Policijski glasnik

БРОЈ 50

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ОТРАНА 471

(који краду по американски) чине прелаз ка међународним варалицама. Први краду искључиво по јувелирским радњама, док се специјалитет других састоји у томе, да место украденог предмета подметну предмет сличног изгледа. Године 1892. два Талијана: неки Рикардин и Еирико Агостино, упознали су се у Хамбургу са једном постаријом дамом, коју су најзад наговорили, да своју готовину, у 150.000 динара, пренесе из једне банке у другу. У самом путу лопови су успели да промене госпођии портФељ, и да јој, у место хартија од вредности, подметну сличап портФељ са хартијом од новина. (свршиће се)

П0УКЕ И УПУТИ

Један случај нз закона о уредбн о наплаћнвању анциса, у корист општинске касе. Одбор општине матарушке, на предлог суда исте општине, донео је одлуку на дан 18. марта 1904. год. Бр. 36., да се од механџије, који држи механу у матарушкој бањи, наплати на име акциса 100. дин., и да се иста сума унесе као приход у буџет општински. Кад је ова одлука саопштена Радомиру В.., закупцу матарушке бање, он је противу исте изјавио жалбу среској власти. Среска власт решењем својим од 5. октобра 1904. године Бр. 15082. одбацилаје жалбу жалитељеву као неумесну. а одлуку суда и одбора одобрила као на закону основану. По изјављеној жалби од стране жалитеља противу овога решења, Државни Савет, одлуком својом од 7. октобра 1905. године Бр. 7282., поништио је решење надаорне власти Бр. 15082., којим је одобрена одлука поменутог суда и одбора, о наплати акциса од жалитеља одсеком, као неправилно, са ових разлога: Када је жалитељ још приликом саопштења одборске одлуке, на акту КБр. 36., изјавио, да он није пристао да авцис одсеком плаћа, па то и у својој жалби, изјављеној надзорној власти, истицао, онда је ова била дужна, да с обзиром на ту изјаву и уредбу о наплаћивању механског акциса под 5) (од 6. јуна 1840. године са допунама од 26. јапуара 1861. годипе.Збор. II. стр. 7. и Збор. XIV. стр. 4), по којој, ако нема споразума, плаћа се одређена такса на искрчмљено пиће, оцени, да ли је ожалбена општинс-ка одлука противна овој одредби или не, па према томе даље, по чл. 152. закоиа о општинама, поступи. За одлуке одбора општинсш, којима се опрашта интерес дужницнма општинским, није потребно и одобрење Државног Савета. Одбор па за тим и збор општине оџачке, на дан 8. априла 1905. године, донели су одлуку, да се извееним општинским дужницима опрости интерес на позајмљени општински новац. Државни Савет, коме је ова одлука била упућена на одобрење, нашао је, да за ра-

сматрање овог предмета није надлежан, јер овде није у питању отуђење непокретности — случај из тач. 3. чл. 33. закона о општинама — па је одлуком својом од 9. септембра 1905. године Бр. 6280., на основу чл. 25. саветског пословника, вратио предмет нерасмотрен, јер је упућен ненадлелшој власти.

Рок за изјаву жалбе за општине рануна се од дана, кад је дотично решење примио општински суд. Одбор општине бољевачке донео је одлуку, од 20. јула 1905. године Бр. 997., о месту, на коме ће се подићи општинска судница, и о кулучној такси — за откуп од личног рада ■— кулука. Ову одлуку, па основу чл. 152. закона о општинама, задржао је од извршења начелник среза студеничког решењем својим од 25. августа 1905. године. Бр. 9598. По изјављеној жалби од стране општинскога суда противу овога решења, Др^ жавни Савет одлуком својом, од 11. новембра 1905. год. Бр. 8056., одбацио је жалбу као неблаговремено поднесену, јер је ожалбено решење среске влаети општински суд примио још 26. августа 1905 године под № 1440., а жалбу среска власт као ненадлежна по чл. 172. закона о општинана, примила је тек 24. септембра 1905. годипе, —дакле, после рока нредвиђеног у чл. 171. закона о општинама. На питање о благовремености не може утицати то, када је председник општинског суда сазвао одбор и ову одлуку о њему саопштио, јер је то чисто унутарња ствар, која не може зауставити ток рока за изјаву жалбе, пошто би иначе увек била изиграна одредба чл. 171. закона о општинама. м. в.

