Policijski glasnik

СТРАНА 130

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРО.1 15

Ово решење одобрило је начелство окр. моравоког, као на закону основано, поред разлога, у њему изнетих, још и о тога: што, по § 903. грађанског закона, компензације — пребијања дуга — не може бити, јер нема обостраних обавеза, пошто је дуг Симин, који једавно умро; за тим, пгго осуђени Сава, није ничим доказао, да су Миливоје и Живојин синови Симини, и да су га они наследили; и најзад, што није доказао, под којим су се условима Живојин и Миливоје примили наслеђа — да ли без или са пописом. Ово решење начелства одобрио је министар унутрашњих дела решењем од 28. јуна 1904. год. ШБ 18053. Државни Савет, по изјављеној жалби, нашао је, да решење министрово не одговара закону, јер је њиме одобрена неправилна радња начелства окружног из ових разлога: Из извршне пресуде Апелационог Суда од 7. авгус.та 1902. год. № 2973, која је поднета на извршење начелнику среза темнићског, види се, да су тужилачку страну нредсгављали: Миливоје С. Стојковић, из Бачине, и маса пок. Жив. С. Стојковића, из Бачине, коју су заступали стараоци Стојан Тодоровић и Стојан Пауновић, и да је тужени Сава Топић, поред осталог у пресуди изложеног, о чему је спор вођен, осуђен да накнади тужиоцу Миливоју и тужилачкој маси сваком п'6' 41 дин. на име положене таксе, и на име свију трошкова сваком тужиоцу по 80 динара. Па како су у овом спору била свега два тужиоца: Миливоје Стојковић и маса пок. Жив. С. Стојковића, а не три, као што је то погрешно узето решењем начелника среског, јер стараоци као заступници масини не представљају тужилачку страну, већ масу као једну парцичну страну, — то је полицијска власт, извршујући поменуту пресуду, требала тражити да тужени положи: за тужиоца Миливоја 41 дин, на име положене таксе и Н0 дин. на име трошкова — свега 121 дин., а толшсо исто и за масу, као другу тужилачку страну. Дакле, свега 242, а не 322 динара, као што је то погрешно узето решењем начелника среза темнићског од 8. марта 1904. год. Л« 7418, које је начелство окружно одобрило, а по том и министар ожалбеним решењем. Неправилност решења министрова огледа се још и у томе, што је њима одобрено решење начелства окр. моравског, којим се начелство ненадлежно упустило у расправу спорних питања, на име питања о компензацији, с погледом на § 903. грађанског закона, налазећи, да компензацији, коју је тужени Топић истакао, нема места, како с погледом на наведени пропис законски, тако ни с тога, што тужени није доказао : да су тужилац Миливоје и пок. му брат Живојин синовипок. Симе Стојковића, који му дугује извесну суму новаца но осудном решењу судском, на основу кога је и истакао питање о компензацији; даље, да није доказао, да су тужилац Миливоје и пок. му брат Живојин наследили свог пок. оца Симу, и да су се, и под којим условима, примили наслеђа свог пок. оца Симе, те да би за његов дуг могли бити одговорни, у смислу

§ § 34., 394. и 489. грађан. судског поступка. У расправу свију ових питања, као спорних, није било надлежно начелство да улази, већ је било дужно. да с обзиром на наведене околности, упути осуђеног Топића иадлежном суду, те дл судским аутем докаже да траженој комиензациЈи има места, кад му то ираво осиорава тужалачка страна. а Ово иосматрање саветско усвојио јс министар унутрашњих дела. (Решење саветско од 14. децембра 1904. год. Бр. 9553.)

