Policijski glasnik

СТРАНА 350

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 36

зор до три меоеца осуђеног крадљивца за учињену просту крађу, које вредноот прелази два динара; а тако исто и онога на кога би се у селу или у општнни основано сумњало, да чини крађе или паљевине, које се у општини догађају, чему има места жалби на непосредну државну власт, на начин и за време оно, као што је у овој уредби прописано. 8 Овако је написано у казненом закону и полиццјској уредби, а Првостепени судови не мисле тако. На име, суд општине II... чке казнио је извесно лице са 5 дана затвора због крађе, и три месеца полиц. надзора, али је Првостепени суд поништио ову преоуду само зато, што је осуђени кажњен на три месеца полиц. надзора, као што вели § 4. полиц. уредбе, а не на четири. као што вели § 320 а кривич. закона. Поводом ове одлуке Првостепеног суда, којом је утврђено, да оу предње одредбе законске, које говоре о надзору, у сукобу, моли се уредништво за објашњење: да ли се оаштински судови, у оваквим случајевима, имају придржавати § 4. полиц. уредбе са допуном од 17. јануара овегодине, или § 320 а кривичнога закона?" —На ово нитање оцговарамо: Полицијски надзор, као казна (§ 12. крив. закона) досуђује ое на два начина — или уз какву другу осуду за случајеве из | 320 6. крив. закона, или независно од других казна по § 391. в. крив. закона или по § 4. а полиц. уредбе, става петог. У првом случају (§ 320. б.) надзор не може бити мањи од четири месеца, па било да казну изричу среоке или зкружне власти, било општински судови, дејствујући по § 4 а става ирвог и другог као полицијске власти. У другом олучају (§ 391. в. крив. зак. и § 4 а став пети полиц. уредбе) надзор ое не досуђује уз другу казну, него се под овај стављају лица административним путем. Узимајући у овим случајевима надзор као чисто превентивну меру за одржање реда и безбедности, општински судови са одбором не могу овај досудити вигпе од три месеца а окружна начелства од једне године дана. Минимална мера надзора у овом другом случају није предвиђена ни за окружна начелства ни за општинске судове и одборе, и према томе по нашем мишљењу властима је остављено, да саме одређују најмању меру, држећи се, свакако, и овде принципа ностављеног у § 40. крив. зак. ставу другом да и надзор не може бити мањи од једног дана (§ 311 крив. зак). Према овоме, наређења § 320 а и 320 б нису у сукобу са наређењима § 4 а става V. полцијске уредбе, јер једна говори о једном а друга о другом начину досуде ове казне, нити је, према томе, поступак Првостеиеног суда неправилан, јер је он имао пред собом случај из § 320 а где је из г )ечно речено, да надзор не може бити краћи од четири месеца. II. Суд општине боровачке, актом својим Бр. 1344. пита:

