Policijski glasnik

БРОЈ 3.

У БЕОГРАДУ НЕДЕЉА 14. ЈАНУАРА 1907.

ГОДИНА III.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„ПОДКИИЈСКИ ГЛЛ-СННК" излази једанпут, а према дотреби и више пута недељпо. Претплата се полаже у напред, и то најмање за пола годино, код свију полидијских власти, и износи: 20 динара на годину за дрлгавна и општинска надлсштва, а за све друге претилатггике у ошпте 12 динара годишње. За иностранство: годилЉе 24, полугодишље 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Глаеника" не продају се. Рукописи се не враћају.

СТРУЧНИ ДЕО

УТИЦАЈ СУДИЈЕ НА ЈАБНИ МОРАЛ

(НАСТАВАК) Друкчије^ртвар стоји са појединцима. Ако ми тврдимо да иам је неко приватно лице нанело штету, мн смо дужни цитирати законски пропис по коме оно није смело извршити ону радњу која нам је штету проузрококала. Пошто, у колико се појединаца тиче, постоји правило да је њима допуштено све осим онога што им је законом забрањено, то се, у једном спору око иакнаде штете измођу два појединца, полази од те поставке да је тужени могао, но закону, извршити дотичну радњу и да, према томе, не може до њега бити одговорности за штету која је из те радње за гужиоца произишла. Тужилац, пак, ако жели успети у нарници, дужан је доказати да, у случају због кога се спор води, постоји изузетак од горе споменутога правила и да је туженоме било, извесном законском одредбом, забрањено предузети радњу којом је њега, тужиоца, оцггетио. И како тужилац има овде да утврди један аозитив ак факат: да поотоји законско наређење односно речене забране, то је разумљиво да се, у овоме случају, тужилац не може, као у претходном када се спор води против чиновника, ограничити на просго тврђење да тужени није могао учинити оно због чега је спор подигнут, већ он има да то своје тврђење, нозивом на законска наређеша, и докаже. Позивајући се, за доказ свога нрава, не на неко опшге правило, као што то бива у процесу са чиновником, већ на илузет ак, тужилац има, наравно, тај изузетак и да утврди. II. Као што видимо, велика је разлика између појединаца и органа власти. Код првих је правило слобода кретања, а код других резервисаност. Како, пак, органи власти представљају државу, то из горњега излази да су по.јединци овде наспрам државе у привилегисаном положају: док појединци могу све, са изузетком онога што им јо изречно забрањено, дотле држава, у главном, остаје у пасивиом стнњу, и само се изузетно ставља у покрет. Ово сз, по нашем мишљењу, објашњава Русовљевом конценцијом о постанку државе, концепцијом која је за дуго гооподарила и која и данас ужива симпатије

демократоких елемената на европском континенту. Као што је познато, по тој теорији л>уди су прво живели засебно, без друштвене везе (вандруштвено стање, Ге1а1; ех!га8осла1), дакле цотнуно слободно. па су тек доцније, једним уговором изме!)у себе, створили државу којом су у извесним границама ограничили ону своју апсолутну вандруштвену слободу. Уговор друштвени. 1е соп!та1 8ос1а1, 'почива, дакле, на бази слободе, због чега се држава и појављује као нешто изузетно, нешто што, по нужди, скраћује, више или мање, ону стару неограничену слободу. У осталом, држава, као један изузетак, има значај осталих изузетака: она потврђује правило, слободу појединаца. Како се држава јавља као ограничење ове, то онда значи да је слобода аринции. Из чега опет излази да без овога изузетка државе, не би било ни слободе, И заиста, као што знамо, слободу даје само држава, изван ње слободе нема, јер нема силе, државне силе, која би је гарантовала, Ортодоксна економска тпкола 1>п 1а188ег 1а1ге 1а188ег раазег тражи, такође, за појединце слободу кретања, допуштајући интервенцију државе само тамо где би ова, због оскудице приватне иницијативе, апсолутно нужна била. Истина, ова економска школа то тражи из утилитарних разлога, налазећи да се човекова продуктивна својства најбоље развијају у слободи и у утакмици. Али, како ми мислимо, и та економска школа била је под утицајем школе природнога, права. Јер, рећи да је слобода најбоља погодба за физичко , морално и интелектуално развиће човеково, то значи да је слобода један природни закон, а то је баш оно штО је школа природнога права, на којој почива РуОовљева уговорна теорија, исповедала. Познат је онај почетак Денларације човекових ирава (Еа (1ес1ага1Јоп с1еа сЈгоИв с1е Гћотте): »Људи се рађају слободни и једнаки« (Беа ћоттев пајввеп! Нћгез е1" е&аих), то јест сама природа обдарила је човека слободом —• једнакоет остављамо на етрану, јер нас се она овде не тиче — због чега друштвена организација има само то право — или дужност — да ту природну слободу од напада нојединаца загарангује. Наравно да су ова резоновања за социјалистичку школу нетачна. Ова школа се оснива на еволуционистичкој идеји но ко.јој држава није постала уговором међу појединцима, већ је она резултат самога развића човека и човечанства. По њој, никада није поотојао тренутак у коме су људи, као што се