Policijski glasnik

БРОЈ 51 и 52

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИ14

СТРАНА 405

тељ, први пут озбиљни знаци тешког обољења. Он је у највећем степену патио од срца; срце је радило бурно; удари су били врло јаки, артерије су биле и ударале а дисање је било убрзано. Час би се опет срчана радња умањила и дисање веома убрзало, То ме испуни силним ужасом. Зар да и он као и његова браћа умре од те сграховите, загонетне болести, од које пре неколико недеља није било никаквих симпгома? — Мени се чини, рече ми Едгар, да је то најчудноватија бољка што је знају лекари. Све ми се чини као да ме неко лагано убија. — Лагано убија!... Те речи су ми цео дан звониле у ушима. Да ли је тако што било могућно у деветнаестом веку? Оканух се те мисли као луде. Затим уговорих с мојим пријатељем читав план за војну. Било је потребно да се слуге тачно посматрају, да се свако јело, свако пиће тачно испита. Зато сам морао више дана остати у замку. Срећом код слугу сам још од почетка бно представљен као гроФов школски друг. У моју собу, која је била у побочном крилу, био сам спремио неколико справа ради испитивања животних намирница. Из обазривости радио сам само ноћу, дању је све било затворено. Одмах хоћу да нагласим, да најбрижљивија хемијска анализа није показала ништа. Напротив! Храна је била изврсна, да ја и мој пацијенат бољу нисмо могли желети целог века.. Шта да се ради ? Ја сам готово непрекидно посматрао слуге. Проучавао сам сваки њихов покрет, сваки израз лица... уображавао сам, да сам употребио све вештине једног криминалног комесара, али ништа, баш ништа није откривено. ГроФово стање није се погоршавало толико нагло, али се ипак погоршавало тако, да сам то погоршање могао констатовати приликом сваког прегледа срца. Кињио сам свој мозак не би ли нашао нов пут за решење загонетке. Једне ноћи, кад сам тако премишљајући лешкарио у мојој постељи, паде ми на ум, да би могао бити још једини сумњив човек — сам Едгар Та ми миоао сама беше некако дошла у главу. — Како спаваш ? упитах Едгара сутрашњег дана. — Не могу да се пожалим, одговори он безазлено. — Али мене би то веома умирило, кад би ноћу био уза те, рекох му. Јер ако би наступила криза... — Кажи истину! да ли ћу ускоро умрети. — Твоје стање одиста задаје брига, али није за бојање. Међу тим ја сам рад све да употребим. Допусти ми да спавам овде у књижници до тебе. — Добро! Наредићу да се намести та соба. — То не! Спаваћу на канабету. Веруј ми... да је тако боље... пе треба да и то знају слуге.

