Policijski glasnik

ВРОЈ 23

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 195

се сахранити о трошку државном, по обредима цркве којој лрипада, водећи рачуна, да то буде са највећом штедњом и што простије. И ови трошкови падају на терет крецита за храну апсеника. Чл. 26. Сви они, који су осуђени на затвор за иступна бешчасна дела, држаће се редовро затворени у соби као и притвореници (чл. 5. ових иравила). У ред ових осуђеника долазе и они, који су осуђени за разна кријумчарења по царинском закону и законима о монополу дувана, соли иустанови нових државних монопола. Ако су пресудом осуђени и на рад, онда ће се гонити на државне или оиштинске послове у смислу § 312. крив. закона. Чл. 27. Они осуђеници, који су осуђени за остала иступна дела по III части кривичнога закона, или по коме од специјалних закона, од стране иолицијских и општинских власти, или су осуђени од стране других власти па полицијској или општинској власти дата пресуда на извршење, могу се држати дању и ван апсана, по дворишту надлештва код којега издржавају осуду; али никако и ни у ком случају не могу се пуштати ван дворишта дотичнога надлештва. Ноћу морају редовно бити затворени Чл. 28. И осуђеници из чл. 26. и они о којима говори чл. 27., могу се држати и више н>их у једвој соби, с обзиром на хигијенска правила, а могу се држати и сваки засебно ако има просторија, и ако они то изазову својим неисиравним држањем нрема органима власти. Чл. 29. Све оно, што је напред речено о храни, огреву, осветљењу, болести ит.д. притвореника, важи и за осуђенике, нарочито чл. 18. о угледним и часеим лицима. Чл. 30. Отпочети затвор не може се прекидати ни из каквих узрока. Чл. 31. Малолетне осуђенике треба држати одвојено од проФесионалних коцкара и варалица, као и од свију оних, који су у поврату (рецидивисте) за крађе, преваре и т. слично. По издржаном затвору ових малолетника, увек их треба нредавати породици ако је у месту или близини, како би од ње били прихваћени и упућени на поправку; а ако породице немају, онда их сама власт треба благим саветима да упути у службу и ностара се по могућности да им нађе згодно место и заштиту разумних и добрих људи, ако нису са свим посрнули и постали непоправљиви. Чл. 32. Све оно, што је напред речено о притвореницима и осуђеницима код полицијских власти, важи и за притворенике (§. 132. кр. с. п.) и осуђенике опгптин-

ских власти или оних, над којима оне извршују пресуде других власти. Чл. 33. Да би се знало, који ће од служитеља одговарати за ред, чистоту и оетало у апсаиама, власт ће одређивати једнога од својих служитеља за апсанџију нарочитом својом писменом одлуком У местима, где има жандарма, апсанџија ће се редовно узимати из редова ових. При одређивању лица за апсанџију, увек им треба саоиштити ова правила на потпис, како би били ближе обавештени о својим правима и дужностима, а треба им, сем тога, увек ирочитати и законске одредбе, које говоре о казнама, којима они подлеже за бегство притвореника (§ 99. и 347. кр. закона), Чл. 34. Апсанција и остали служитељи морају човечно поступати са притвореницима и осуђеницима; иначе ће они бити кажњени за нечовечно поступање. Чл. 35. Свака повреда ових правила, у колико не прелази у кривична дела, која се казне по кривичном закону, казниКе се административно дисциплински. Казне ће ове према апсанџији изрицати старешина надлештва, односно војни старешина, а према другим лицима надлежне старешине по закону. Чл. 36. Ова правила важе после шеот дана од дана кад се обзнане у »Српским Новинама", и од тада губе своју снагу и важност све наредбе и прописи, административне природе, који би били противни овим правилима.') ПВр. 10030. 15. маја 1906. год. у Београду. Министар уиутрашњих дела, Стој. М, ПротиЂ с. р.

СТРУЧНИ ДЕО «*• НАРОЧИТА КВАЛИФИКАЦИЈА ПРАВНИШТВА у др^авној с^ужби а с обзиром на начелиу подвојеност административне и судске власти.

(нАСТАВАК) IIо назорима д-р Штелцела, који нису произвољни, већ имају свој разлог у значајном искуству, који му даје и катедра и положај председника правничке испитивачке комисије, предавања у семинарима, која, не губећи из вида теорију, имају још и практични значај, издижу се изнад обичних, строго теоријских предавања; на њима ученик постаје свестан теорије и значаја, који она има, јер боље ') Ова оу правила обнародована у Српским Новинама 27. маја тек. год. Ур.

појима циљ, коме као правник има да служи и улази дубље у садржину начела, у њихов прави смисао. Због тога, студенти више су одани практичним предавањима у семинарима, него строго теоријским часовима уобичајене универзитетске наставе. А већ сама та околност од великог је значаја »јер није за препоруку, нити треба. помагати ону наотавну методу, према којој се ученик показује немарљив, већ методу, која је успела да од немарног створи вредног студента. У добу слободне наставе и учења, то је највећа услуга коју може дати универзитетско образовање.« Истина, оваква новина у настави дала је разлога многим проФесорима, да учине приговоре, који имају Формални карактер бојазни, даћеим се утицај наставнички изгубити, да ће им се многи ученици отети, управо еманциповати од тога утицаја, на начин, који није у њиховој могућности, да их сузбије и да их заблуде ослободи. Али ове присталице строге теоријске наставе заборављају, да критеријум студената може имати ослонца, па самим тим и разлога, у неоспорно очевидним користима, које даје начело слободне наставе, начело потпуног самоопредељења ученика, који им се од проФесора боље допада, који је тај, који њиховој проФесионалној каријери и будућности даје више шанса за успех. И под утицајем своје сопствене критике, засноване на сопственом размишљању, шта је то, што један начин предавања одликује од другог, шта је то, што им у разумевању правничког Фаха даје више могућности, није никакво чудо, што многи студенти налазе више интереса, па самим тим и више укуса за наставу, која спајајући теорију са практиком ангажује у већој мери иажњу и интерес правништва, него онај систем предавања, који на ту везу заборавља; коме се, под ауторитетом класичног наставног плана, чини, да је правник само онда јак, кад он сем строго доктринарно изговорених теоријских скрупула не чује ништа друго: кад он управо, треба да се запањи испред теоријског величанства професорског ауторитета, који му на латинском језику, са цитатима. који су страни његовом духу и разумеваљу, износи сав сјај правништва не у ономе, што оно данас јесте, него у ономе, што је бриљантни сјај правничке величине римског народа умео да испише у времену, које је тако много удаљено од данагањег. Констатујући тај Факат, да студенти узимају јачег учешћа у семинарима и у опште на практичним предавањима, д-р Штелцел правда и објашњава тај Факат моћним утицајем практичног правног живота и личне радње студената, према недовољном, или у опште малом утицају теорије и у мањој приступачности туђих мисли. У вези с оваквим напоменама д-р Штелцел наводи, да се један број универзитетских проФесора не може ослободити разложних приговора и пребацивања, што су главну пажњу обратили само на претрпаност материјала, а самим тим на број часова и диктандо. И кад д-р Штелцел мисли , да може овакав приговор учинити настави на прав-