Policijski glasnik

СТРАНА 258

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 27

могу сматрати као лица сиротног сгања. Под тим лечењем разуме се бесплатно купање и неплаћање кур-таксе. 2. Нико нема права на бесплатан стан у бањи сем оне сиротиње, која од своје општине добијеуверење о сиротном стању. Па и ова сиротиња може то право уживати само тако ако у бањи има станова за ту цељ. 3. Они који се бесплатно купају, немају право на купање у првом реду. Купатила првог реда нису бесплатна. 4. ПодоФицири и војници који желе уживати бесплатно купање, морају се обратити молбом бањској уирави оне бање у којој желе да се лече, бар на иетнаесг дана раније и приложити уверење лекарско и одобрење своје команде. 5. Учитељи и учитељице немају право на бесплатно лечење по бањама зато што се они не могу сматрати као лица сиротног стања и што су бањски приходи сада прешли у приходе државне касе, којима располаже министарство Финансија а не министарство унутр. дела. Препоручујем начелству — Управи да ову одлуку прими знању и објави је у своме подручју. Сбр. 7918. 30 јуна 1905. год. у Београду. Предкедник Мииистарског Савета, Министар унутрашњих дела, /ђуб. Стојанови-ћ с. р.

СТРУЧНИ ДЕО

КРИМИНАЛНА ПОИХОЛОГИЈА

(СВРШЕТАК) Ми смо раније, још у почетку истакли опште циљеве, које има да постигне Криминална Поихологија. Но она има и овојих посебних задатака и дужности. Васколики душевни живот, кад се аналише, показује, да има основне елементе, из којих се састоји. Општа Психологија има да подвргне свестраној анализи све сложене психичне појаве и да им нађе првобитни постанак или елементе њихове. Криминална Психологија се зауставља код сложених појава раоуђивања и закључивања и дужна је да те процесе, како са психолошке, исто тако и са логичке стране да проучи. Код предмета закључивања, код извођења закључака криминалиста има дужности нарочито да се задржи. За криминалисту је врло важно да зна како мисли, како расуђује и закључује онај, који стоји пред њим и пред законом. Није довољно само изнети и нагомилати материјал, који служи за доказ криминалисти; он мора све чињенице, сва Факта, сав материјал још и са психолошке стране да проучи. Једна чињеница мора бити утврђена, не само са Формалне стране него и са психолошке и логичке. Судиска савест тек у том случају може

бити спокојна кад се по једном предмету подударају и Формални услови као и психолошки и логички принципи. Јер има врло много питања пред којима се криминалиста налази у недоумици. Често се чује: Да ли је истина шта сведок говори то би могла једино његова савест да каже... он би могао због лажног сведочења бити затворен; али кад је нешто рекао, то криминалиста по томе шта је овај рекао и ради. Исто тако не бива ретко да се и ово каже: Ја ћу се заклонити за закон, оградићу се параграФима и ништа ми се не може. Формална страна једнога предмета није довољна за у;гврђење Форме једног доказа него он мора почивати на логици и имати нсихолошке основе истинитости, и на тај се начин мож.е да докучи да ли је сведок могао или хтео истину да саопшти. Тачно је оно што МШегтаЈег говори: исказе сведока можемо најбоље контролисати и проучити, ако су у саглаоности са осталим доказима. Али што највишеможе да помогне то је, поред исказа, још и познавање рада и живота сведокова, и свега што он може и хоће, што мисли и осећа. Свако сведочанство, сваки исказ имају своју поихолошку основу и логичан правац и у та два правца могу се проучавати. А ово је нарочито важно код признања, којих има тројаких а) код признања, која су не мотивирана т. ј. за које није било никакво принудно дејство или основ б) код појединачних признања и в) код признања, при којима се друго лице терети. У првом случају, како 8сМе1 вели, логика је за криминалисту наука о доказу; она не учи како се докази налазе, него показује шта доказе чини доказима. Многе истине само за то стоје чврсто, јер их нико не обара и јер се нико противу њих не подиже. Тако је и са признањем у кривичним делима. Злочин је признат: извесно је дакле, да је извршилац злочина онај, који је злочин признао. Кад се има признање од некога да је извршио злочинство, нико се противу тог признања не подиже. Али, са свим може другачије питање о једном злочину да се третира, ако искрсне однекуда основана сумња. Дотле је признање важило и могло важити као неоспоран доказ; али кад дође озбиљна психолошка анализа самога иризпања, тада тек може да се утврди да ли оно доказ о злочинству ствара и утврђује као непобитан, као несумњив доказ. Најсигурпија основица, најтврђи темељ о истинитости једног признања јесте потпуно јасиа мотивација о извршеном злочину, јасна мотивација признања, а она се често не показује. РТаравно, ми не можемо увек тај мотив да умотримо, али за то не мора њега ни бити. Најзад ни то није довол^но да само предпоставимо да нема дела које нема мотива. Ако једно признање треба да послужи као доказно средство, то мотив мора бити јасан и несумњив; ми морамо доказати не само да је био мотив, него се имајући у виду све Факторе, мотив мора охватити, видети, познати. Иризнање једно је потпуно основано тада, ако је психолошки констру-

