Policijski glasnik

С/ГРАНА 228

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 24

су казни против они, који неби слушали и тачно извршивали наредбе полицајне власти. Последице ови издани законодавни мера беху у многом успешније. Неколико ајдучки чета би од то доба разтурено доста ајдука и убица сатрвено, више јатака пронађено и суду спроведено; а многе куће и породице, на које је била основна сумња, да помажу ајдуке и лопове, сасељене су ближе у села. Власти с.у полицајне на све стране, а особито у поменутим пределима ревностно дејствовале против ајдука, лопова и други зли људи. и придржавале су се расписа мог од 3. маја 18(53. 11№ 2624 којим сам издао простраио упуство, како имају разумети овај ванредни закон од 24. априла исте године, да неби случајно из непажљивости и невини људи страдали. За кратко време од пет месеци под дејством поменути закона стање се у земљи относно ови зала доста добро поправило, и то у толикој мери, да су поменута злочинства у тим пределимаготово нестала. Тај успех учини, да је под 29 октобром те године издато највише решење, којим је укинут иреки суд за цело окружије рудничко, и за оне срезове окружија крагујевачког, београдског и ваљевског, за које је био проглашен па је у тим окружијама повратило се редовно стање. Но ако су у поменутим пределима и показали ти ванредни закони повољне успехе, морале су и даље оне мере оставити се у окружијама чачанском и ужичком. Истина и у овим окружијама, а особито у ужичком, учињено је много од стране власти и народа, да се утамане ајдуци и лопови; народ је најсвесрдније помогао власти у дејствовању против лопова, и народни војници поједини места учинише лепе услуге земљи својим садејствовањем против зликоваца; али се опет није постигло све, што се желило. Па се није ни чудити томе, кад се мисли на иоложај оног предела. Но осим тога има јошт једна околносг, а то је, што ајдуци, убице, лопови и други зли људи, иалазе у суседној Турокој, куда лако прибегну, безбедно склониште и закриље. Сваки ајдук и лопов, кад га погоне наше власти, и наши људи, стара се докопати границе, пређе у Турску, па ту се склони за време од сваког гоњења; и ту се налази он после у пуној безбедбедности. Да. би се против ајдука и други злочинаца могло дејствовати с повољним успехом јошт је од преке иотребе, да кметови као власт обштинска, охотно потпомажу полицајну власт у званичним предузећима, при истраживању и хватању криваца. Искуством је међутим доказано, и осведочено, да се на многим местима, и то баш онде, где се лоповлуци и ајду ковања најчешће догађају, кметови па и други отлични људи устежу с пуном ревношћу у томе; јер се често догађало, да се хрђави љ.уди изпизме на такове ревностне кметове, па им запале сено и куће, иобију и покраду стоку а чпне им и друге штете«. 1 ) * * * Добро познатим уставом од 29. јуна 1869. год. учињен је читав преокрет у нашем државном животу, али је иолицијска власт остала, у главноме, недирнута. Што је још веома ') Протоколи редовне Народне Скупштине за 18Н4. год., етр. 45 —48.

карактеристично, у овом уставу нема ни једне одредбе, и једне једите речи, која би се односила на полицију. Обил њене делатности, према овоме, и даље је остао у границама устројства окружних пачелстава од 12. маја 1839. Настшениу а од 8. јупа 1839. и устројства централне државне управе од 10. марта 1862. год. Противно овој својој непотпуности у односу гса полицијским, иа и свима извршним властима у оиште, устав од 1869. год. садржи детаљне одредбе о судовима и судош властима, иредвиђајуКи у своме 117. члану и иотротпо сцђење за разбојништва, опасне крађе и наљевине. Ну, и поред свију својих непотпуности и мана, уставј овом не може нико пореКи да је, противно рапијим двама уставима, чист од сваких страних утицаја— да ;је био први и .прави српски устав у ослобођеиој, али још ие потпуно независној Србији. Ово и јесте главни разлог, који нас је руководио, да с њиме завршимо наша излагања о историјсш развитку полицијских власги у Београдском Пашалуку и оолобођеној Србији, пошто од његовог постанка па до наше потпуне независности (22-11-1882) нема, као што смо већ поленули, никаквих знатнијих измена у развитку и надлежпоеи полиције. Дужни смо још констатовати, да се овај развитак, н поред свих рђавих иолитичких прилика у којима се Србија налазила, поклапа у главноме са општим развитком поЈ.нције о коме је реч у уводу овог дела. Из локалне полицијске власги за време Турака, развша се у првом устанку иатријахална иолиција, чији је даљи природни развитак нагло пресечен пропашћу земље и слободе 1813. год. У почетку другог устанка, дужности полицијских влаотн идентичне су са дужностима унутрашње државне администрације све до установе судова, иосле којнх и појам о полицији и њеном задатку постаје одређенији. Уставом од 1835. год. полицији се, иоред осталог, стављаг у дужноот и старање о културном и иривредњш напретку народа, док јој се наметнутим турским уставом од 1838. год. дужности детаљишу и своде на извршну и иревентивну иолициЈу. Најзад је дошло устројство централне државне управе које је, ослобођено страног утицаја, проширило обим полицијске делатности на ред, сигурност лица и имања, здравље, штампу, потпору сиротиње и убогих, управу пошта и толеграфа, а све ово, као што смо видели, увршћивао је и Бло ку главне дужности полиције овога времена. Јасно је, према овоме, да је>развитак наше полиције до 1869. год. ишао упоредо са развитком друштвеног и државног живота. Не може се на жалост рећи, да је овако бим и после 1869. год. Поред неоспорног напретка, који смо мн за последњих 30 год. у свима другим цравцима учинили, задатак наше полиције остао је и даље у границама устројства централне државне управе од 1862. год.!!! Београд, 1904. год. Д. Ђ. Алимпи*

ПОУКЕ И УПУТИ

Један случај из чл. 13. закона о таксш. П. Ђ. Ј., пенсионар, поднео је 15. децембра 1897 године тужбу лозничком првостепеном суду и тражио осуду извесног дужника. Али како му није било могуће де одмах положи и 218. динара на

име спорне таксе, то је, користећи се проггасом чл. 13. закона о таксама, положио суду у депозит као гарантију три државна лоза 2°/ 0 до свршетка сиора. Сем тога депоновао је и 13-10 динара на име интереса за једну годину. После тога упутио је акт суду и известио суд-, да је то своје примање наплатио, иа, одустајући од поднесене тужбе,

молио је суд, да му се дати лозови. којн су у депозиту, врате. По овој молби, суд је нашао: да се свака такса по чл. 5. закона о такоама, мора унапред да плати и да је тужи.иц депоноване лозове предао као залогу за наплату таксе, која је као таква и причљена, на основу чл. 13. закона о таксала, пошто је вредност спора већа од 200.