Policijski glasnik

СТРАНА 290

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 35

стима по овоме делу, а да остали оптужени у извршењу овога дела нису имали никаквог учешћа. Али да је и оптужени Лазар ово дело учинио у одбрани свога живота, јер је од погинулог Илије и иосле аошто је са друштвом наиустио иотеране овце, био гоњен с пушком у руци, на остојању од 315 мет. па. је на истом остојању од њега и из пушке обрањен, то је по мишљењу поротнога суда само употребом оружја свој живот од погинулог Илије могао да одбрани, што се потпуно доказује како његовом одбраном код иследне власти и код суда, тако и хтолиц. увиђајем, извршеним од стране власти на лицу места, тако и сведоџбом данас испитаног сведока Стане ж. Станка Ђ. Јаноша, која је као рођена сестра погинулога Илије под обећаном заклетвом потврдила: да је леш пок. Илије нашла окренут главом к месту, где је по полиц. увиђају нађена шубара опт. Лазара, а то стање, по мишљењу поротнога суда, потпуно одговара одбрани опт. Лазара, који представља да је на пок. Илију пуцао и убио га у положају, кад је 2-3 метра био пред местом, где му је шубара нађена, окренув се у моменту пуцања лицем погинулом Илији. 1 ) Према свему изложеноме поротни суд изрекао је: да су сви оптужени криви за дело опасне крађе, учињено према ногинуломе Илији, а да ни један од оптужених за дело убијства пок. Илије није крив. 11о оваквој одлуци поротнога суда, државни суд нашао је : да дело крађе оваца потпада под иропис § 223. тач. казн. зак. а дело убијства под пропис § 156, I. од. казн. зак., па је пресудом од 1 .Фебруара 1906. год. № 2063 за прво дело осудио Трајила и Јанка по шест месеци, а Лазара и Страјина по две године затвора, а за друго дело убијства Страјина, Трајила и Јанка ослободио као некриве, а Лазара за. исто дело извинио казне. (Суд се у пресуди позива и на пропио § 54. казн. зак. и опт. Лазара извињава од казне. Ово му је по нашем мњењу било излишно, кад је већ поротни суд изрекао: да он није крив за ово дело.ј Ну II одељење Касационога Суда, по жалби прив. и држ. тужиоца уништило је ову пресуду примедбама својим од 15. Фебруара т. г. № 1645, које гласе: »Кад се из акта овога извиђања види: да је иследна полиц. власт, актом својим од 8. децембра 1905. год. № 17356. спровела оптужене суду за дело разбојништва из § 240. казн. зак. и суд их решењем својим од 12. децембра 1905. год. № 22158 ставио под поротни суд и у притвор за то исто дело, па и државни тужилац подносећи списак доказа под Бр. 22375 тражио је да суд оптужене по том законском пропису и казни, онда је поротни суд био дужан, да у смислу § 27 и 30 зак. о поро-^и, црпећи своје уверење

А ) Нарочиту пажњу скрећемо на ове иобуде поротнога суда, у којима се налази маса утврђених Факата. Касациони Суд својим ириметбама није могао довести у питање нити је ма чиме утврдио њихову неоснованост, па је ипак поротни оуд, усљед одлуке опште седнице Касационог Суда морао противно свима овим фактима извести закључак: да је убијство учињено у цељи одржања покрађе.