Један случај неумесне лримене § 466. грађан. судског поступка. С. II., као бивши благајник општине б..., за више учињених утаја у дужности благајничкој кажњен је извршном иресудом Апелационог Суда са пет година робије, и да утајене суме општини накнади. За наплату ових утајених сума, среска власт, преко дотичног општинског суда, узела је у попис целокупну имовину, како осуђеног, тако и његовог оца Л. Разлоге за ово, среска власт нашла је у томе: што је Л. као отац, јемствовао за свога сина С., приликом његовог пријема за благајиика, да ће накнадити све што његов син као благајник упропасти; а по том пристао, да пађени иедостатак у каси његовог сина, у суми од 2795 динара, положи каси онштинског суда, што ако у одређеном року не би учинио, онда да се за обезбеду горње суме стави прибелешка на његово имање, и иродајом истог општина измири. Кад је Л.. са осталим овојим синовима, затражио од начелника среског, да се иставе од продаје њихови делови, а прода само део осуђеног С., — начелник срески, из наиред наведених разлога, одбио их је од тражења решењем № 11620 1903 год., наводећи, норед осталог, још и то, да је одобреном прибелешком, од стране Л , на његово имање, пописато имање постало залога за наплату утајених сума од странб С.; а да остали његови синови не могу тражити истављање њихових делова од продаје јер су, у времену датог јемства, били малолетни. У исто време упутио их је суду на парницу за скинуће прибелешке сањихових делова, ако хоће и успеху се надају. Ово решење начелника среског одобрено је од стране начелства окружног и Министра унутрашњих дела. По изјављеној жалби, Државни Савет пашао је, да решење Министрово не одговара закону, из ових разлога: У § 465. грађан. судског поступка изложени су случајеви, у којима може нолицијска власт, без пресуде или решења, приступити наплати. Ни један од тих случајева није овде. Жалитељ Л. је на саслушању свом код среске власти, од 15. марта 1901.године № 10754, изјавио: да нризнаје недостатак у'каси суда општине б..., којом је његов син С., као благајник руковао, и обвезао, се да нађени недостатак, у суми од 2795*68 дин., положи општинској каси за десет

дана, што ако не би учинио, онда да власт за обезбеду горњо суме стави прибелешку на његово имање у селу Лозну, и продајом истога општину измири ; а за тим, на доцнијем саслушању од 5. маја 1903. год. № 6955 изјавио : да је он јемствовао општини б... да ће платити кривичне трошкове. т. ј. оно што упропасти његов син, као општински благајник, и при томе остао, наводећи да ако је јемац, да није кривац, и да зато не може одобрити да му се иродаје имање, већ да одобрава, да се узме у попис и прода плод са његовог имања, кога је имао у 1903. години (шљиве, пшеницу, зоб...) Према оваким изјавама његовим, спорно је питање о томе: да ли је изјава жалитељева лично јемство за сина, у смислу § § 828. и 829. грађанског закона, или сгва.рно, према § 481. поменутог закона, датим његовим имањем у залогу. С тога је полицијска власт требала да упути општину б... надлежном суду, те да судским путем тражи : да жалитељ, на основу напред наведених његових изјава, буде осуђен па плаћање накнаде штете за свога сина, ио осуди над њим изреченој извршном пресудом Апелационог Суда од 24. августа 1902. год. № 3322., како би се у смислу § § 461., 462. и 463. грађан. судског поступка могло приступити наплати од жалитеља. Ово посматрање Државног Савега усвојио је Министар унутрашњих дела. Саветска одлука од 3. септембра I 904. год. Бр. 6888.

Војници, кад се за време службе под барјаком онеспособе, не подлеже плаћању војнице. (Последњи одемк нл. 2. закона о устројству војске). Н. К., из Б., пошто је регрутован, ступио је у стални кадар ради одслужења свог рока. У кадру је остао на служби све док није на часу наставе био обрањен бојним метком у леву руку и тиме постао за даљу службу неспособан. То је било 5. Фебруара 1889. године. Тада је пуштеи кући, и од тога доба, па све до месеца јула 1903. године, нити је ишао на вежбу, нити плаћао војницу; а тада је суперкомисијом утврђено, да је заиста несиособан за службу, и оптерећен, решењем команданта дринске дивизијске области од 10. децембра 1903. год. Бр. 7695., војницом за све горње време, а пошто је још, при пуштању кући, решењем команданта исте дивизијске области од 3. Фебруара 1889. год. Бр. 270. био подвргнут плаћању војнице, па то он пренебрегао, кажњен је и плаћањем личне порезе за све горње време до 1. децембра 1903. године. Ово решење команданта дринске дивизијске области одобрио је и Минисгар војни. 11о изјављеној жалби, Државни Савет одлуком својом од 17. септембра 1904. год. Бр. 7251. поништио је решење Министрово са ових разлога: Кад је жалитељ, као сиособан за личну службу, нримљен у војску, и ту на служби остао преко 11 месеци, па се за време те службе под барјаком и онеснособио, што