Policijski glasnik

СТРАЕА 404

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 5Н и 52

Хтео је да клекне предамном. Морао сам да га умиравам. Он, без порицаша „води свој посао.* Оно, у осталом, то је једини посао који он зна. Једино његово средство. Када га веома наједе робијаши, — он се једино тиме брани: — Сподбићу за гушу, нећеш ни зенути. Осим тога „свога посла, <( Валдоха је и иисмен. Научио је у заводу за поправљање. — Иисменосг ме и упропастила! „Башибозуци" су уловљени благодарећи Балдохи. С другом он је отишао код једног самца старца дрвара, ко бајагим да купе дрва. У сред разговора, Балдоха удави старца, претресу га, поломе све у стану, ништа не нађу. Идућегдаиа, читајући у крчми новине, он прочита и за то убиство: — Новац, — близу тридесет хиљада, био је сакривен у доколепицама покојниковим, и остали су недирнути. Балдоха се раскикотао. — Шга се смејеш? — питао га је крчмар. — А како не! Староверца неког вечерас су у Сокољнику убили неки, свуда су тражили новац, а он био у доколеницама. „Убиство у Сокољнику® дигло је грдну ларму у Москви. Сва се полиција дигла на ноге. Од крчмара су дознали за подозриви смех Балдохин, ухватили су га и навели да је признао. — А зар си ти тако спокојно ишао, на такав посао? — А него шта? Оно истина, мало је незгодно. Али ја сам увек пред „посао" пио по Флашу вотке, да подгрејем крв. Како он подноси робију? Када сам га једаред питао за казамат. — Казамат? Ничево! Као ноћни азил на Хитровки. ТАЈАНСТВЕН ДОГАЂДЈ криминална прича Халбергерова смрт беше изазвала велику узрујаност. Консул Халбергср, један од најбогатијих и најугледнијих људи у целој вароши, умро је изненада без икаква знака неке болести у својој четрдесет првој години. Ускоро за тим — било је то једне суботе —- састадох се с мојим нријатељима у једној пивници. Сви су говорили само о тој ствари, о поведеној истрази и т. д. Доктор Кумер, наш незаборавни иријатељ — сад и он почива већ у хладној земљи — ћутао је као закован. — Да ли је у опште тако нешто могућно ? узвикнуће ректор Вогт, окренувши се Кумеру. Сви зането иогледасмо у доктора. — Да ли је могућно?... Све има свог природног узрока, иитање је само, да ли ћемо га ми пронаћи . .. Под овим небом има много ствари, о којима ваша школска ФилосоФија ни иојма нема.

— Б, дед нам испричајте нешто, господине докторе, рече реФерент В олф, особити докторов поштовалац. — Драге воље... само ако ме хтеднете слушатн... Испричаћу вам Један загонетан случај, који сам на крају крајева расветлио. Сви се примакоше ближе, да би могли боље чути. — Од тада је могло проћи десет година. Ја сам тада у Хамбургу имао добру праксу. Једног хладног зимског вечера седео сам уз камин, пушио цигару и прелнставао један нов научни часопис, који мн је послат на виђење. У том пријатном расположењу био сам узнемирен. На капији зазвони звонце, а ускоро за тим у собу уђе један господин од својих тридесет година, по чијем се држању видело да је био аристократа. — Моје је име Едгар Харденшгајн, рече он, пошто је на сто спустио једну посетницу. Видех, да је карга била украшена неком круном или грбом. Замолих га да седне. — Хвала, рече он нросго. За тим после малог размишљања настави: „Морам вам испричати једиу чудну историју, господине докторе; ја мислим да ви морате све знаги ако хоћете да ми пружите своју лекарску помоћ. Кад ме погледате, мислићете као што и сам мислим, да сам јак и здрав. Моја два брата била су још пре две године здрави као и ја — ваљани јахачи и ловци, и обојица су умрли од махне срца. Кад је мој отац умро пре три године дана, предузео је наше породично имање у Хорстехуду мој најстагији брат Бото. Он је тада био потпуно здрав, али после годину дана је умро. По том је имање наравно пало на мог другог брата. И он је умро после неколико месеци. Опе г су лекари говорили о некој махни срца, не могући ништа подробније о томе рећи. Ја сам једини син, који сам још у животу и још ове недеље примићу на управу имање. Ви ћете појмити да се ја не могу одупрети извесном страху. Можда ће бити важно, да добијемо уверења, да сам био потпуно здрав, кад сам примио имање, и стога вас молим, да ме сад прегледате. — Ваша ствар је одиста врло чудновата, рекох ја, кад је он довршио и у своју се столицу завалио, а зној му у крупним грашкама с чела лио.— То је одиста чудан случај, у толико више што махна срца не спада у болести, које човека одједаред, изненада сруше... Да лп су иначе какви симптоми сумњиве ирироде били скопчани са смрћу вашег брата? — Не, ни сами лекарн нису били на чисто, од какве је болести боловао. Али главно је, да су констатовали да је умро од мане у срцу. — Ја сам мишљења, рекох ја, да би се та ствар још могла испитати... Најпре бих био рад да констатујем, како је с вашим здрављем. Затворих врата и рекох му да се свуче. По том га прегледах по свима правилима науке и уверих се, да сам имао пред собом човека непрекорна здравља. Његово