из извиђених доказа и познавања саме ствари, констатује само карактерне знаке дела, за које ое оптужени туже, односно начин на који је дело извршено и изрече: јесу ли оптужени за такву своју радњу криви или нису, а то пак како ће се према констатованим карактерним знацима дело по закону оквалиФиковати, то не припада поротницима већ државним судијама према изричном наређењу ст. 2. пом. чл. 27. Међутим поротни суд у овоме случају није тако поступио, јер су се поротници пошто су констатовали карактерне знаке престављеног дела. упустили и у саму квалиФикацију, нашав да овде стоје два оделита кривична дела: опаспа крађа и убијство и у томе смислу и свој закључак односно кривичне одговорности оптужених изрекли. Нрема томе овакав неправилан закључак поротнога суда, не може опстати према чл. 38. зак. о пороти, па сљествено и пресуђење државних судија. У исто времескреће се суду пажњаи на то, даје квалификација извршеног казнимог дела сасвим неправилна, јер је целокупним извиђањем утврђено, да су се оптужени договорили да погинуломе Илији Јов. Стојкану изврше крађу оваца п да су у том циљу пошли наоружани, да су за тим овце из обора украли, но да их је пас погинулога Илије приметио и напао, на шта је и сам Илија за њима појурио да их ухвати, и пуцао, бранећи своју имаовину од противзаконог напада, када је и оптужени Лазар испалио пушку на Илију и убио га и тек тада су оптужени украдене овце напустили, јер ничим није потврђена одбрана оптужених да су они овце пустили пре него што је на њих убијени пуцао нити јој се према њиховом доказаном поступку и може вере поклонити. Прома томе овде леже сви битни услови за постојање дела разбојништва с убијством, предвиђеног и каанимог по § 240. у вези са § 237. казн. зак., те и суд нарочито не треба да изгуби из вида ова утврђена Факта и оцену приликом извиђања и суђења.« Ове примедбе усвојио је првостепени суд и на поновно одређеном нретресу поротници су нанустили ону детаљну квалиФикацију , изоставили су у побудама поротне оцене за казниму радњу под I реч крађа и за казниму радњу под II реч »убиство", а задржали су у свему осталом раније изнете разлоге. За тим су поротници на основу истих разлога поново донели исту одлуку о кривици оптужених за радње под I и II а, државни суд по том донео је пресуду, идентичеу са ранијом, уништеном пресудом. Ова је пресуда од 27. марта т. г. под № 6182. По жалби државнога тужиоца ова је пресуда дошла на разматрање у II одељење Касац. Суда, које је исту пресуду уништило својим примедбама од 2. маја т. г. № 4768. Ево како те примедбе гласе: иКад је Касац. Суд примедбама својим од 15. Фебруара 1906. г. № 1645 поништио како ранији иоротни закључак тако и пресуђење државних судија под № 2063 са разлога што су се поротници, противно ставу II. чл. 27. зак. о пороти

упустили и у саму квалиФикацију дела, у место да се према закопским наређењима чл. 27. и 30. ист. зак. задрже само наконстатацијп карактерних знакова дела разбојништва, за које су дело огггужени и стављени под поротни суд и од стране државног тужиоца оптужени у списку до- . каза, као и при оцени кривичне одговорности оптужених за престављено дело разбојништва, и кад је тај суд ове примедбе усвојио, — онда је поротни суд , према чл. 38. и 39. истог закона био ду- ' жан да при изрицању своје нове пресуде у свему по њима поступи. Међутим суд није тако поступио ни у иогледу поротнога закључка ни у погледу пресуђења државних судија, те ни ова преоуда Бр. 8182 не може по закону да опстане у целом њеном пространству." Првостепени суд није ове примедбе усвојио, већ је 15. маја т. г. под № 9252 дао ове противразлоге: »Примедбе II одељења Касац. Суда под № 4768, којима је поротна иресуда овога суда № 6182 у целом пространству иоништена суд не може да усвоји, јер налази да су исте примедбе погрешне и да у њима изнети наводи и разлози не стоје. Тако суд налази, да у примедбама изнети навод, као да су се поротници, при решавању питања о кривици оптужених, поново упустили противно другом ставу чл. 26. зак. о поротии у саму квалиФикацију дела, не стоји, јер то, што су поротници по закљученом извиђању на одржаном претресу решавали и решили, види се јасно из пресуде № 6182. Навод Касационог Суда. у примедбама да суд доносећи горњу пресуду под Бр. 6182 није иоступио по његовим примедбама од 15. Фебруара 1906. год. № 1645, које је усвојио. ни у погледу поротног закључка ни у погледу пресуђења државних судија, не стоји такође. Јер кад је суд по добијеним примедбама № 1645, увидео, да су се поротници грешком председника, као председавајућег судије, приликом доношаја свога првог закључка на протоколу Бр. 2063 доиста били упустили и у саму квалификацију дела, нашав да у овоме конкретном случају стоје два оделита кривична дела: »опасна крађа« у »убиство« и у том смислу и свој закључак о кривици оптужених изрекли, он је горње примедбе Касационог Суда Бр. 1645 усвојио одлуком Бр. 4022 и по свршеном извиђању, односно но преслушању свију интересованих лица на другом одржаном нретресу, донсо је своје закључење поротно потпуно у смислу горњих примедаба, дакле задржао се само наконстатацији карактергшх знакова престављеног му дела и при оцени питања о кривичној одговорности оптужених за престављено дело, а никако се није упуштао и у квалификацију дела, као што је то и напред речено. А државне судије, у смислу II става чл. 27. зак.' о пороти решавали су и решили само \> томе који се прописи кривичног закона имају применити на дела и околности, које су по укупном закључењу поротног суда нађенс да постоје и изрекли су казну оптуженима. (насгавиће се)