Policijski glasnik

С1ТАНА 266

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 32

тамних страна, јер развиЈа страсти чулне природе. Сви се детерминисти не слажу у томе, да лн наведене чињенице моралне статистике говоре зато, да је човек у својим

детерминизма н. пр. Дробиш 2 ) и Вунт, држе другог гледишта. 0 значају ове разлике за детерминистичко становниште биће говора у трећем одељку, међу тим за само питање о сло-

Године

Било је силовања 01 10

Било је паљевина °1 0

Било је преступа против својине °1 [0

Било је преступа против личности н 10

Комбинирана цена за 1 мерац шенице, ражи и кромпира била је

1854

2.26

0.43

88.41

8.90

217,1 сребрних гроша

1855

2.57

0.46

88.93

8.04

252,3 » »

1856

2.65

0.43

87.60

9.32

203,3 » »

1857

4.14

0.53

81.52

13.81

156.3

1858

4.45

0.60

77.92

17.03

149,3

1859

4.68

0.52

78.17

16.63

150,6 „ »

Средња вредност

3,34

0,48

84,42

11,76

188,2 сребрних гроша

радњама потпуно и директно одређен социјалним Факторима или поред социјалних Фактора дејствују још и унутрашњи чисто психички Фактори, осећања и преставе дотичног индивидуума. Тако н. пр. чувени енглески историк Бекл заступао је хтрво гледиште, по њему сваки је човек чисто пасивеи продукт свога друштва, 1 ) док се међу тим многи други заступници

боди воље она нема никаквог принципијелног значаја.

1 ) В. Бекл; Историја цивилизације у Енглеској, књ. I стр. 13 и даље. 2 ) М. БгоМзсћ, БЈе шогаНбсће вкакгзИк ипс1 дЈе тепзсћИсће ЛУШспзГгеШеИ;, Ее1р21§ 18(57 сгр. V. (настаниће се) Д-р Бранислав ПетронијевиЋ.

ОМРТНЕ И ТЕЛЕОНЕ КАЗНЕ по старом српском законодавству

(нАСТАВАк) 4. Стрмогдав вешање. — Вешање у опште сматрано је' као срамна казна, која понижава и обешенога и иородицу његову. У колико су вешала била узвишенија од обичних, у толико је срамота била века за кривца и његову породицу. Душан је нарочиту нажњу обратио да у својој земљи заведе ред и сигурност, и да земљу очисти од разбојника и крадљиваца. С тога су његове одредбе законске о разбојницима и крадљивцима много строжије него у Византији. Њему није било доста да се казне само разбојници и крадљивци, већ је увлачио у одговорност и село прописујући, да се оно село расели, у коме би се нашао разбојник или крадљививац. Осим тога Душанов законик, да би што боље истребио крађу и разбојништо, увлачи у одговорност и господара села, који је дужан био да накнађа све што је, где било, штете починио разбојник и крадљивац. Поред тога, српско законодавство наређивало је још, да господар села поднесе и казну, коју би поднели крадљивац и разбојник (Чл. 144, 145 146 и 147). Види се да је овај део законика потпуио оригиналан и да је написан према домаКим потребама и приликама. Баш из тих разлога Душанов законик одређује и оштрије казне за разбојнике и за крадљивце, него што је то по византијским зборницима. Синтагма Матије Властара говори о разбојништву у 12 глави а-свстава, а у 23-ој глави к -СБСтава о крађи и о разбојништву. 11о тадашњим византијским законима

