Policijski glasnik

БРОЈ 23

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 199

већ данас Многе државе брину, да их ваљано васпитају. Баш увек нећемо од њих створити корисне Грађане, али ћемо их бар спасти. да по' буду несрећни. Пред напуштеном децом престају тешкоће казненог проблема. Ту нема ни правника, ни социолога, ни лекара већ само људи готових да друге помогну«. (настзвиће ее)

ПОУКЕ И УПУТИ Један случај из § 87. еснафске уредбе, В. С., трговац из Мрчајеваца,, обратио се Минисгру народне привреде, и молио га, да му изда уверење ради протоколисања своје трговачке радњо. Уз молбу поднео је и еснаФско писмо, издато му од еснаФа трговачко-бакалско-терзијскоабаџијског у Пожези 11. новембра 190-1. године, које је потврђено од страпе власти среза пожешког. Министар народне привреде одбио га је од овог тражења, налазећи, да трговачко-занатлијски еснаФИ немају ослонца у уредби о еснаФима, по којој — § 88 еснаФи могу бити или трговачки или занатлијски. По изјавлзеној жалби, Државни Савет одлуком Својом од 11. априла 1906. год. Бр. 3157. поништио је ово решење министра народне привреде са ових разлога: Кад стоји Факт, да је еснаФ трговачкобакалски и терзиско-абаџијоки, по одобрењу полицијске власти, као надлежне према §-95. еснаФске уредбе, конституисан у Пожези, и Функционише, као што се види из жалитељевог еснаФског писма потврђеног надлежном полицијског влашћу, онда Министар неумесно спори правну важност издатог еснаФског писма, н;алитељу, јер по § 87. иоменуте уредбе права, овим еенафским писмом задобивена не могу, ни привремено , ни за свагда, другојачије бити изгубљена, до само у следству законите судске пресуде.

Једном добивено право лекарске лраксе не мже ое ништити доцнијим решењем. :Д-*р. Марија 3 лекар , писменим актом од 23. јуна 1905. године представила је Министру Унутрашњих дела,, да је као добровољни лекар у болници женског друштва у Београду, по изузетној дозволи МинистарсТва Унутрашњих дела С№ 2231 и 2297/877. год., полагала и 19. новембра 1877. године с успехом положила такозвани колоквијум: да је на основу овог испита решењем СБр. 2378. од 24. новембра 1877. године добила изузетно право на практику, — да је решењем С№ 1876. од 26. априла 1882. годиНе, на оспову поново извршене оцене њених квалиФикација од стране Глав. Санитетског Савета, одобрен њен избор за лекара општине београдске, — па молила, да јој се раније прибављено право праксе у Србији поврати, а обећала је, да ће испунити све услове, који јој за исто буду тражили. Решењем својим од 6. сеитембра 1905. године С№ 9811., Министар унутрашњих

