Policijski glasnik

СТРАНА 156

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСГШК

БРОЈ 18

а. Злочини из освете У једном социјолошком раду, као што је наш, нема места психолошкој расправи злочина. За предмет наше расправе довољно је констатовати, да је осећај освете, у разним ступњима, уроћен сваком човеку. Двојаки су узроци освете: једни нроистичу из економског живота, а други су резултат иолног живота. Основни прингшп данашњег начина производње јесте конкуренција, борба, што другим речима значи: наношење штете интересима других. Многи социјолози уочавају само добре стране ове борбе, и истичу њене одличне носледице за друштво. Није овде место да испитујемо : је ли ово тврђење тачно; за предмет наше расправе важно је посматрати, несрећне нобедиоце, већ саме побеђене. Замислимо душевно расположење једног малог детаљисте који посведневно увиђа како пропада услед конкуренције огромног суседног базара; или душевно расположење раденика који се за време штрајка лишава најнужнијих потреба за живот према другу који му заузима место, руковођен искључиво личним интевесима; сетимо се најзад многобројних случајева освете због наслеђа и т. д. Јасно је, да свега овога не би могло бити у заједничком економском животу, у коме би економски интереси били паралелни или би се поклапали, и у коме не би било места ни жељи ни зависти. Онај, који је у стању да појми разлику између ова два начина производње, разумеће лако у којој мери данашњи економски систем изазива осећаје освете. Што се тиче осећаја освете, који су резултат полног живота, они су у тесној вези, уирав последица данашњег облика брака. Потчињени положај жене чини, да је човек сматра као и сваку другу своју ствар, на коју има иуно иискључиво право својине. Свака повреда овог права има за последицу не само полну љубомору, већ и жељу за накнадом повређене сопствености. Појав овај није природаи већ историјски. Кад стање нашег друштва не би подржавало извештачену сталност полних односа; кад би и човек и жена били економски независни, о праву. које данас они једно на другим имају не би могло бити ни говора. б. Детоубиотв а. Два су главиа мотива који, било заједнички или сваки за себе, доводе до овог злочина: страх од бешчашћа и беда. Пре него што пређемо на говор о њима, потребно је да видимо: које личности врше ове злочине ? Ево како нам кримиминална статисткка на ово одговара: 1. то су, готово без изузетка, жене; 2. жене неудате много више од жена удатих; 3. извршиоци ових злочина махом су сиромашни; 4. жене из радничких класа много више од жена из независних класа. Већина случајева детоубистава идентични су; то је, у главном, као што вели Фурије: »р&ђање детета без оаштинског доауштења Идеје моралне стављају увек грешницу пред страховиту дилему: или да се изложи сраму, који ће је нратити кроз цео живот, или да уништи плод љубави. Статистика показује, да већину ових злочина врше жене из нижих класа којима су идеје о полним односима много приступачније и распрострањеније но у вишим класама. Посматрани према социјалним осећајима, злочини ови у иротивности су са већином осталих злочина. Злочин је, као што смо казали, акт егоис^ички, т. ј. такав акт којим се наноси штета интересима других. ЈЗећина од њих врше се ради личне користи или у циљу задовољења извесних страсти, док се де•гоубиства у највише случајева врше, да би се избегли срам и поруга. Извршиоци ових злочина нису без нормалних социјалних осећаја, и у томе управо и леж« битна разлика између њих и нормалне већине осталих злочинаца. Врло је мало злочина, чије је социјално порекло тако јасно, као што је то случај код детоубистава. Они су искључива последица данашње структуре друштва, која подржава данашњи облик брака и изазива толико морално негодовање према слободној љубави. Кад овога не би било, не би било ни бојазни од срама, па дакле ни разлога за детоубиства. Други узрок детоубиствима јесте, као што смо већ казали, беда. Знатан број детоубистава врши се само с тога, што преварене и напуштене жртве немају средстава да одрже плодове својих погрешака. Ово нарочито бива у земљама у којима је забрањено истраживање патернитета. Да је беда знатан Фактор у етијологији ових злочина, доказују и статистички нодаци. Према подацима, које је публиковао д-р Вајс, број детоубистава знатно се повећавао за време економских криза. Поменули смо већ, да су детоубиства из беде била врло обична код примитивних народа. Ово с тога, што средства за живот беху веома скучена, управ недовољна за већу популацију. 5. Политички злочини Злочини, који сггадају у ову категорију, по својој арироди знатно се разликују од осталих врста злочина. Како само пор'екло државе тако и ови злочини датирају се од оне Фазе у развитку економског живота, у којој су власници осигурали свој положај и своју моћ помоћу закона. Са даљим развитком и променом економских услова појавила се, сасвим природно, жеља код потчињене класе, да уништи или бар ограничи власт повлашћене класе; што је имало за последицу политичке злочине. Последња велика борба ове природе у западној Европи била је она изме^у класе Феудалне и буржоазије. ] [екада моћна и неопходно потребна, Феудална класа постала је временом излишна и штетна, док је буржоазија напротив, некада незнатна, успела да се дочена власти и преобрази из темеља политички систем који је био у противности са њеним интересима, а према по-