»Суд овај, одређен је од сгране надлежног Првостепеног суда, да пресуди спор двојице грађана из суседне општине о заузеКу земљишта, пошто је дотични суд У изузећу. Пре него што би суд донео одлуку по овоме спору, који је према тужби извиђеи, моли се уредништво за ово обавештење: »Према Височајшој уредби од 7. марта 1858 године В№ 257. судови у свима случајима, кад поједини поведу ход њих парницу о каквој шуми или забрану, или о чистој неузрађеној земљи, не смеју пресуђивати спорове пре, докле тужитељ не донесе уверење примирителног суда, потврђено и среском влашћу. да опарничено место не припада општини. Поред ове уредбе постоје наредбе и расписи надлежних министара, да се поред горњег уверења траже и докази, да опарничено место није: манастирска, црквена или државна шума. Распиоима, пак, Министра Народне Привреде од 5. маја 1894 год. Бр. 1911 и од 7. децембра 1^95. год. ПБр. 7111. наређено је, да се на оваква земљишта не потврђују тапије, ако ниоу удаљена од државних, општинских и сеоских шума најмање 5. километара. Наравно, да ово последње важи и за случајеве спорова, кад важи за потврду тапија, јер се и путем пресуда задобија право својине. Сем овега овога, по чл. 148 закона о гиумама сви спорови, који се тичу шума и шумских земљишта, који се затеку непресуђени, кад закон ступи у живот, предаће се Министарству Привреде, да их преда шумским комисијама на расправу. Према овоме, пошто је ова тужба од 11. априла 1902 год. настаје питање: 1, шта ће суд да ради по овоме предмету, кад је тужитељ поднетим уверењем доказао, да је оспорени забран удаљен од оггштинске шуме само на '/ 2 километра, а општински суд, мећутим, ово земљиште убраја у своје, а шумска управа опет тврди да је државна својина; и 2, да ли овај сиор треба предати г. Министру Народне привреде, пошто се он појави, после појаве закона о шумама а пре његове измене од 1904 године?" — На ово питање одговарамо: Како су ово дана одрећене комисије, у смислу чл. 4 и 5 закона о гаумама, са задатком да изврше ограничење шума и расправе све нерасправљене спорове у оисегу ових, то спор, о коме је реч у предњем питању, треба одма доставити г. Министру Народне привреде, те да га он достави комисији на даљи рад, кад се држава појавила као сопственик оспореног земљишта, а присваја га и општина. Међутим, парничне ствари треба одмах савстовати. да се у смислу чл. 9. закона о шумама обрате и непосредно комисији са доказима о својиии, иа ће се тако овај спор привести крају. Оиштински суд не би био надлежан за расправу овога питања ни иначе, ;јер се држава јавила као сопственик, те ое

по начелу посгављеном у § 27. т. в. грађ. суд ноступка, мадлежност преноси на државне оудове, и овај би се опор морао доставити Државном нравобранитељу по т. I. поменуте уредбе (Полицијски зборник стр. 1038), и раопису Мин. Финансија од 23. јула 1870 год. АБр. 4921 (Полиц. зборник стр. 1039), да случајпо ови спорови нису пренесени на комисије за ограничавање шума. III Суд општине балајиначке, актом својим од 8. августа ове год. пита: »Два граћанина ове општине имали су опор око једног плаца, па оу се међусобно поравнали тако, да један уотупи другоме спорни плац, а ова.ј да му за то илати 600 динара, па су дошли суду ово општине и тражили, да им суд изда о окоме писмено поравнање. Моли се уредништво за обавештење: да ли је суд надлежан да им изда ово поравнање, и колику таксу за исто треба наплатити ?® — На ово иитање одговарамо : По § 6 т. в. граћ- суд. поступка, општински судови могу равнати парничаре за суме до 200 динара. Како су они определили вредност спориога плаца у 600 динара, то општински суд није надлежан нити може оверити ово поравнање. IV. Суд општине јовачке, актом својим од 4. јуна ове године пита: „Суд и одбор општине јовачке у срезу беличком, решењем својим, после одобреног овогодишњег буџета, оптеретио је арендом од 150 динара једног дућанџију, који иокључиво продаје, иоред монополисаних предмега, оне артикле, који су именовани у чл. 4. закона о сеоским дућанима. Село Јовац, однос.но опшгина јовачка, није стекла законско право да може имати у својој средигти сеоске дућане, пошто је са свим близу вароши Јагодине —• свега 2. сата одстојања, а треба најмање 6. Да ли према томе она има право на аренду, кад дућапи постоје, и ако има, да ли има од евију оних, који држе дућане, и процају исте ар^икле као и овај. комс је нарезана аренда?® —На ово питање одговарамо: По чл. 2. закона о сеоским дућапима, сеоски дућани не могу постојати ни у једној општини, ако та општина иије удаљеиа од вароши или варошице на четири сата растојања, односпо три и три и по, ако су случајеви отава другог и трећег овога законоког нарећења. Кад овако закон наређује, и кад општина сама нризнаје, да су у њеној средини отворени дућани противно закону, онда ни суд ни одбор нису смели да се миреса противзакоиитошћу, идаразрезују чак и аренду. Њихова је, напротив, била дужноет, да одмах известе државну власт о посгојању ових дућана, те да им она стане на пут.