СЛУЖБЕНЕ 0БЈАВЕ ИЗ ПОЛИЦИЈСКОГ АЛБУМА Јосиф — Јован — Поповић, звани „Чича Јоса," препредена варалица и лонов, опет јо код пас дошао, колико да му <:е име не заборави. Када је претпрошле године, ускоро по издржању петогодишњег затвора, протеран на свакада из Србије у Аустро-Угарску, мислило се да се овамо више неће враћати, а и он се сам гада зарекао да га нећемо више видети, пошто нисмо умели да ценимо његове „заслуге" за Србију, те да му по коју грешку и нропустимо. До душе, он није амо дошао овојевољно, већ у пратљи једнога а редара», којим га је полиција у Руми почаствовала, али ипак сам је дао повода за то, предотавивши се тамошњој полицији поводом једне извршене преваре као »Јов ан Николић," из Крушевца у Србији, под којим је именом и спроведен у Београд. Сигурно је мислио да га у Управи неће познати, нарочито још када је своју дугу, као снег белу браду, ошишао, те је тако и покушао под тим именом да се у Унрави града Београда ирикаже.

■— Каквој срећи имамо да захвалнмо за твоЈ долазак амо — запита га чиновник Управе, видећи пред собом познатога „Чича Јосу» са лажним именом у спроводници? — Е, мој господине, још ви овде не знате шта су „Швабе". Не дају они Србину, парочито још ако је из Србије као ја, ока отворити. Гањају га где стигну, само да га упропасге, А гледам како се они овде код нас башкаре као у својој кући. Е није друкше него бих овако под старост изашао из коже кад то видим — отпоче «Чича Јоса", држећи да га догични чиновиик не познаје. — А одакле си родом и шта си тамо по Аустрији радио? — питаше га даље чиновник, правећи се и сам да га не познаје. — Из Крушевца сам , а отишао сам тамо послом као комисионар неких трговачких Фирми из унутрашњости и кад сам дошао у Руму.... — Доста, доста, 0 Чича Јосо", немој више да се мучиш измишљајући лажи, познајем те добро, ниси ти Јован Николић, комисионар, већ наш познати (( Чича Јоса, инжињер" — прекиде га чиновник. — Ама зар ме и ти, дијете, познајеш, Бога ти ? — Познајем те, боме, него шта ти и мислиш. Нама полицајцима то је и дужноот да упозпајемо такве људе као што си ти. — Па шта мислите да радите сад оа мном? — Ништа друго, већ да те вратимо одакло си и дошао. — Немојте, молим вас, ја тамо немам куд, а неће ме ни примити, јер сам ја заисга српски поданик; ношто оам у Србију прешао још 1857. године и у њој се највнше бавио. Пошто знам да ме ни ви овде нећете трпети, ма да ја нисам више онаЈ сгари Јоса, пустите ме да идем у Бугарску , тамо ме не познају, те ћу моћи окромно и поштеио живети са мојим знањем и умењем. —- Добро, да ти учинимо по вољи, само те нећемо самог пустити, већ ћеш бити отпраћен до граиице са свима почастима, које твоме рангу и положају нрипадају, а после иди иреко границе куда знаш. — Ама немате чега да се плашите, ја сам већ престарио за рђаве послове и кад би ме пустили ја бих о места.... — Ништа, иишта, не може друкше бити, «боље коња везати, него после за њим натезати 8 . Тако је чича Јооа, одморив се добро у Управиној „Главњачи 8 , где је имао част упознати се и спријатељити са својим руФетлијом Младепом Баришићем, био опроведен за Пнрот. На 2 — 3 дана по његову опроводу , Баришићу стигне од њега отвореиа карта из Цариброда из Бугарске, у којој је, надајући се да се внше неће скоро вратити у Србпју, хтео да искалн сав гнсв проткв свега што је српско. — Заиамтиће ме Србија, пдем право у Македонију са бугарским комитама, на кад се тамо са Србима наплатим, онда ћу, ако осганем жив, показати свету шта се у Србији са мирним и поштеним људнма као што смо пас двојица ради под Фирмом законитостн и уотавности.... грмео је између ооталога (( чича Јооа". Он је, сиромах, мислио да ће се у Београду сви иопретурати од страха кад чују да његово осведочено јунашгво иде у комите. Међутим његова је карта произвела оамо један осмејак при помноли иа. његову Фигуру и комитлук, па је отишла у' свој ред Фасцикуле лолова и варалица.