Policijski glasnik

СТРАНА 328

ПОЛИЦИ.ЈСКИ ГЛАСНИК

ВРО.1 34

већа, него код обичних људи. То нарочито важи у нословима криминалним. Шлосер лакше може да замисли како је разбојнмк обио касу него обичан човек" и т, д. Оно што ми добијемо т. ј. сазнајемо од исказаника, био он сведок или окривљении, то је пре тога поотојало у његовој свесги као представа, или као низ представа. А оно што је у представи т. ј. што је у свести као представа то није продукат субјекта, него је слика онога што јеванњега. Ми схватамо предмете и свет онако, како они јесу и како постоје, боље рећи, онако, како их опажамо или како они на нашу свест утичу. Свест ствара представе себи и оне су мало, много или гачно сличне представама, које су непосредно постале. Кад нам неко исприча да је украо сат —• ми ту представу можемо лако у свести својој да створимо. Или кад чујемо да је негде иа друму убијен или похаран и опљачкан какав путник — то , у свести одмах пониче предс.тава како је то бар приближно моралс изгледати, какви су били људи и лица њихова који су то извршили, место како је изгледало, где је злочин изведен, и тако даље. Са радњом представљања готово напоредо иде процес мишљења. Али је погрешно мислити да је злочинац. извршујуКи какво криминално дело у исто време м:орао што и мислити. Не; има доста злочинаца, који изводе свој носао, а при томе готово ништа не размишљају, ништа не мисле. Злочинац замаче руке у крв, чини рђаво дело. због кога му и глава пада и ири том његова свест и способност мишљења ништа не суделују: дело крваио злочин је изведен до краја, али је свест почивала негде у тамним и незнаним. одајама душе? Злочин је правилно извршен; али све је то механички изведено, можда и несвесно. А има пуно радња што их људи правилно, а без учешћа свести, него чисто механички изводе. Ход, поздрављање на улици, пушење, склањање од пада, једење, пијење, све су то механичке радње, на које се организам поступно привикне. Несвесно се, дакле, могу чинити многе компликоване радње; несвесно се може и злочинство да изврши. Свест у том случају несвесно прима утиске реагира на њих и изводи радњу без садејства мишљења. Али је карактеристично да се многе несвесне радње и поступци подударају са свеснима и да изгледају као да су продукат свеснога делања и размишљања. У историји криминалистике помињу се многобројни примери смишљено и механички савршено изведених злочинстава, при којима се утврдило и доказало, да извршиоци злочина нису били свесни онога што су урадили, ма да су иначе свесни онога што у обичнОм животу чине. * * * Не мање је у криминалистици важно и питање о асоцијацијама идеја; јер се њиховом помоћју многи деликти могу обелоданити и објаснити ; могу се многикривци, саучесници или сведоци ио каквом предмету извести на чистину, на прави пут, те да се дође до потпуног сазнања

истине, не сугерирајући никоме ништа од судискога или иследникова мишљења. Ленски проФесор Вјећтапп наглашава да је асоцијација, идеја, реч у Нсихологији повога порекла, ма да је о самом предмету знао још и сам гворац Психологије. Аристотело. \У. Еезег је учинио најтачнију поделу асоцијације идеја. У свом делу „Психологија" он износи четири вида, ирема којима бива удруживање идеја. То су: 1. по сличности, где се јављају истоветни знаци и представе; 2. по еупротности или контрасту, где представа једна изазива другу, само супротну, 3. по коегзистенцији, где је заједница спољашњих и унутрашњих предмета у простору и 4. по сукцесији, где предотаве иду и удружују се у истом реду, једна за другом, у којем се'и јављају. Под ово правило дају се подвести све представе. Дешава се у много прилика, да се пекоме у овести изазове каква представа изненадно. Каже се обично „пало му на памет", »сетио се нечега", »дошло изненада у главу", »прело му у свести« и т. д. Те појава нису случајне имају свој извор у асоцијацији идеЈа. Пугеви мишљења иду од комбиновања до закључивања; у расуђивању се јавља свест активна — она тражи, пореди, испитује. Представе се намерно и свесно удружују и оно, што се каже, »падне на памет к , падне, као резултат делатности свести. То је конкструктиван рад свести. — Има случајева где нам нешто спонтано, „падне на памет". Изгледа, као да нам је неигго изненада иало на памет, да смо се изненада сетили нечега, без каквог нарочитог иовода или подстрека. То су несвесне асоцијације идеја, које се у први мах не могу да протумаче, али чији се пут доцније, при брижљивом разлагању може да обележи и утврди. У најнепосреднијој вези са асоцијацима идеја стоје сећање и памћење, који имају своју нарочиту вредност за криминалистику. Да ли нам злочинац, саучесник или сведок праву истину хоће да каже — то је друго питање, наравно врло важно; али је исто тако врло важно и ово питање: да ли се злочинац, саучесник, сведок сећа, да ли памти т. ј. да ли је он у стању, да ли може истину, праву истину да саопшти? Памћење, као и сећање јесте компликована Функција свести, на коју утичу многе спољашње и унутрашње околности. Свест људска — сећање и памћење тако су богат и пребогат материјал за кримналисту ца се у најразвијенијим у најразгранатијим облицима даје разматрати. Филозофи и природњаци, правници и психолози, криминалисте и полицајци са најразличитијих тачака посматрају ову радњу свести — оећање и памћење. Они дају најбогатију литературу у којој се налазе имена највећих светских научника, као што су, — да не помињемо старе — Спеонер, Џ. Ст. Миљ, Вунт, ХеФдингу К. Фишер, Холцендорф, Рибо, Минетерберг, Волф, фон Лиот, Крепелин, ДелбеФ,

Форел, Рише, Ласон, Галтон, Кох, Јодл и многи други. У чему је битност памћења ? За оваког човека живог оно је најважнијз техничка радња. Нема човека који са памћењем нема посла. И све што имамо, знање којим располажемо '— све то зависи нам од памћења и за све смо благодарни памћењу. (наотавиће се) М. Павлови^. ЖНВЕ СДИКЕ

(НАСТАВАК) У с н е Приликом описивања усана треба понаособ посматрати : а) Висину горње усне од основе носа до уста. То је висина носнч-усна, која може бити : веома мала или веома велика; б) Исиуиченост једне усне према другој, што се означује изразима: горњ а или доња усна исиуачена; в) Ивицу — црвени део усана — који може бити више или мање наглашен, или га може и не бити. Ивица усана означује се изразима : м) горња усн а веома црвена.; Р) доња усна веома црвена; у) горња усна без ивице; и најзад д) доња усна без ивице. г. Дебљину усана. Под дебшииом уоана ваља разумети одстојање између њихових унутрашњих и спољашних ивица. Ако је ово одстојање мало , усне су танке и за зубе ирииијене. Противно овом, т. ј. ако је номенуо одстојање велико, — усне су дебеле. д. Особености усана.. Кад доња усна не прирашћује за зубе већ се у напред повија, означиће се то помоћу израза: доња усна отиуштена (бл. 39.). Ако ли је

пак ово случај са горњом усном, — каже се за њу тада да је аосувраћена (сл. 40).