разоојник се казнио или сечењем главе или распињањем на месту, где је злочинство извршио. Душанов законик тражи да се разбојник стрмоглав обеси. 0 тома говори 145 члан Душановога Законика: »Заповеда царство ми: По свима зем»љама, и по градовима, и по жупама, и »по крајинама, разбојника и крадљиваца »да не буде ни у чијем пределу. И на »овај начин да се уништи крађа и раз»бојништво. У којем се селу нађе раз»бојник или крадљивац, то село да се »расели а разбојник да се стрмоглав обе»си, а крадљивац да се ослепи, а го»сподар села тога да се доведе свезан »ка царству ми (на двор) и да плаћа све, »што је чинио разбојник и крадљивац од »испрва, и опет да се казни као крадљивац и разбојник;« Чл. 146 Душанов законик исту казну тражи и за сгарешине катуна (пастирских села), ако се код њих нађе крадл,ивац или разбојник. А ако би се нашао властелин или властеличић, који долази на царски двор, па био он Грк, Немац или Србин, само ако доведе собом разбојника или крадљивца, такав господар да се казни као што се кажњава разбојник и крадљивац, то јест ако је довео разбојника да се стрмоглав обеси, а ако крадљивца, да се ослепи. (Чл. 173). Е^аспињање, као казну за разбојнике, која је постојала у Римском и Византијском Царству, не налазимо нигде да је поменута у српском законодавству средњега века. Нисмо је нашли ни у народном предању, те према томе мишљења смо, да она код нас није ни постојала. У осталом изгледа да је њу и црква забрањивала. 5. Спаљивање.. - - И ова казна врло је стара. Помиње се у Светом Писму код

Јевреја. У Египту Краљ Сезострис спаљивао је браколомнике. Спаљивање као казна било је познато и код Грка, и код Римљана, и код Персијанаца, а примењивано је у врло разним облицима. Ова казна је готово код свију народа примењивана на преступнике против морала, за тим против вештица, мађионичара и т. д. Никада више ова казна није примен.ивана него у средњем веку за време страшне инквизиције. Папство је највише употребљавало ову ужасну казну против јеретика и против својих противника. Исто тако је казна Ј^средњем веку примењивана против свакога чаробника, или против свакога, за кога су мислили да има посла с нечастивим силама. У средњем веку често су пута спаљивали кућне лопове и паликуће. У зборницима законским донесеним за време цара Душана налазимо казну спаљивања поменуту у закону цара Јустинијана, за тим у Синтагми Матије Властара и у Душановом Законику. Душанов законик помиње ову казну у чл. 96.: »Ко се нађе да убије оца сво»јега, или матер, или брата, или чедо своје, »такав убица да се сажеже на огњу«. Исту ову казну за исти преступ одређује и Синтагма М. Властара:» Онај који »убије сродника васходећег или нисхо-; »дећег (то јестоца, деду или прадеду, или »по нисходећој линији сина, унука и т. д.) »предаје се огњу. с( (свстав ф. глава д. тачка 8). А закон цара Јустинијана одређује ову казну за оне кривце »који запале кућу, жито или гумно.« (чл. 49. у издању Т. Флоринскога. Стр. 162). За паликуће и оне који упале гумно или жито има и Душанов законик одредбу у члану 99. која гласи: »Ако се нађе ко »да упали кућу, или гумно, или сламу »или сено, то село да даде кривца (по»жежцу) да плати оно село, што би кривац платио.« У овом члану Душан одређује, ко ће штету да плати, коју кривац учини, али не одређује, никакву казну за кривца. У једној редакцији (која преставља групу Атонскога преписа) овај је члан овако преписан : »Ко се нађе да из пизме ужеже »кућу или гумно или сламу коме, да се »тај сажеже на огњу, ако ли се не. нађе »или ако га село не да, да плаги то село, »што 6и кривац платио.« Мени се чини да је онај први члан ближи првобитном члану Душанова Законика. У Законику није одређена казна за паликућу с тога, што је она одређена у зборнику закона цара Јуотинијана. Према томе у време Душаново осуђивани су на спалиште они, који убију својега оца или матер, или дете овоје; затим они, који запале коме хотимице или из освете (ао аизму) кућу, гумно, жито, сламу или сено. Да наведемо поред ових законских одредаба још нека места из народнога предања, која се тичу спаљивања. У народној песми »Цар Константин и ђаче самоуче® пева се, како је цар Константин позвао на славу све старешине црквене, почевши од патријарха до калуђера и ђака. Међу њима и ђаче са-