требама у оно доба савременог економског система. Доказивати, да политички злочиици имају са обичним злочинцима заједничко само име, и ништа друго, значило би губити време. Јер док обични злочинци, чији је интензитет социјалних осећаја сведен на минимум, наносе штету другима да би задовољили своје сопствене жеље и интересе, дотле политички стављају на коцку своје најсветије интересе: слободу и живот у корист друштва; они нанадају повлашћену класу да би помогли класи потчињеној, односно целом човечанству. Остављајући на страну Русију, која се налази у периоду кроз који је западна Европа одавно прошла, политичке кривице данас поглавито врше социјалисте и анархисти. Интернационална социјална демократија труди се да постигне свој циљ лаганим средствима. Пропаст апсолутизма створио јој је могућност да на државу утиче у овом правцу, и она се овим користи одбацујући, саобразно својим основним принципима, сваку силу нротив државног поглавара. У колико је устав једне земље слободоумнији, у толико социјална демократија има мање разлога да гази у политичке злочине, и обратно. Треба само зпати, да су ови злочини, и ако законом строго кажњавани, са гледишта криминалног врло незнатни, и ограничавају се обично на увреду величанства. Да ли ће социјално-демократска странка и у будуће остати на истом терену, зависи искључиво од држања повлашћених странака. Као год што се бурасоазија некада борила против Феудалног система и на крају крајева оборила га, исто је тако и социјално - демократска странка ставила себи у задатак, да друштво постави на основи посве различној од данашње. Доста је вероватно, да ће она у демократским државама овај циљ постићи легалним средствима, т.ј. без политичких злочина, али није искључена могућност, нарочито у неким државама, као што је н.пр. Немачка, да владајућа класа изврши државни удар укидајући опште право гласа, у ком би случају демократија несумњиво морала напустити законска средства и латити се крајњих мера. Број политичких # злочина, које врше анархисте, није тако велики да би нас статистика могла обавестати о њиховој етиологији, и с тога је потребно анализовати индивидуалне случајеве. Готово све индивидуе, које су анархистичке идеје делом иропагирале, били су млади људи. Леотије, Ланг и Анђело имали су по 20 год., Казеријо 21, Хенри 21, Шваб 23, Поло 24, Лукени 25, Вољан и Брешчи 31, Салвадор 33 у моменту кад су вршили злочине. Што се тиче њиховог карактера, то су готово без изузетка одушевљени људи, који не мисле на друге ствари, већ само на своју идеју. Како су претерано индивидуални. неспособни су за ма какву дисциплину, и с тога страховито мрзе милитаризам. И саму партиску дисциплину нису у стању да трне. Миоги од њих били су социјал-демократе,