тело било је очеличено разним спортовима, довољно јако да поднесе најтеже страпаце. — Све је у реду, рекох. Не налазим ништа шго би дало повода ма и најмањој сумњи. Међу тим ја бих морао чешће да вас виђам, да ми не би умакао из вида ни један сумњив моменат. — То је баш оно за што сам вас хтео молити, одговори он. Ви бисте ме ослободили једиог великог терета. Ја се уздам у вашу помоћ. Сутра путујем у Хорстехуд. Моја кућа вам је увек отворена. Рекавши то онрости се са мном. Више по један сахат седео сам и премишљао о тој ствари. Било је одиста чудновато, да два човека у кратком размаку времена од две године умру од мане срца, и то два потиуно здрава човека, који су наследили велико имање, * * * Носле пеколико дана био сам у Хорстехуду. Лепа, у бршљан и зимзелен обрасла зграда, беше идеалан летњиковац. Нађох господина Хадденштајна. Он је био мирнији но оног вечера. — Ја ћу да вам унутим неколико питања, која немају никакве везе с медицином, рекох му. — Ко би у случају ваше смрти наследио имање ? Он ме погледа зачуђено, али мирно. — Оно би, рече он, прешло на једног мог удаљепог рођака, који је сад у Лондону директор једног великог индустријског удружења. Он је дуго времена био засгупник великог лондонског машинског друштва „Унион" у Индији и тамо је, кажу. стекао велико имање. — Јесте ли га кад год видели или што о њему чули ? — Нисам могао, одговори он, али мој најстарији брат добио је од њега једино писмо, кад је мој отац умро — изјаву саучепЊа, ГроФово лице мало се намршти. Беше очевидно, да му је било непријатно, да се који његов рођак ма на какав начин сумњичи. Имао сам много посла, те сам тек после неколико недеља отпутовао у Хорстехуд. Ја нисам добијао никаквих писама, који би дали повода бојазни. Кад сам поново дошао, господин Харденштајн, који као да беше стекао великог поверења у мени, проведе ме кроз све просторије старе куће; беше т.о одиста дивна грађевина. Он ми показа и обе оне собе, у којима су умрла његова несрећна браћа; али ни ту не нађох ништа, шта би могло изазвати ма и најмању сумњу. Рехох свом клијенту (кога нисам Ваљда могао сматраги за пацијента), да су његова браћа одиста морала умрети од мане у срцу, као што су то лекари рекли. Међу тим овај иут морао сам ја код њега коистатоваги иромену у радњи срца — чешће нрекидање откуцаја. Али то се дешава и код људи нормалног здравља и не оправдава бојазни. — Саопштих господину Харденштајну своје опажање.. * После месец дана показаше се код Едгара, који ми је био постао прави прија-