Policijski glasnik

БРОЈ 34

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 327

тра да овде стоје два само>'тална кривичиа дела, већ се из тога изводи само то, даје ово дело учињено на један исти начин — путем дневне штампе". I. Одељење Аиелационога Суда није усвојило ове примедбе, већ 23 маја т. г. Под № 2465 дало следеће противразлоге: »Кад је Апелациони Суд у својој пресуди узео , да у представљеној радњи оптуженога стоје два самостална дела увреде, учињена путем штампе — чл. 31 зак. о штампи — онда је имао у виду то: да је један инкриминисани напис изишао у бр. 340 »Штампе" од 9 децембра 1904 год. а други у бр. 434 „Малог Журнала" од 13 ист. мес., дакле у разне дане и у два разна листа. Нрема томе јасно је, да чинећи то, оптужени није могао имати само једну и исту решимост, јер штампајући други инкриминисани напис у »М. Журналу", он је морао за то имати нарочигог разлога; он је нема сумње претпостављао да први инкриминисани напис у »Штампи® неће доспети до ширег круга јавносги, па с тога је се понова решио да прив. тужиоцу нанесе увреду и преко »М. Шурнала«, дакле, да је се за ову другу радњу морао ионова решавати и да је ово друго дело уврлде независно од првог. А само то, што је опгужени и првим и другим инкриминисаним написом учинио истоветна кривична дела — увреде путем штампе — и при извршењу истих послужио се једним истим начином штампом, — не чини једини елеменат продуженога дела, него, за постојање продуженога дела битни је елеменат: да неко једиа и истог вида злочинства или преступљења чини из једне и исте претходне решимости. Једна пак и иста решимост не огледа се само у томе, што оптужени чини једно и нсто дело, већ се она треба да огледа у свима поступцима кривца и у свима околностима, под којима су посебна дела извршена, а што се у овом случају, као што је напред речено, не да извести.« На завршетку ових свих противразлога Апелациони Суд навео је још и то, како ни инкриминисани изрази нису потпуно идентични, већ да у изразима, употребљеним у „Штампи" и онима, оштампаним у В М. Журналу« има извесне разлике и но употребљеним речима и ио смислу. Иредмет овај, услед наведених противразлога дошао је на расматрање пред оншту седницу Касационога суда и ова је усвојила примедбе свога II одељења а нротивразлоге Апелационога Суда одбацима (Општа Седница Касац. суда од 8 јуна т. г. Л» 6012). Ми смо се нашли побуђени да публикујемо ову одлуку због тога, што налазимо да је питање, које је њиме раоправљено такве природе, да може дати повода за студију, у голико пре, што границе између продуженог кривичног дела и реалног отицаја иису увек гачно постављеие ни у страним законодавсгвима, ни у иракси њихових судова. Ми посматрамо нродужено кривично дело, па и спорни олучај, са гледишта

