматичан догађај, у ком сам и сам учествовао. Г. X..., вини чиновник једног великог надлештва, с којим сам био у пријатељству, пише ми једнога дана и препоручује ми једног младића за кога се он заузимао и кога су, као што је изгледало., прилично кињили и гонилн сродници из провинције. По себи се разуме, ја примих тога младића врло љубазно и отпбчех с њиме разговор. После пола часа, ја сам био на чисто са својим убеђењем. Он тврђаше да су рођаци из провинције гледали да га убију, и да он налази њихове прсте у свима најнезнатнијим неприликама у животу. — Драги мој, рекох ја своме нријатељу, кад га после неколико дана нађох, ваш младић је луд. Код њега је у зачетку лудило гоњења. Ја вам јамчим, да је тај младић тих, миран. Носле извесног времена, „тихи и мирни" младић дође понова к мени. — Господине Гороне, рече ми, хоћу да вам покажем колико сам омрзнут од.своје

Фамилије. Ево једног лонца с медом, који ми је опа послала а он је отрован. Дајте га да ое испига (анализира). Утишах свога посетиоца што сам боље могао, па одох к своме пријатељу чпновнику. — Бојим се имаћете право , рече ми он овога пута. Приметио сам код мог штићеника чудновате мислим, које су ме поразиле ; али свакојако, то је честит момак потпуно нешкодљив. Његово је лудило мирно! Ја се нисам никако слагао с тим мишљењем. На против , у извесним трепутцима, младић ми је изгледао јако узнемирен ; али не могадо убедити Г. X... Међутим, био сам тако потресен овпм неср( ћним догађајем, о коме сам поднео рапорт уиравнику, ралорт ко.ји је за тим послат шефу болнице за душевне болестп. Једва да је било ирошло шест месецп. Једнога јутра кад сам пошао на пут за Лондон, сретох се с једним комесаром полиције на кеју де" л'Орлож. — Зпате ли, рече ми, да је X..., ваш пријатељ, управник..., сад, пре једиог часа, убијеп ? — Како то? узвикнух ја, дирнут овом вешћу, а ко га је убио? — Нека луда! — То је, узвикаух ја, мој лудак! Убица је, заиста, био »мирнп и нешкодљиви« лудак. То јутро, кад је мој пријатељ чпгао новине, прекрштеннх ногу, лудак се кришом привукао и размрскао му лобању револверским метком. Чувајте се мирних луда; оне су готово увек тако исто оиаспе, као и немирие луде. Како је потребно да случај увек меша међу ствари са свим жалосне врло смешне стране, и против воље, дознав гако за смрт свога прпјатеља, ја се сетих лонца с медом, којп ми је био оставио мој млади лудак. Шта ли је било с њиме? Вратив се на кеј де-з'ОрФевр, угштах служитеља канцеларијоког сећа ли се шта је било с лонцем меда , који сам му дао на чување. Видех сиротог човека како бледи, савија прсте. — Госиодине комесару, рече он збуњено, приликом наше сеобе са кеја де-л' Орлож на кеј де-з'ОрФевр, ја сам нашао лонац. Мислио сам загубиће се, па сам га однео својој кући, где смо мед појели. — Несрећниче ! узвикнух ја, подражавајући славиу реч, ви сте се сви отровали! Сиромах мој слулштељ беше се у један мак сграшно збунио ; за тим се поврати, помишљајући да је вигие од два месеца прошло од употребе отрова и да, код куће његове, нико није био болестан. — ШеФу, рече ми агенат, који се налази пррд мојпм вратима, доцкаи је. Ако пристајете, ја ћу рећи да сте изишли: иначе никад нећете доспети да потпишете пошту. Поред тога имате испит ириправника џелатских. Ах! јест! испит ириправника џелатских! опет један од оних старих препотоиских обичаја, прогив којих сам провео своје време у протествовању. Питам вас

нешто у чему су г. Тејлор. г. КошФор или ваш слуга способни да цепе слецијалпе склопости неке индивидуе за сечење главе! Да ли је због тога, што није било више кандидата г. Дајблер изгледао вечити; или због тога, што се, најзад, појмила бесмпсленост тога исппта? Последњих година ја не видех впше ученике-џелате; али по мом доласку у службу, то је била једна од прерогатива шеФа сигурности, да вршп испитивање кандидата џелатских. Каква чудна неприлика! Неки богослов раскинув са црквом, који тражп зараде на ма који било начип, тражи у исто време место кочијаша Фијакерског и црмоћиика џелатског; некн адвокатски пнсар иамамљен ромаитичним називом „Џелат," некп иисмоноша који велп да је то добар положа.ј, у коме се ие ради свачога дапа; момци месарски, којпма је све једно заклати овна или одсећи врат једноме човеку. И шта знам ја још ! 11 ако ми је Берже, помоћпик Деблеров, поклонио једну врло леиу гилотину од махагопа, која се може вндети на камипу у мојој канцеларији, ннсам захтевао од нриправпика да предамном врше пробе, чак ни на Фнгурама од хартије. Ја сам се задовољавао да сгавим у протоко побуде које су их, ио њпма, обвезивала да мо.те за паследство господина нз Париза. Одговор тих џелатских приправппка, својом отрцаности, огадили су свима твирцима романа. Оии би се сви могли потпуно овако укратко свестп: »Ми бп смо желелн место добро нлаћепо, где пема миого рада." Што се тиче предрасуда гомиле, неоппсаног страха, који у пркос свему изазипа у нашем друштву човек, чнји је занат да убија, није се један једини ти.ме бавно, па чак и нмао потпуну способпост за разумевања тих ствари. — ШеФу, још једпа госпођа молп да уђе к вама, тиче се Ствари сигурности. Висока млада жепска, нокривеног лица трос'1 руким велом, тако густим да је потпупо немогуће распозпати јој црте лица, уђе у моју канцелариЈу: — Господине Гороне, мој ће вам постуиак изгледати, може бити, чудиовах; али ме већ одавно мучи ово иекушење, да ие могу више да издржим: ја дођох да вас замолим да ме примите у службу нолицијскуј Ја објаоннм, на моју велику жалоот, да никако немам чиновника н;енскога пола, као у политичкој служби, и да је сва помоћ коју политичка полиција може иматн од женских, згодном прилпком, какво корисно обавештење... — Али ја не дођох само то да вам понудим, г. Гороне. Знајте, ја имам врло важно обавештење у овом тренутку. Г-ђа Ћ..., у улици Ћ,..., не само шго држи тајио простптутску радњу, него још сваку ноћ приређује играње рулета. Ретко да прво обавештење, које даје полицији једна женска, није освета каквој супарипци или невериом љубазнику. Добио сам их много од полицијских наметлшваца, готово толико исго као од назови отмених људи, жељних да буду награ-