дела одбио ју је од овог тражења, из ових разлога: 1. што се, без пријаве, из Србије одселила, тиме своје ираво напустила и праксу у Србији за дуги низ година ирекинула, и 2. што ни до данас није испунила захтеве ни тач. 1-ве чл. 9. измена, ни тач. 2. чл. 16; закона о уређењу санитетске струке, на име ни до данас није прибавила српско поданство, а без испуњења ове погодбе, и поред постојећих ранијих решења, њој се сада као страној поданици не може признати и одобрити право праксе у Србији, јер би то било противно позитивним одредбама закона. На случај да молиља пређе у српско сажитељство, њој ће се, на основу раније положеног колоквијума, као еквивалента државном испиту, и постојећих решења као стеченог ирава, дати дозвола на праксу у Србији, а под ограничењем одредаба из тач. 3. чл. 14. закоца о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља. По изјављеној жалби противу овога решења Министровог, Државни Савет одлуком својом од 21. децембра 1905. године Бр. 8942., поништио је ожалбено решење из ових разлога: Као што се види из акта., жалитељка је г-ђа Марија, као страна поданица, пре закона о уређењу санитетске струке, по положеном колоквијуму, а по решењу од 24. новембра 1877. године СБр. 2378. добила нраво лекарске праксе у Србији, а цо решењу од 16. априла 1882. године СБр. 1876. одобрено јој је, да буде и лекар општине београдске, где је служила до 1883. године, када је, услед ондашњих политичких прилика морала Србију напустити. Доцније, кад се вратила у Србију, на основу раније добивеног права лекарске праксе, тражила је и добила, по решењу од 12. јуна 1886. године СБр. 3263., право да може продужити лекарску праксу у Београду, и по црописима тадањег закона о таксама платила 100 динара таксе за ту дозволу. Према овоме, кад се у ожалбеном решењу признаје, да је жалитељка већ стекла право слободне праксе, Министар је није могао од тражења одбити и условљавати давање дозволе ако постане српска поданица, само зато, што се то по закону тражи, и што је после добивене дозволе напуштала Србију и бавила се дуже џа страни. Српско држављанство тражило се по закону и онда, када је жалитељка по решењу СБр. 3263/86. год. добила право праксе у Београду, али јој то није тражено, зато, што је она по решењу СБр. 2378/877. год., пре закона о уређењу санитетске струке, добила право лекарске праксе у Србији, па јој је то, као стечено право и очувано. — После онако јасних одлука, Министар се није могао понова упуштати у оцену, већ једном оцењених, питања и жалитељки, поред постојећих ранијих решења, непризнавати нраво праксе као страној поданици, узимајући за разлог, да би то било противно позитивним одредбама закона. Ценити

то понова, значи поништавати раније одлуке Министарске, а ово је противно тач. 6. чл. 144. Устава, јер је само Државни Савет надлежан да Министарска решења, по изјављеној жалби, поништава. Сем овога, у решењу се не износи ни један законски пропис, по коме је жалитељка, услед одласка из Србије и напуштања лекарске праксе, изгубила право на праксу, те зато не може ни опстати такав разлог у решењу, по коме се тражи, да жалитељка накнадно испуни тражене погодбе, па да јој се лекарска пракоа допусти. Стечена права само се на основу закона губе, а како се за то не наводи никакав закон, него се жалитељици у основу признаје стечено право на праксу, онда јој се, мимо постојећих извршних решења, не може делимично такво стечено право оспоравати, што није онда, кад јој је дата дозвола праксе у Београду, испуњен и услов тач. 2. чл. 16. поменутог закона, који је у томе времену важио, јер је та дозвола заснована на томе, што је жалитељка раније имала право лекарске праксе у Србији чиме јој је то стечено право очувано.

Један случај кеумесне примене чл. 14. закона о уређењу округа и срезова. Скупштина округа ужичког под 21. јануара 1906. године донела је одлуку: да се извесне позиције предвиђене школским буџетом умање, а неке и сасвим изоставе. Начелство окружно нашло је да но тач. 11. чл. 64. закона о народним школама — као специјалног — ови издаци падају на терет окружног буџета, те као такви, у смисду тач. 2. чл. 133. закона о уређењу округа и срезова, морају се онако унети, како су од Минисгра просвете и црквених послова као једино надлежног одобрени. С тога је решењем својим од 24. јануара 1906. године № 597. одлуку окружне Скупштине задржао од извршења. Министар просвете и црквених послова, усвајајући разлоге окружног начелства, одобрио је решење, и предмет послао Државном Савету на решење. Државни Савет нашао је, да решење окружиог начелства, засновано на чл. 14. закона о уређењу округа и срезова не одговара закону. Овде су у питању неунети и недовољно унети у буџет они издатци, који по тач. 2. чл. 133. закона о уређењу округа и срезова падају на терет окружног буџета, те према томе нема места примени чл. 14. поменутог закона, већ је окружни начелник био дужан у смислу последњег одељка чл. 133. истог закона унети сам неунете и допунити недовољно унете позиције, и тако исправљен буџет послати Министру Финансија на решење. Одлука Државног Савета од 17. Фебруара 1906. године Бр. 1946.

Један случај из чл. 8. закона о устројству војске (о року службе у сталном кадру). Коста В...., земљоделац из С...., молбом својом од 6. септембра 1904. гоцине обратио се команданту III пуковске окр.