изнетог у иримедбама Касационог суда, а разлози су нам ови: а). Несумњиво је да код оптуженога овде стоји једна решимост и да се и један и други напис појављују само као производ те једне решимости. Основ за, овакво гледиште находимо нарочито у томе, што се из оба написа јасно види, да се оба она јављају само усљед тога, што је увређени — прив. тужилац — учинио преиос извесне облиге оптуженикове и тиме, по тврђењу оптуженика, учинио њему једну пакост и ненрилику. што га је и побудило да напише, како први тако и други напис. Међутим из акта овога оптужења не види се, да се ма шта друго ново мимо изнетога Факта, који је претходио првоме напису, појавило после тога, те да би та друга околност утицала на нову решимост, већ се обе публикације имају сматрати као последице једне решимости. Разлагање, изнето у протпвразлозима, да је оптужени, поновну публикацију написа, у другом листу, учинио услед друге решимости, независне од прве и у цељи, да утиче на већи број иублике, ми не можемо да усвојимо, пошто оваква поставка нема никаквог оолонца у актама овога оптужења, ма да признајемо, да публикација, учињена у два разна листа свакојако ствара извесну компликацију при оцени спорнога питања. Тако, полазећи са гледишта да самостално растурање штампарских продукама из разних центара (Уегћге11;ип§82еп4геп) ствара самим тим услове за реални стицај казниних дела, могло би доћи у питање, да ли тај Факт. што је у првоме напису растурачки центар био редакција »НГгампе«, а другоме редакција „М. Журнада«, не даје повода да се усљед оваквог растурања инкриминиоаних наниса, они сматрају као два самоотална дела. (Види коментар немачког казн. зак. од Олехаузена VII. изд. стр. 341). Ми држимо да у нашем кривичном праву, где се продужено кривично дело има ценити по пропису § 70 к. з., оваквомгледишту нема месга. Прелазећи даље на оцену спорнога питања у овоме конкретном олучају налазимо да стоји и ово: б.) Инкриминисани написи истоветни су, у њима се дакле вади једнообразност радњи, која је карактерни знак продужног кривичног дела. в.) казнимост и првога и другога нагхиса, потиада под одредбу истога закона — чл. 31 зак. о штампи. (По нашем мњењу и без овога уолова може бити продуженог кривичног дела. Тако ако би неко усљед једне решимости више пута на један исти начин тукао једно исто лице, иа би једна од нанетих повреда била тешка, а друга лака, опет би овде могло стојати продужено кривично дело. Тако се то расправља и у судској пракси немачкој гди у казн. зак. и нема нарочите одредбе за појам продуженог кривичног дела. В. помен. казнен. Олех. сгр. 334). г.) И прво и друго дело учињено је на исти начин, ореством дневне штампе, која се на исти начин и раотура. д.) Дела оу учињена у разна времена, и

ђ.) Она су учињена према једном иотом лицу. Означени елементи дају све потребне погодбе за појам продуженога кривичног дела, пошто се из укупног постојања ових делова, даје констатовати онај континујитет, који множини радњи даје једну правну целину и тиме чини —■ продужено кривично дело. — М. С. Ђурнчић

КРИМШШНА ПОИХОЛ.ОГИЈА (НАСТАВАК) VIII У гшсловима криминалним и у проучавању њихову мора се обратити пажња на радњу свести и чулне опажаје. Један најпростији случај везан је за низ представа и опажаја, који су за сазнавање од непосредне вредности. Низ питања ниже се из једног јединог опажања. Узмимо за пример једну са свим невину ствар. Нека неко сипа из једне Флаше на столу воду у чашу што је ту — и чигава гомила питања може да се веже за тај акт: којом је руком вода саоута? Колико је чаша било на столу ? Где је била чаша? Каква је била и колика? Колико је сасуто воде у њу? Је ли заиста сипато или привидно? Је ли било раније водеучаши? Колико? Колико је била Флаша муна? Је ли то била вода или друга каква течност? Шта је пооле урадио онај који је воду оипао ? Где је Флашу оставио, а где чашу? Каква је бнла Флашаи колика? Какве су руке оног што је сипао? Какав изгледа он сам у лицу? Ш га је при сипању радио ? Какав је изгледао ? Је ли сииао брзо или полако? Је ли имао прстен на руци и т. д. и т. д. Може се мислити и претпоставити како ће се осећати кривац или сведок у гомили ових и оваквих безбројних иигања; а треба знати да је његово душевно стање већ у извеоном степену поремећено: или га прави страх или очајање или је изненађен или зачуђен или збуњен, тек није потпуно хладнокрван. Мора се дакле врло брижљиво контролисати све оно што је у својим исказима неко чуо шта или оиазио, видео или сазнао. Ми обично кажемо умујући о каквом деликту: »злочинац је, нема сумње, морао при овоме мислити то и то". Ади како је у свести тај процео текао; како је то могло биги да је злочинац морао тако и тако, а никако другаче мислити — ми то не знамо. Узмимо чињенице и Факта онако, како су. Нека неколико њих, неједнаке интелигенције, образовања и темперамента посматрају неколико различитих деликата. Схвагање њихово о истима биће различито, чак и у том случају, кад би злочинци показали добру вољу да о овом делу оушту истину кажу. Складност и слагање у мишљењу и расуђивање о свим тим делима је немогућна, али веома тешка ствар. Овде важи оно што је Веппеке згодно приметио »Кад хемичар проучава хемиоки ироцес, сликар слику, а музичар музику, то ће моћи сила њихове пажње бити