исано; ако је посматран и проучаван унутарњи живот човека, који чини признање; ако су посматрани спољашни односи и прилике у којима се находи. Појединачна или делимична признаша причињавају највише тешкоће; то чини те је теже наћи доказ за оно што није дошло под признање, а с друге стране оно што је признато није довољно извесно и јасно, услед онога што није признато. Узмимо овакав случај: лопов признаје да је украо само оно што је код њега нађено; а оно што није код њега нађено, а украдено је, одриче. За оно што он одриче нема доказа, по коме ба се крађа утврдила и доказ створио. Рецимо да се пред судом расправља сличаа случај. Половина судија могу с разлогом овако расуђивати: »Ако је Н. украо дванаест предмета, то је он извесно украо и друга два предмета <( . А друга половина судија може на то с разлогом одговорити: »Кад је II. украо дванаест предмета, то би он признао и она друга два да их је украо. Какав би разлог био да их не призна?" — Уопште пресуђујук, ко има право ? — Имају и једни и други; један разлог је исто толико јак и оправдан колико и други. У највише прилика, код таких случајева, изгледа као да је то ствар без значаја и да то неће утицати на пресуду: да ли је Н. учииио дванаест или четрнаест крађа. За сам преступ то никад није безначајна ствар, Десила се једна крађа: један је човек украо један обичан штап којијекаодржак имао малу сикирицу. И он је за то осуђен. Доцније се десило у околини убиство једно: један човек ударен је сикирицом у главу. Прва сумња која је по-ј никла, била је противу онога, који је украо штап са сикирицом. Узмимо да тај штап није код њега нађен, зар би икако и могла понићи сумња на њ за доцније убиство ? У трећем случају ствар иде још теже, где се појављује саучесник, који дело одриче а признање другога терети га. Дешавају се случајеви да неко признање оптерећава себе, само за то да би још другога некога оптеретио. Освета, мржња, љубомора, завист, гњев, пакост, непове-, рење злоба и многе друге страсти могуј бити повод да неко признањем своје кривице и другога оптерети. Један ће да терети признањем овог дугогодишњег друга из освете, јер га је овај ири поделипља-ј чке, крађе или злочина обмануо и дао му знатно мањи део, или ће један учинитк признање и оптеретити другога из љутиае што је исти при извршењу злочина учишо какву несмотреност, услед које је један: ухваћен а други случајно измакао. Шта више чине се и признања из љубоморе! или из једа да би под казну закона пао и онај, који је вршио злочин, али сре^ши се случајем измакао и склонио. Завпсту оваким приликама и случајевима игра врло ј видну улогу, као и пакост што ће садруг у злочину да измакне од казне и што ће моћи нова недела сам да чини. То су све мотиви, који се, истииа не могу увеклакој и брзо да открију; али они постоје, они се даду појмити и објаснити. Једанје случај врло карактеристичан. Године 1878,