Та напомена га је убедила. Гроф је имао обичај да спава крај отворена прозора. Једно горње прозорско крило било је отшкринуто. Ја сам ту меру из хигијенских разлога могао само да одобрим, пошто је прозор гледао у диван врт. Ме1)у тим бејах наредио, да се то крило ни кишну или бурну времену затвори. Једне ноћи паде ми на ум, да прозор затворим, јер се спремао олуј. Али кад сам био на прагу између обе собе и видео да гроф тврдо спада, • опет сам се вратио у своју постгљу. Нисам га хтео узнемиравати. Ако би наступила олујина било је још времена, да га пробудим. У тај мах чух неки чудан шум на зиду који је био с лица; шуштање лишћа на бршљану, којим је зграда била обрасла, за тим као неко повлачење уза зид. Чинило ми се да сам се био укочио од ужаса. За тим се чуо лаки звекет прозора спаваће собе. Прозор се иије могао видети из моје постеље, али ја сам чуо сасвим јасно, како се нешто на врховима прстију привлачи нацијентовој постељи. Не знам шта ме је било везало за постељу, да ли страх од тог непознатог или жеља, да решим загонетку. Чинило ми се као да сам у мраку видео једну сенку, али после неколико тренутака чуо сам опет шум и шуштање на спољњем зиду. У тај пар загрме и пуче гром. ГроФ скочи уплашено из своје постеље. Запалих свећу и похитах свом пријатељу. Опипах му било. — Шта ће ти то сад? рече он зловољно. Све је улллудно. — Буди паметан! то мора бити, ја ћу те отети од једне ужасне опасности. Тако... и сад разголити руку... морам прегледати кожу... Чекај, донећу микроскоп. — Не разумем те... Шта ће ти то! — Објаснићу ти... Мислим да сам решио загонетку. Кад сам узео микроскоп, брижљиво сам прегледао пацијентову кожу. Наједаред дрекнух; нашао сам оно што сам тражио. На доручју и рукама налазиле су се малене тачкице, које голо око није могло видети, и кроз које је грофу на неки начин уношен у тело лаган али смртоносан отров. — Истиниге су речи, које си пре неколико дана изговорио. Тебе неко лагано убија. Он скочи са своје столице; али се с боним криком завали натраг и притисну руку на груди. Ненадно узбуђење било је и сувише снажно за ослабело срце; али после неколико минута он се опорави. — За име божје; објасни ми. — Добро ! Одговорих ја. Ако је злочин по средини он мора имати и свог мотива. Међу гим једини мотив може бити тај, што је потребно, да неко дође до твогимања. Кад си ми ти причао, да, би у случају

твоје смрти добро прешло на једног далеког рођака, који је био у Индији, узео сам одмах да читам књигу о отровима. Нашао сам да у Индији има извесан отров, који полако убија. Алидабисетај отров могао и уштрцавати у крв, до тог сам закључка дошао ноћас, кад сам опазио тог лопова крај твоје постеље. Теби је ноћу. кад спаваш, убризгиван отров. Али још има времена да се спасеш. Три ноћи сам лежао скривен у спаваћој соби, с запетим револвером и непрекидно гледајући у отворени прозор. Али ништа се не зби. Четврте пак ноћи одигра се комедија. Бејах лако задремао, кад али ме пробуди шум на прозору. И неко је улазио. То није била авет, већ човек од меса и крви... и то врло снажан, крепак човек. Полако привуче се тај лупеж спавачу. и таман га додирну својом фином иглом, кад али ја дигох револвер и опалих. После пуцња наста крик. Тамна прилика сруши се на под. Наста врева и забуна. Слуге појурише у собу. На поду је лежало тело једног неваљалца, који је убио два човека и био на путу да убије трећег — мог пријатеља. Едгар је познао у њему свог сродника из Лондона — човека, који би био наследио Хорстехуд, да му је ђавољи план испао за руком. Рана није била смртоносна, те је убица био излечен и морао отићи на робију Међу тим мени је пошло за руком, да Ед гара излечим потпуно. Своју љубав пренео је и на моју кћер, која му је већ неколико година жена и која с њим врло срећно живи. Позвали су ме баш да ове године код њих проведем божићне празнике.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања. I. <(Код овога суда налази се десетак тужаба, које су му ноднесене за иступне кривице пре месец и више дана, по којима суд није ништа радио, јер није био сигуран, да ли је по чл. 94. тач. 4. под б. закона о општинама, он надлежан или не. Како је сада последњим изменама измењена тачка 4. под б. зак. о општинама, и судовима општинским дато право суђења за све кривице из III чаоти кривичнога закона, то наотаје питање : да ли суд општински може сада да цредузме и доврши истрагу по тужбама предатим пре ових последњих измена у закону о општиаама. када није био надлежан. — На ово питање одговарамо: По свима тужбама, које су се затекле код еуда, ако нису кривипе застариле, општински суд може да предузме истрагу и казну изрекне, јер на то има права по поменутој измени. Ако је раније по неким тужбама чинио и извиђај, сада нека обнови ту радњу, како му се не би могла порицати надлежност извиђања.